„PONOSNA SAM NA TO ŠTO JESAM“

PIŠE: DRAGANA STOJIĆ, AUTOR KNJIGE KREIRANJE RADOSTI
NASLOVNA FOTOGRAFIJA: UNSPLASH.COM

Junakinja moje današnje priče je Lola, a mogla bi biti i Sonja i Milena I Julija i Suada i Gordana. Mogla bih to biti i ja. Kao i svaka žena sa ovih prostora, Lola je osećala da u njenom životu postoji praznina koju nije umela da sebi obja­sni. Imala je sve, ali kao da nije imala ništa. U petoj deceniji života, pomislila je da je vreme da istraži šta je to što nedostaje njenom životu. Godine su se ubrzavale, deca su porasla, muž nije razumeo njene potrebe. Došla je sa ide­jom da želi osmeh na svom licu, i da u ostatku života ima unutrašnje ispunjenje i dobar osećaj sebe. Da bude ponosna na sebe.

Mi žene imamo posebnu nadarenost za duhovnu stazu. Imamo potrebu da obezbedimo sebi više života. Žene imaju želju da se razvijaju. Lola je nepogrešivo osećala svoje uznemirujuće emocije, koje su joj stvarale patnju i želela je da ih se reši. Želela je da se oslobodi osećaja da drugi posmatraju njenu vrednost kroz to koliko je dobra ćerka, majka i supruga. Imala je utisak da niko od njih ne vidi Nju i njeno Biće.

Ljubav koju je davala drugima postala je podrazumevajuća, a to joj nije prijalo.

„Želim da budem ponosna na ono što jesam“, rekla je veoma jasno.

„ A zašto sada nisi ponosna?“, pitala sam je

Jedan deo njenog Bića se osećao starom i umornom, a drugi deo, da još ima šanse da sebi dozvoli drugačije načine razmišljanja i pogleda na svoj život i Sebe.

Umorni deo je bio samokritikujući, osuđujući i žalio se: na partnera, na decu, na posao.

Drugi deo je znao da može drugačije, bolje i sabranije. Zahvalnije.

Bilo joj je jasno da rešavajući jednu po jednu životnu situaciju, iskustvom može da unapredi svoj rast. Radili smo na onome što je sada dobro i na šta je sada Lola već bila ponosna.

„Želim osmeh na svom licu,tako širok, baš kao Vaš, ako nije kasno“, rekla mi je na prvom susretu. Da, pomislih, danas s lakoćom izgovaram da imam 63 godine a posmatrajući Lolu se setih koliko sam samo bila stara sa 45. Kao i ona, i sama sam tražila svoje oslobađanje.

Kada mi je postalo jasno da način na koji osećam sebe utiče na to kako sebi izgledam, shvatila sam da moj odnos prema sebi vrlo malo zavisi od broja mojih godina. Način na koji doživljavam sebe nije zavisio od broja mojih godina već od načina razmišljanja prema godinama koje nosim. I prema onome kako se obraćam sebi, svojoj prošlosti i onome što jesam. Znači: Nije kasno.

Taj novi način razmišljanja mi je doneo novu mladost a i mudrost. Otuda moj osmeh. Iako poznajem žene koje su stare već u četrdesetim godinama, poznajem i žene koje su mlade i u svojoj devetoj deceniji. Promenom svog sistema verovanja o načinu življenja, o mogućnostima, o ličnoj odgovornosti za vlastite emocije na situacije koje nam se dešavaju pa i načina verovanja o mladosti, promenio se i način na koji sam počela da se odnosim prema sebi.

Zato sam razumela o čemu Lola govori I kako se oseća.

Želela je da se oslobodi načina odrastanja, dogmi koje živi, uverenja koja je ograničavaju i pre svega uloga kojim ispunjava očekivanja drugih.

„Ja ne mogu sve te uloge da uklopim, da ispunim, da postignem“, govorila je

„Izađi iz uloge i budi Ti“, rekoh „Govori glasno kako se osećaš u tim ulogama“

Činjenica je da se na našem prostoru na ženu oslanja život njene porodice, i sama sam nekada osećala tu težinu, a sada predamnom i Lola govori o tome.

Zato je potrebno da žena danas bude zadovoljna Žena jer tada cela njena porodica napreduje. Ne žena sa mnogim ulogama.

Od odnosa prema svojim godinama, i od mudrosti Žene zavisi njeno lično zadovoljstvo kojim gradi život. I svoj a i svoje porodice. Ako je potrebna mudrost da bismo ostarili bez ružnoće, bez pakosti i tuge, bez ostvarivanja uloge, da vidimo gde se ta mudrost skriva.

Kojom to osećanjima punimo svoj život.

Lolu je dovelo shvatanje da njen život ne ide u zamišljenom pravcu, da joj telo postaje umorno, da je način razmišljanja samosabotaža u kojoj se lako gubi vera u sebe. Osećaj starosti i predaja sabranim godinama su se ubrzavali, i to je plašilo.

Da ne bi osećala težinu svojih misli, pretpostavki, težinu brojeva završenih prošlih godina, Lola shvata da je potrebno da nauči mnogo toga. Da svoj život preoblikuje a ne da ga puni prolaznim godinama. Već, baš suprotno, da svoje godine puni životom koji će sama osmisliti.

U zajednčkom radu složile smo se da je odnos prema godinama pitanje izbora i pogleda na sebe. Ok, jasno je da nikad nije kasno sresti se sa sobom. Idemo dalje. Da je potrebno da umesto ispunjavaja želja drugih, ispunjavamo svoje želje. Da umesto neprijatnih emocija i gutanja neizgovorenih reči, kreiramo prijatne emocije i da se jasno izražavamo o tome ko smo mi. Šta nam odgovara a šta ne odgovara. Smešila se svom napretku.

Kada nam svet postane nezanimljiv, kada prestanemo da postavljamo pitanja, kada prestanemo da učimo, da širimo svoje vidike, kada se izolujemo od svih vrsta aktivnosti – počinje starenje, a Lola nije bila od tih. To smo rešile.

Zato su njene šanse bile probuđenje I volja za životom je bila prisutna. Postajala je svesna šta jeste u redu za nju, šta može, šta ne mora, koga voli i gde su granice koje postavlja drugi­ma. Osnaživala je svoj duh.

Ako ne probudimo svest o sebi na vreme, go­dine mogu donositi nove probleme kroz zamer­anje sebi zašto nismo uradili drugačije, zašto nismo pokazali više ljubavi, ili što nismo više razgovarali sa bližnjima, ili što se nismo više zauzele za sebe, ili što smo propuštali prilike.

Zameranje sebi značilo bi živeti teskobu, a ne nove mogućnosti koje svakako postoje.

U mladosti osećamo da imamo vremena za sve što je potrebno da nam se dogodi. Neka­da previše čekamo, nedovoljno istražujemo, i dođu brzo godine kada shvatimo da smo mogli više, a nismo.

Mislimo da je kasno, ali nije.

Jasno je da žena danas ne mora ništa da trpi, pa ni sebe nezadovoljnu.

Mladost podrazumeva ambiciju a u zrelim godi­nama nam je potrebna mudrost koja ima moć da proizvede ambiciju da se i dalje osećamo zdravo, voljeno i u osećanju lične vrednosti u godinama koje imamo. Da budemo ponosni na sebe a ne na svoje odigrane uloge.

Duh je taj koji nas osnažuje i vodi do sebe same, do boljih odnosa, finansijske samostal­nosti, unutrašnje ljubavi.

Vremenom Lola je osećala da može da izrazi svoja osećanja, da može da vodi svoje misli u prvcu koji je dobar za nju, osećala je da bol­je razume svoju decu i njihove potrebe, da biti dobar roditelj podrazumeva rad na sopstvenim emocijama, okvirima i zastojima. Osećala je da može bez stida objasniti mužu svoje nove po­trebe.

Da može glasno reći: „Ponosna sam na to što jesam“.

I da se smeši životu.