PONEKAD UČITELJ, UVEK UČENIK

PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ-TOPALOVIĆ
INTERVJU: AVI NARDIA
FOTOGRAFIJE: IZ PRIVATNE ARHIVE

AVI NARDIA, SA VIŠE OD PEDESET GODINA ISKUSTVA U RAZLIČITIM BORILAČKIM VEŠTINA­MA I KARIJEROM U IZRAELSKOJ VOJSCI I POLICIJI, REZERVOAR JE ZNANJA I ISKUSTVA U OBLASTI SAMOODBRANE I BEZBEDNOSTI. ON JE JEDAN OD NEKOLICINE LJUDI KOJI SU BILI ZVANIČNI INSTRUKTORI IZRAELSKE VOJSKE, POLICIJE I ANTITERORISTIČKIH JEDINICA. TA­KOĐE JE OBUČAVAO POLICIJSKE I ORUŽANE SNAGE ŠIROM SVETA. ON JE SVETSKI POZNAT INSTRUKTOR BORILAČKIH VEŠTINA I DECENIJAMA UNAZAD PREDAJE SVOJ SISTEM SAMO­ODBRANE KAPAP.

AVI NARDIA POSEDUJE MAJSTORSKA ZVANJA U RAZNOVRSNIM BORILAČKIM VEŠTINAMA – AIKIDO, KEMPO, DŽIJUDŽICU, KENDO, KARATE, DŽODO, IAIDO, DŽUDO, KJUDO I BRAZILSKI DŽIJUDŽICU. INSTRUKTOR JE TAJLANDSKOG BOKSA I KIK BOKSA, ARNIS LAMEKO ESKRIME I SERTIFIKOVANI INSTRUKTOR PUCANJA, RONJENJA, OLIMPIJSKOG MAČEVANJA, FITNESA I ATLETIKE. NJEGOV PREPOZNATLJIVI MOTO JE «PONEKAD UČITELJ, UVEK UČENIK».

U IZRAELU, VOJSKA JE OBAVEZNA ZA MUŠKARCE I ŽENE. RECI NAM NEŠTO O NAČINU SLUŽENJA VO­JNOG ROKA I KAKO SI SVE SPOJIO SA JAPANSKIM BORILAČKIM VEŠTINAMA?

U Izrealu, služenje vojnog roka je obavezno kako za muškarce, tako i za žene. Ja sam u vo­jsku otišao sa četrnaest godina kao vojni kadet i posle par godina nastavio redovno služenje vojnog roka. Kao vojni kadet, trenirao sam džu­do, džijudžicu i krav magu. Nakon odsluženog vojnog roka, preselio sam se u Japan gde sam živeo osam godina. Tih osam godina sam posvetio učenju i treniranju borilačkih veština. U Japanu sam naučio da je za razumevanje sadašnjosti potrebno iskustvo i znanje koje je utemeljeno u prošlosti. To me je dalje vodilo ka razgraničavanju znanja od umeća. U Japanu postoji izreka da učenici znaju kako, a učitelji zašto. Borilačke veštine zasnovane na tradiciji negovale su estetiku i poštovanje etike i mora­la, dok se učenje koje se propagira u modernim borilačkim veštinama zasniva isključivo na us­vajanju veština i demonstraciji snage. Rad na oblikovanju karaktera i prepoznavanju svojih unutrašnjih kapaciteta je ono što sam poneo kao najvažnije znanje kada sam se vratio iz Japana u Izrael.

KAKAV JE BIO ŽIVOT U JAPANU I KAKO SE NA TRADI­CIONALAN NAČIN UČI KROZ ŽIVOT I PRAKSU?

Kaže se da na Istoku žive učenici, dok su u zapadnom svetu svi učitelji. Ono što je pre­poznatljiva karakteristika života u Japanu je negovanje vrlina poput skromnosti, umereno­sti i obzirnosti. Poštovanje filozofije nenasilja je utkano u svakodnevni život i glavna je smer­nica onih koji se bave borilačkim veštinama. Na primer, veština mačevanja se zasniva na ekonomiji pokreta, ali i uvidu u situaciju u kojoj je potrebno ili ne izvući mač iz korica. Život je najveća vrednost i zato se dva puta meri pre nego što se seče.

U Japanu je čast biti šegrt ili pomoćnik učitelja i imati mogućnost da svoje vreme provodiš sa učiteljem. Sa njim se živi, diše i obeduje. On se sluša i svaki njegov pokret se prati i upija. Ve­lika je čast nositi njegovu učiteljsku torbu i čis­titi školu u kojoj provodiš svoje vreme. Čišćen­je škole ima edukativnu funkciju, jer vas vežba skromnosti i poniznosti i shvatanju škole kao mesta saživota ljudi, koji postaju deo veće ce­line. Iz takve škole se izlazi čistog srca u kome je lik učitelja urezan zauvek.

RAZVIO SI POSEBNU METODU SAMOODBRANE KA­PAP KRAV MAGA. PO ČEMU JE ONA SPECIFIČNA?

Iza svake ideje stoji neki čovek koji ima svoj cilj i metode. Čak i kada postoje dva učitelja koja podučavaju istu veštinu, njihovi ciljevi i metode će biti različiti. Svako ima jedinstvenu percepciju veštine i jedinstven način prenošen­ja znanja. Život nije prodavnica u kojoj možeš kupiti svakog dana isti proizvod. Nekima će cilj biti da od svoje škole naprave prodavnicu gde će svi moći da kupe isti prozivod, ali ima i nekih koji će nuditi autentične proizvode. Ono što svakako mogu da kažem jeste da se svaki učitelj trudi da prenese svoje znanje na najbolji moguči način.

KAPAP krav maga je koncept koji je proizašao iz učenja mojih učitelja i svega što sam od njih naučio. To nije samo sistem fizičkih vežbi, već je u njega utkano moje shvatanje morala, znanja i moje celoživotno iskustvo. Kroz KA­PAP krav magu, živi sećanje na moje učitelje i moje bavljenje borilačkim veštinama više od pedeset godina. Specifičnost ovog koncepta je u treningu uma koje ima funkciju vrhunskog oružja i koje može u svakom trenutku i u sva­koj situaciji da zaštiti život.

ŠIROM SVETA OBUČAVAŠ INSTRUKTORE SVOJOJ TEH­NICI I FILOZOFIJI SAMOODBRANE. KOLIKO SVAKI INSTRUKTOR IMA PROSTORA I SLOBODE DA UNESE I NEŠTO SVOJE?

Kapap je koncept koji se zasniva na poznavan­ju strukture ljudskog tela, ali kao što smo svi isti, tako smo i svi u isto vreme i jedinstveni. Akcenat je na tome da se sistem približi ljudi­ma, a ne ljudi sistemu. U Japanu se mačevanje uči stotinama godinama na isti način i pravi­la se striktno slede. Mač se izvlači isključi­vo desnom rukom. Korice su uvek na levom boku. Međutim, takav koncept ne odgovara nekome ko je levoruk. Instruktori u mojoj ak­ademiji se suočavaju sa različitim situacijama i ograničenjima kada predaju. Mi ograničenja ne vidimo kao takve, već se trudimo da ih na kreativan način prevaziđemo. Svaki instruktor će u tom procesu dati svoj lični pečat i uneti nešto od svojih specifičnih talenata i prefer­encija.

ŠTA DA RADIMO U SLUČAJU DA NAS NEKO NAPADNE?

Kao prvo, u pravnoj državi postoji zakon koji je u obavezi da zaštiti svoje građane i nikome nije dozvoljeno da bilo koga napada. Problem nastupa onog trenutka kada se građani ogluše o zakon i pomisle da su iznad zakona. Svi smo mi opremljeni evolucijskim izumom nazvanim instinkt za preživljavanje. Naravno, vičnost u borilačkim veštonama svakako može da pomogne u tome i da se napad ili izbegne ili preživi. Volim da kažem svojim studentima da je neuspela priprema priprema za neuspeh.

DA LI JE ONAJ KOJI POBEGNE OD NAPADAČA I PO­BEDNIK?

Svako jutro kada se probudimo smo pobednici. Život nije večan i mogu da kažem da svaki put kada izbegnemo da budemo napadnuti smo izvojevali jednu pobedu. Kada pobegnemo od napadača, upisujemo se u knjigu živih i pred nama je novi dan i novi početk.

TVOJA SUPRUGA JE ALEKSANDRA JE SRPKINJA I UP­OZNAO SI JE U BEOGRADU KADA JE ORGANIZOVALA MEĐUNARODNI KENDO TURNIR I SEMINAR. KAKO SE RODILA LJUBAV?

U svojoj supruzi sam prepoznao ženu koja je hrabra i koja ima moralni integritet. Njeno jedin­stveno poimanje sveta i životna filozofija nas je povezala čvrstim vezama. Svoje iskustvo i znanje iz oblasti obrazovanja, komunikacija i kenda je povezala sa poslom kojim se bavim i danas je moj najveći saveznik, ali i neko ko ume da zauzme stav kada se sa nečim ne slaže.

U KOM PRAVCU ŽELIŠ DALJE DA RAZVIJAŠ SVOJ KON­CEPT SAMOODBRANE?

Moja ideja je da prepustim dalji razvoj siste­ma svojim instruktorima. Temelji su čvrsto postavljeni, a moji instruktori su savršeno naš­timovani poput simfonijskog orkestra, koji iz­vodi savršenu muziku. Sebe vidim nekada kao dirigenta, a nekada kao slušaoca u auditoriju­mu.

U Japanu uče sistem poznat kao Sho Ha Ri.

Sho – u ovoj početnoj fazi učitelj demonstrira, a učenici slede bez pogovora i razvijaju osećaj za disciplinu, lojalnost, integritet i posvećenost.

Ha – u ovoj fazi učenik počinje da postavlja pi­ tanja, sumnja u učitelja i izaziva ga. Uči da istražuje i testira granice svog znanja i da učenje integriše u praksu.

Ri – u ovoj poslednjoj fazi učenik ne uči od drugih, već iz sopstvene prakse, kreira sopstveni pristup i prilagođava naučeno u odnosu na date okolnosti.

SHODNO TVOM ISKUSTVU, DA LI ŽENE VIDE SEBE I RADE KAO INSTRUKTORI TVOJE METODE?

Sve je više žena koje postižu izuzetne rezultate u svetu borilačkih veština. Sa promenom statusa žena u društvu i sve većom snagom koju osvajaju, otvaraju se nove perspektive i pozicije koje mogu da zauzmu, a koje su bile isključivo muš­ki orijentisane. Najbolji primer je posao u oblasti zaštite i bezbednosti gde ima sve više žena. U mnogim situacijama će reagovati mnogo bolje nego muškarci, jer će se voditi intuicijom, empatijom i ekonomijom snage. U mojoj organizaciji ima puno žena koje su instruktorke sa­moodbrane i sad ih najviše ima u Južnoj Americi.

TRENUTNO SI U BEOGRADU – KAKO TI SE DOPADA GRAD I SVE ONO ŠTO NOSI I DONOSI?

Beograd sam od prvog dana doživeo kao grad koji me je prihvatio i u njemu se osećam kao kod kuće. Raduje me kad vidim decu koja se igraju na ulici, jer me to podseti na moje detinjstvo u Izraelu. Volim da se prošetam gradom i sednem na kafu i ispričam se sa baristom, koji je ujedno i operski pevač. Život je ovde raznolik i neposredan i podseća na neka dobra stara vremena kada su ljudi uživa­li u jednostavnim stvarima i pronalazili lepotu u sitnicama.

TEMA MAJSKOG IZDANJA RYL MAGAZINA NOSI NAZIV „CVETAJ, LISTAJ, BLISTAJ“. KAKO VIDIŠ OVAJ OPTIMIZAM KROZ RAST I RAZVOJ I TO ONAJ LIČNI?

Zaštitni znak moje akademije je drvo koje ima duboko korenje i visoku, razgra­natu krošnju. Jednim delom predstavl­ja učenje utemeljeno u tradiciji daleke prošlosti, a drugim delom učenje koje je usmereno ka budućnosti. Drveće i cveće imaju poseban status u Japanu, naročito u proleće. Na jeziku cveća, za cvet trešn­je se kaže da predstavlja nevinost i duh lepote, jer brzo cveta, kratko živi, a za­tim brzo otpada. Ova prolaznost je deo njegove privlačnosti. Gracioznost koju ovaj životni ciklus sa svojim rascvetalim krošnjama predstavlja takođe se sma­tra simbolom duha bušida ili ratnika u Japanu. Drevni samuraji su provodili život negujući svoj duh, tražeći znanje i usavršavajući svoje borilačke tehnike. Za njih je bio izazov da oponašaju duh trešnjinog cveta u svim aspektima svog života. Da bismo to mogli da uradimo, moramo da rastemo fizički, mentalno i duhovno. Jedino tako možemo videti plodove svog rasta.