PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ
INTERVJU/FOTOGRAFIJE: MARKO OBRADOVIĆ – EDGE
MARKO OBRADOVIĆ – EDGE, FOTOGRAF, VIZUELNI UMETNIK, OTVORIO JE SVOJU 10. SAMOSTALNU IZLOŽBU PEOPLE OF THE WORLD U GALERIJI ŠTAB NA SVOJ 40. ROĐENDAN. SAMO OTVARANJE JE BILA VELIKA ŽURKA NA KOJOJ SU SE POJAVILI MARKOVI PRIJATELJI I POŠTOVAOCI NJEGOVIH FOTOGRAFIJA. IZLOŽBA JE I OVOG PUTA BILA HUMANITARNOG KARAKTERA I SAV PRIHOD JE PREKO FONDACIJE HUMANA SRCA NAMENJEN PORODICI LEPORIS IZ BAČKE PALANKE.
Sa desetom izložbom u svojoj fotografskoj karijeri koja je bila otvorena u Galeriji Štab krajem februara na tvoj 40. rođendan, na šta si najviše ponosan?
Najviše sam ponosan i pre svega zahvalan tolikom broju ljudi koji se pojavio na samoj izložbi. Ponosan sam na sve one koji su kupili svih 20 fotografija u prva dva sata izložbe i na taj način uradili nešto lepo jer je predviđeno da sav novac ide u humanitarne svrhe. Nekako mi je čudno da budem sam na sebe ponosan, ali mi je lepo kada su moji bližnji ponosni na mene.
Da li u svetu postoji lice kojeg se sećaš, a nisi uspeo da ga uhvatiš objektivom?
Uh, takvih je mnogo i u početku sam želeo da ih odmah zaboravim da se ne bih nervirao, a kako je vreme odmicalo, shvatio sam da treba uživati i u tim “neuhvaćenim fotografijama” i samo ih zapamtiti. Idealan trenutak za fotografiju ponekad traje pola sekunde, samim tim imate još manje vremena da podignete aparat i okinete. Jedan od mojih neuhvatljivih trenutaka se desio u Vijetnamu, u gradu Ho Chi Minh, gde dva miliona stanovnika vozi skutere. Ispred mene se na semaforu nanizalo čak sedam crvenih skutera, ali dok sam posegnuo za aparatom, semafor je zasvetleo zeleno, pa ta slika sada živi samo u mojoj glavi.
Šta za tebe znači projekat People of the World kojeg si organizovao treći put za redom?
Svaki treći film iz poznatih triologija je uvek najgori, ali za moju treću izložbu People Of The World mogu da kažem da je prošla najbolje. Pošto sam konačno napravio Instagram profil peopleoftheworld.jpeg da tu svakodnevno kačim fotografije maltene do sledeće izložbe, voleo bih da on postane sinonim za humanitarni rad koji će se češće dešavati, a ne da samo na svake dve godine radimo nešto ovako lepo. Prvobitna ideja je i dalje da na svoj rođendan uradim nešto lepo za nekog drugog. Ovoga puta smo ponovo prodali svih 20 fotografija za samo dva sata izložbe i taj novac je uplaćen preko fondacije Humana srca za porodicu Leporis iz Bačke Palanke.
Koje su naredne destinacije kojima se raduješ?
Uglavnom me na većinu destinacija odnese posao, tako da ako angažman kaže tropska plaža – ja se radujem. Svakako ću i ovog leta dosta špartati po hrvatskom primorju na festivalima gde fotkam.
Koji festivali te očekuju ove godine, a na kojima si glavni fotograf?
Ima ih sigurno više od deset, ali kao neke od najznačajnijih izdvojio bih Ultra Europe u Splitu, Cercle festival u Francuskoj, Snowbombing na Alpima i kultni Time Warp u Nemačkoj.
Šta ti je neostvareni san u fotografiji?
Znaš kako kažu – ako pitaš sebe od pre pet godina šta mu je san, shvatićeš da si verovatno ostvario ne samo te snove nego i neke još nedosanjane. U ovom trenutku, možda New York.
Tema martovskog izdanja RYL magazina nosi naziv „Out of the box“. Da li sebe vidiš kao fotografa koji kreira van standarda i dobija najbolje?
Ako kažem da sebe vidim tako, opet sam u nekoj kutiji, složićete se (vi što čitate). Jednostavno radim ono što mi se radi, na svoj način, koji je i za mene nepredvidiv, ali je jako bitna stvar da mi kriterijum za kvalitet stalno raste. Ovo mi je u nekom trenutku bio problem, jer bih pre 2020. godine više forsirao kvalitet, makar i kasnio sa projektima. U međuvremenu sam uspeo da budem brži sa realizacijom, pa ako se festivalski dan (noć) završi u šest ujutru, ja već oko podneva šaljem gotove fotke i završen after movie.
