POSMATRANJE SVETA KROZ UMETNOST

PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ-TOPALOVIĆ
INTERVJU: NIKOLA ŽIGON
FOTOGRAFIJE: NEBOJŠA BABIĆ, NEBOJŠA KRŠIĆ

NIKOLA ŽIGON, ROĐEN U LJUBLJANI, U SLOVENIJI. DIPLOMIRAO JE NA FAKULTETU LIKOVNIH UMETNOSTI U BEOGRADU, ODSEK SLIKARSTVO, 1991. GODINE, U KLASI PROF. MOME ANTONOVIĆA. BAVIO SE CRTEŽOM, VIDEO ARTOM I INSTALACIJAMA, A NAKOM POVRATKA IZ PARIZA (2000) POSVEĆUJE SE SLIKARSTVU. ČLAN JE ULUS-A OD 1990. GODINE, A OD 2002. EKSKLUZIVNI JE ČLAN PROM GALERIJE U MINHENU. IZLAGAO JE NA PREKO 20 SAMOSTALNIH IZLOŽBI U BEOGRADU, PARIZU, MINHENU, PORTUGALU, TIVTU… DELA SU IZLOŽENA U STALNOJ POSTAVCI WURTH MUZEJA U MINHENU, DOK SE PREKO 300 DELA NALAZI U PRIVATNIM KOLEKCIJAMA ŠIROM EVROPE. ŽIVI I STVARA U MINHENU I BEOGRADU.

APSTRAKTNO SLIKARSTVO JE TVOJ VI­ZUELNI SADRŽAJ. ZAŠTO APSTRAKCIJA?

Umetnost je način posmatranja sveta, odno­sno stvarnosti. Otvara se pitanje da li objek­tivna stvarnost postoji kao takva ili je rezultat percepcije pojedinca. Osećam da je stvaranje svoje posebne stvarnosti upravo ono što odre­đuje umetnost. Za takav zadatak je neophodno upustiti se u eksperiment, ali ne kao cilj sam po sebi, već kao sredstvo za traženje uzroka sopstvene senzibilnosti. Kada sam shvatio da svaka tačka, svaka linija ili mrlja budi moju maštu i nagoni me da stvaram nove prostorne odnose, da preuređujem vreme, da stvaram ri­tmove među oslikanim formama u cilju odre­đenog značenja i osećanja, apstraktno slikar­stvo se otvorilo kao neograničeni izrazaj moje senzibilnosti. Ono mi je omogućilo da uživam u slikarskom činu, da slici pristupam kao gradi­telj, da postavljam armature i konstrukcije koje će podržavati moje emocije i senzacije. Da sa vertikalama, horizontalama i dijagonalama us­poravam ili ubrzavam proticanje vremena, da stvaram ritmove između obojenih formi u cilju određenog značenja i osećanja. Ceo taj proces je neprestana koncentracija i fokus na istraži­vanju, spoznaji stvarnosti i kreiranju nove. Što podrazumeva vreme koje, kao i svi umetni­ci stvaraoci, provodim u osami, u ateljeu, ali i među svetom kao onaj koji posmatra i uviđa.

TVOJ ATELJE U MINHENU. PORODIČNA KUĆA NA SENJAKU. I ZAŠTO NEMAČKA KAO IZBOR?

Izbor Minhena nije bio slučajan. Od 2002. do 2017. godine sam veoma uspešno sarađivao sa prestižnom Prom Galerijom i njenim vlasni­kom Stanom Kunacom. Druženje sa velikim umetnicima Đorđom Celibertijem, Ugom Do­sijem, Edom Kadirićem, Manfredom Bokelma­nom i drugima, divne izložbe koje su obezbe­dile i akvizicije u više nemačkih muzeja bilo je dovoljan razlog da se uputim u Minhen, zajed­no sa svojom životnom saputnicom, vajarkom Jelenom Kršić.

U suštini te ideje je bila i želja za promenom sredine, želja za upoznavanjem novih ljudi, spoznaje drugačijih sistema u određenoj kul­turi i upuštanje u kreativnost pod novim okol­nostima.

Bilo je to uzbudljivo iskustvo, sa puno stvara­lačke snage, stekli smo prijatelje, uvide, isku­stva i realizovali nova dela i projekte. Koliko god smo bili spremni da stvaramo, nismo bili spremni da trpimo mere pandemije i zatvara­nja u tuđoj državi. Momentalno smo se vratili u Beograd i smestili atelje u porodičnoj kući na Senjaku. Uredili smo i oživeli prostor u kome je blagorodno i stvarati i boraviti, u kojem je decenijama zrio snažan umetnički naboj, jer su u njemu živeli, mislili, stvarali, članovi moje porodice, a posećivali ga mnogi veliki umovi i umetnici od Dobrice Ćosića do mog najdra­žeg Zorana Grebenarevića. Gore na spratu živi moja sestra Ivana sa sinom Stefanom. U tom delu kuće, Ivana je oformila i postavila muzej­sku građu od materijala iz umetničkog opusa naših roditelja. Priča se nastavlja.

BOJE SA KOJIMA NAJBOLJE KOMUNICI­RAŠ?

Više puta su me nazvali slikarom bele boje. Tačno je da na puno slika ona dominira, naro­čito u prethodnom opusu. Tu belinu vidim kao polje iz kog krećem i u koji smeštam druge boje. U suštini, nikada nemam plan. Kada igra počne, prva mrlja ili površina boje priziva dru­gu, zatim još jednu i tako se stvara koloristič­ka celina. Emocije su te koje određuju sve, od spleta linija, prostornog kretanja plohe, do igre raznobojnih površina. Možda Svet Ideja, koji u svom najvišem aspektu jeste čista apstrakcija, frekvencija i geometrija koju mi, ni ne možemo da pojmimo u ovom trodimenzionalnom svetu, dotiče umetnike, dozvoljava im da naslute taj svet i likovnim jezikom i bojama prenesu sve­prožimajuću istinu.

Uveren sam da umetnik i ne mora da bude pot­puno svestan. Umetnik je medijum koji u kraj­njoj liniji i ne mora da razume svoje delo.

Važna je i činjenica da nam moderna industrija danas predstavlja niz pigmenata koji se razli­kuju od tradicionalnih boja. Ogromna gama no­vih pigmenata, koje uz one koje sami mešamo i stvaramo, nama slikarima danas omogućava nove percepcije i nove izraze. Nova boja u ruka­ma slikara postaje posebna senzacija.

SA CRTEŽIMA I SLIKAMA STVARAŠ PARA­LELNO I INSTALACIJE ZA KOJE TVRDIŠ DA SU SLIKE U PROSTORU.

Ušavši u beogradski likovni život krajem osam­desetih godina, suočio sam se sa malim hao­som koji je vladao na likovnoj sceni. Bilo je to vreme stvaranja Nove slike i tek završeni stu­dent je svakako bio pred dilemom čemu se pri­kloniti. Težak je trenutak kada završite studije i iz sigurnog okruženja klase u kojoj učite i stva­rate pet godina se odjednom nađete sami na ulici sa diplomom u ruci. Nemate ničiju pomoć i sve je samo na vama.

Stvaranje svoje umetnosti sam bazirao na crte­žu, verovatno najbitnijoj disciplini, jer bez njega nema ni slikarstva. Uporedo sam radio i na in­stalacijama. Tako je nastala izložba Unutrašnja strana vrata u Studentskom kulturnom centru i Kalendar ožiljaka u Salonu Muzeja savreme­ne umetnosti. Bili su to likovno scenski doga­đaji sa korišćenjem upotrebnih predmeta, vra­ta, ogledala, stepeništa, sve u svrhu da u tom trenutku na najbolji način dotaknem, iniciram i razgovaram sa publikom.

Od 2000. godine nisam radio performanse i in­teraktivne događaje, ali mi je sve bliža ideja da iduće godine, na tridesetogodišnjicu, napravim rimejk izložbe na vratima. Ne da bih obeležio nekakav jubilej, nego me današnje vreme koje živimo, okolnosti sa kovidom, sa merama koje nam uskraćuju osnovna ljudska prava, sa ne­mogućnošću da putujemo i komuniciramo sa svetom kako bismo želeli, provocira da još jed­nom progovorim, kao i devedesetih u suštini, o istoj temi ljudskih sloboda i granica. Mogu da najavim da sam u pripremi još nekih projekata sa multimedijalnim pristupom i u saradnji sa umetnicima i IT stručnjacima.

NEŠTO ŠTO TI JE PROMENILO ŽIVOT JESU KONJI. ZALJUBIO SI SE U JEDNOG KONJA. ČAK JE I KONJ JAVNA LIČNOST.

Jeste malo ludo. Šezdeset godina sam bio u čvrstom uverenju da nikada neću jahati. Ne iz nekog straha ili nesigurnosti, nego sam uvek govorio da mi je žao da tako plemenitu životi­nju opteretim sa svojih 100 kilograma. I kao što kažu – nikad ne reci nikad.

U vreme jednog od mojih dolazaka iz Minhena u Beograd, prijatelj, glumac Petar Strugar me je odveo u štalu da upoznam konja koga je spre­mao za ulogu u filmu, koji se na žalost nikada nije snimio. Upoznao sam Aresa i zaljubio se. On je lep, graciozan pastuv, ne znam da li je toga svestan, ali ljudi su fascinirani njegovom pojavom. I Jelena i ja osetili smo čudnovatu povezanost od prvog susreta. Tada je Jelena izjavila, sa čime se potpuno slažem, da pleme­nitost nije nikakva osobina, to je energija koju nam on daruje i okupa nas u njoj. Tada sam saznao i da mojih 100 kilograma, na njegovim leđima i snazi od 700 kilograma, nije nikakav teret.

Čudnovata povezanost učinila je da on postane naš, a mi njegovi. Sa nama živi otmena mačka Zaz, koju zovem Ćića i nerazdvojna ženka pas Kala, koju zovem Kika. Sve troje su mnogo više od ljubimaca, oni su naše duše, naši saputnici, verovatno i učitelji. Aresa sam skinuo sa svih takmičarskih programa i treninga i svi zajedno smo naravno uspeli da ga beskrajno razmazi­mo, da mu omogućimo da uživa u svom živo­tu, na opšte zgražavanje konjara koji uglavnom imaju poslovni odnos, a najlepši i najpoznatiji konj u Srbiji došao je u ruke jednog amatera.

Kontakt sa tako božanstvenim i uzvišenim stvorenjem, kontakt sa prirodom je veličan­stven i neopisiv. Svaki moj odlazak na jahanje ili samo na druženje sa njim me svaki put pot­puno obnovi, siguran sam produžava život i daje mi novu snagu.

UMETNOST U DOBA KORONE.

Teško vreme. Neljudsko. Buni mi se zdrav ra­zum i ne mogu da shvatim da je svet stao u jednom trenutku. Zamislite sedam milijardi lju­di zaključano. Maltene u istom danu. Pa onda razna ograničenja. Kao virus je opasniji noću i vikendom i opasniji je u pozorištu i bioskopu nego u kafani i tržnom centru.

Ali ljudi sve trpe i preživljavaju. A nisu ni svesni da preživljavaju zahvaljujući umetnosti. Da li je to film, muzika ili pročitana knjiga, svejedno. Uz sva ograničenja koja su na snazi, umetnost lju­dima pruža i podršku i veru.

A umetnici imaju tu privilegiju da stvaraju. Do­bili smo bonus vreme da posvetimo sebi i svom radu, svojim dilemama i rešenjima. Bez žurbe i bez pritisaka da se ispoštuju termini. Verujem da su mnogi umetnici stvarali i dalje stvaraju svoja dela.

KAKO JE BILO ODRASTATI U UMETNIČKOJ PORODICI I ODRASTI U UMETNIKA?

Zanimljivo i ponekad teatralno. Nisam bio sve­stan da sva deca ne žive takve nesvakidašnje uzbudljive živote, gde može i kasno da se le­gne i ustane, gde dan može da krene u sasvim neočekivanom pravcu, gde može iznenada da se otputuje. Da ne žive svi sa mnogobrojnim kostimima, pa i rekvizitma u kući, gde im ro­ditelji pevaju i govore monologe dok kuvaju, peru auto ili jednostavno šetaju kroz kuću. Ne samo roditelji, Jelena i Stevo, a kasnije i sestra Ivana, glumci, nego i svi ostali bliski rođaci su bili umetnici. Stric Marko Žigon, kompozitor i dirigent, direktor Mariborske opere, tetke Bo­žana Jovanović, verovatno najveći srpski kosti­mograf, i Svetlana Ćeća Marković, legendarni urednik muzičkog programa Drugog programa Radio Beograda. I baba Vjera je studirala isto­riju umetnosti.

Jedini koji nije umetnik je bio moj deda Milen­ko, bankar. E, moj deda Milenko bio je stub, onaj realni, praktičan član porodice, moj veliki uzor. On mi je govorio da mu se pridružim i batalim tu armiju umetnika, da studiram nešto konkret­no, da ga na neki način nasledim. Razvio sam organizatorske sposobnosti, obožavao mate­matiku, upisao elektotehniku, i avaj, prešao u svet umetnosti. Naš atelje je kuća u kojoj sam odrastao, gradio ju je moj deda, ispostavilo se da je sagradio kuću za umetnike. Tako i treba da bude, uvek su potrebni graditelji, organizatori, finansijeri za one što hode u raznim dimenzijama, stvaraju i daruju ljudski rod.

ART SALON

Art salon je nastao dobrim susretom žena iz poslovnog sveta Bjankom i Ivanom i nas umetnika, Jelene i mene. One su prepoznale značaj podrš­ke poslovnog sveta umetnosti, ali i značaj umetnosti u podsticaju višeg smisla u poslovno-korporativnom svetu. Ove godine u pripremi je sedmi po redu. Koncept je u osnovi izložba radova vizuelnih umetnika, nastalih u poslednje dve godine, gde su predstavljeni umetnici različitih generaci­ja vizuelnog izražavanja. Svake godine biramo kustosa, ove godine je to Aleksandra Lazar, koja pravi selekciju umetnika i na osnovu njihovih dela osmišljava koncept same izložbe.

Odziv i refleksija poslednjeg Art salona, koja u osnovi nosi revijalni ka­rakter, bio je značajan i uveliko je kao događaj zauzeo svoje mesto na beogradskoj likovno-vizuelnoj sceni.

Ove godine Art salon počinje 5. maja 2021. otvaranjem u Muzeju grada Beograda. Trajaće deset dana i biti u selekciji istoričara umetnosti Alek­sandre Lazar.

Na veliko zadovoljstvo, pridružio nam se galerista Marko Brun sa svojom Galerijom Štab, u čijoj selekciji će biti predstavljeno još umetnika, a sve u okviru Art salona.

Marko Brun je prepoznao kvalitet i značaj i ne samo da se pridružio, već nam je pružio svu vrstu podrške neophodne za realizaciju ovako zahtev­nog vizuelnog događaja.

TVOJA FORMULA USPEHA?

Sa ove pozicije, danas, verujem da je formula predanost.