PIŠE/FOTOGRAFIJE: DRAGAN NIKOLIĆ, VAZDUHOPLOVNI I TURISTIČKI NOVINAR
Odluku SWISS-a da uvede obaveznu vakcinaciju za letačko osoblje sledile su mnoge druge svetske avio-kompanije.
Putovanja su moj život. Ona daju smisao mojim unutrašnjim lutanjima i brane me od sve manje zanimljivog savremenog sveta lišenog svakog uzbuđenja i novog saznanja. Putovanja nisu samo prostorna, već i vremenska, jer nas svaki odlazak na neko novo mesto vraća u određenu epohu svojim pričama i legendama. Volim prošla vremena na način koji nije samo puka nostalgija, već je pre čežnja za neotkrivenim koga danas ima tako malo. Savremeno „klikabilno“ društvo u kome je svaka informacija ili novo znanje na samo jedan klik na nekoj od tastatura, a svako uzbuđenje se meri „lajkovima“, „vjuovima“ i „šerovima“ mene lično lišava zadovoljstva i čini me beskrajno tužnim.
Zato me više ne čudi kada na nekom od brojnih putovanja ne mogu da pronađem razglednicu da je pošaljem svom malom sestriću, mladom bumeru koji tek uči da čita i piše, ili na benzinskoj stanici daleke i neobične zemlje ne mogu da kupim papirnu kartu puteva. Znam, mnogi koji znaju šta je mapa ili karta pitaće se pa šta će mi to kada imam navigaciju ili se tom zemljom ne vozim sam svojim kolima. I za njih, ali i za one mlade koji i ne znaju šta je to auto-karta kao što ne bi znali da izvrte broj telefona na starinskom telefonu sa brojčanikom, kažem jasno i glasno – želim!
Imam dve pune fioke raznoraznih mapa koje su listom sve izbledele, izgužvane i zastarele. Pogledom na neke pre bih se izgubio nego snašao. Na jednoj je čak i moje naselje, gde mi se nalazi stan neupisano, a umesto njega se nalazi močvarno zelena boja bez puteva i staza. Zašto je onda takva mapa bitna bilo kome ako ne daje jednostavne i kratke odgovore potrebne današnjem čoveku.
Ja sam, nekada davno, kao mladi školarac, među prvim lekcijama naučio da čitam mape. Taj šareni list papira sa simbolima i oznakama bio je moje prvo putovanje. Ono što bi danas klinci rekli – virtuelna realnost. Stvorio sam moć da utonem u svaku mapu i da krstarim njenim svetom podjednako razgovetno i uzbuđujuće kao kada sam se mnogo godina kasnije otisnuo na svoja prva stvarna putovanja. Druženje sa mapama od mene je stvorilo čudaka koji je već sa deset godina uspešno izigravao nešto poput današnjih Milice i Tome, glasova iz elektronske navigacije kakvu ima svaki automobil. Navodio sam svog oca ulicama nepoznatih gradova u inostranstvu tako vešto da je počeo da me gleda sa podozrenjem. Tada smo se vozili stojadinom, bez klime, a ja bih u rukama sve vreme nosio nekakve papirne mape. Uvek sam imao više, za svaki slučaj. Jedne su bile klasične auto-mape sa svim detaljima o putevima i saobraćaju, a druge su bile one prave geografske, sa reljefom, rekama i tačkicama za gradove. Te sam posebno voleo. Iz njih sam mogao da pročitam svašta, a saznanja do kojih sam dolazio bila su mi korisna kasnije kada sam odrastao za razumevanje istorije drugih zemalja, za aktuelna politička dešavanja, vremenske nepogode i katastrofe, međunarodne odnose. Shvatio sam još tada koliko je ovaj svet različit i šaren i da ako je banana za mene tada egzotično voće, za nekog drugog dečaka koji živi negde drugde na toj mapi, egzotično voće su jabuka ili šljiva iz mog dvorišta. To otkriće relativnosti sveta u kome živimo ostaće do danas ključna motivacija za svako putovanje. Želja koju imamo kada putujemo da, na primer, vidimo svojim očima Mona Lizu ili krivi toranj u Pizi, da se uspenjemo na Maču Pikču, pogledamo mjuzikl na Brodveju ili hranimo slonove na Sri Lanki, daje nam zadovoljstvo zajedništva sa drugima i drugačijima i to ne samo našim savremenicima koji žive na drugim meridijanima, već i sa našim i njihovim precima.
U današnjoj pandemiji egocentrizma teško je pronaći takvu starovremenu motivaciju baš kao što je teško pronaći razglednicu ili auto-kartu na pumpi pored prometnog auto-puta. Svako putovanje danas ima samo jedan cilj – da odemo i da se slikamo ispred nečeg što „instagramičnijeg“ po mogućstvu, kako bismo pustili „stori“ koji će potom izazvati salve lajkova kojima ćemo hraniti svoj ego – eto kako smo lepi, uspešni, sposobni. Turističke znamenitosti prestale su da budu u fokusu putovanja, one su samo scenografija za naše ego-predstave.
Nisam toga bio svestan pre sedam ili osam godina kada mi se rodio sestrić i kada sam na prvom svom putovanju posle njegovog pojavljivanja na mojoj mapi čudesnog sveta odlučio da mu sa svakog putovanja šaljem razglednicu sa nekakvom pričom. Proputovao sam od tada pola sveta, posetio mnoge daleke zemlje i doživeo neopisive avanture i iskustva i uvek bih mu slao jedno parče šarenog kartona na kome bih napisao njegovo ime i adresu i ispričao mu nešto od zanimljivih kratkih priča koje sam čuo. On je tek nedavno naučio da čita, pa su mu sada te razglednice, koje moja sestra čuva u jednoj povećoj kutiji za cipele, prava mala relikvija. Sada shvatam da će kada još malo odraste moći da zaviri u tu kutiju putovanja i da iz nje izvuče svaki put nešto novo, baš kao što sam ja listajući atlase i mape otkrivao planetu. Nadam se da će te priče imati uticaja na njega i da će ova slučajna intervencija upotrebom virtuelnog putovanja kroz vreme otkriti i neke stare vrednosti tom predstavniku jedne nove generacije.
