ODISEJA KAO VRUĆ VETAR

PIŠE: VLADIMIR JEFTIĆ
FOTOGRAFIJE: IZ PRIVATNE ARHIVE

NASTAVAK INTERVJU SA VOJISLAVOM VOJKANOM BORISAVLJEVIĆEM.

U SERIJI ADIO PEVAJU LJUBIŠA SAMARDŽIĆ, ALI I GITARISTA SLAVKO BEŠIĆ ČUPA KOJI JE NAKON TOGA IZDAO I SINGL, A U SCENAMA SE POJAVLJUJE I SA VEĆ POMENUTIM BUZUKIJEM U RUKAMA. DA LI JE ZAPRAVO BUZUKI SVIRAO BRANKO KAMENKOVIĆ KAMENI?

Ja to ne mogu da kažem, jer ja tu nisam bio prisutan kada su se scene snimale, jer su se sve te scene sa muzikom živo snimale na licu mesta i mislim da Branko to nije snimao na licu mesta.

ČAK NI STUDIJSKI?

Ne, ne, nije, ne mogu da se setim ko je svirao, zapravo mislim da su neki vojni muzičari čak svirali taj buzuki. Čupa je to zaista prvi snimio i on je to jako lepo obojio. Međutim kada smo radili špicu, ipak smo želeli da to bude neko malo poznatiji, što nam Čupa nije ni zamerio, Bog da mu dušu prosti i da imamo poznatije ime na špici. Smoki je retko pevao, on je u stvari samo tu pesmu i pevao, i ima onaj zanimljiv događaj kad je na Nep stadionu u Budimpešti sto hiljada Mađara pevalo, kada je dobio nagradu za glumca godine. Šta je stvar sa tom pesmom, što bi moj kolega Đorđe Novković, koji je mnogo pesama napravio znao da kaže, znaš pesma koja ima tri tona i dva akorda najbolje prođe (smeh).

ZAŠTO OLIVER TO NIJE KOMERCIJALIZOVAO?

Ja njega to zaista nikada nisam pitao, iako smo bili prijatelji, jer ja nisam čovek koji voli takve stvari da pita. Ako on neće sam da mi kaže takve stvari, ja neću pitati. Međutim, ćuo sam iz Jugotona, on je tada u tom periodu već dosta radio za Zdenkom Runjićem, Galeb i ja, Skalinada, Malinkonija i Zdenku nije odgovaralo da se sada pojavi tu neko drugi sa nekom pesmom, koja bi sada to malo pokvarila, jer nisu mogli da pretpostave da mu ja možda ne bih nudio i druge pesme itd… Tako da je to bio čisto stav njihov, što je šteta u stvari, ali dobro.

PRVI VELIKI FESTIVALSKI USPEH POSTIGLI STE 1968. U SUBOTICI UZ LJUBAV NA PLAŽI I OMAŽ ŠEDOUSIMA. U VIŠNJI NA TAŠMAJDANU STE TAKOĐE BILI SAVREMENI, MOŽDA ČAK I U STILU VESTERNA FURIOZNI. DA LI VAM SE SA OVE DISTANCE DANAS, IPAK ČINI DA STALNO KREATIVNO VIŠE PONAVLJAMO I NEKAKO ZA DECENIJU U IZRAZU KASKAMO KOPIRAJUĆI “FRANŠIZE” U “POPULARNOJ” MUZICI? ZAR EPOHA SILUETA, ELIPSI, DŽENTLMENA, SMAK-A, PA PRE TOGA EPOHA MEKSIKANSKE MUZIKE SA PEROVIĆEM I KAROVIĆEM A POTOM SEDAMDESETIH GRČKE MUZIKE UZ MIKIJA JEVREMOVIĆA, KAMENKOVIĆA, NANOSA, OLIVERU KATARINU, LOLU, NATAŠU VLADETIĆ, NE GOVORE O TOME? ZAŠTO OVDE TOLIKO VOLIMO PREPEVE? ČAK I DJORDJE MARJANOVIĆ I DRAGAN STOJNIĆ SU DOBAR DEO SVOJIH HITOVA ZASNIVALI NA ITALIJANSKIM KANCONAMA I FRANCUSKIM ŠANSONAMA, NOTAMA ROKA GRANATE I AZNAVURA.

1965. sam počeo aktivno da se bavim muzikom, prvo sam i ja svirao u nekim bendovima, u tom momentu nije bilo zapravo originalne domaće muzike i mi smo skidali. Siluete pa ni Elipse nisu imali svoje, svi su svirali tuđe pesme i ljudi su ovde stvarno voleli da čuju te pesme na srpskom jeziku. Zato je tako veliki broj prepeva u svim tada stilovima muzičkim, znači i pesme sa San­rema i šlageri i Francuski pa i Engleski kasnije. Kuću izlazećeg sunca je snimio Miki Jevremović, Ruže su crvene Ivica Šerfezi, ali to se prodavalo u neverovatnim tada tiražima. Ja se sećam čak nečega što je sada strašno zanimljivo. Festiva­lu u Sanremu koji je tada bio apsolutno naj, naj, najpopularniji. Subota uveče, jedna televizija u crno belom uz direktni TV prenos. Ljudi kod nas sednu i snimaju to, nekako, ne znam kako, bili su valjda neki kasetofoni, nemam pojma. Nekoliko dana kasnije u Domu sindikata se održava kon­cert na kome naši pevači pevaju na srpskom je­ziku sve najbolje pesme sa Sanrema. Što je pot­puno neverovatno, mislim kako su stigli još to i da spreme? Tako da tada, u momentu kada još nije bilo kvalitetne domaće muzike, bio je tada taj jedan trend vezan za Italijansku kanconu, bio je tada i onaj drugi vezan za početke rokenrola u Engleskoj i Americi i treći ovaj Meksikansko- Grčki koji je takođe bio vrlo snažan. I onda su počele da se prave postepeno domaće kvalitetne pesme, koje nisu bile kopirane ali su bile u stilu i u fazonu tog vremena. Ja, kada sam radio mu­ziku za film Višnja na Tašmajdanu, ja sam tada imao 21 godinu. Tada su Šedousi bili izuzetno popularni i njihovi Apači i mi smo prosto skinuli zvuk te gitare i to su ljudi prosto dobro prihvatili. Kada je počela da se pojavljuje naša muzika ti prvi Opatijski festivali 57’-58’ moram reći da je ona korenspodirala po kvalitetu sa tom stranom muzikom. Ništa to nije bilo lošije, naprotiv. Kada danas slušate snimke, stare, one analogne, inače ne volim digitalne, više volim analogne snimke. Kada slušate te snimke to apsolutno ne zaostaje za muzikom i snimcima koji su bili zapravo u tom vremenu. Onda je počela varijanta prvo festival­ska. Zagrebački, pa i Beogradski kompozitori. Darko Kraljić je tu isto odigrao vrlo bitnu ulogu kao kompozitor. Onda su te pesme nastale koje i dan danas žive. Uzmimo neke pesme iz Opatije ondašnje, Potraži me u predgrađu, koja je nas­tala pre 50 godina, ona dan danas izgleda kao jedna vrlo dobra šansona.

ŠTA SE ZAPRAVO MOŽE SMATRATI ISKLJUČIVO NAŠIM, DA NE KAŽEM DANAS BOGOHULNO JUGOSLOVENSKIM POPULARNIM MUZIČKIM IZRAZOM, UZ OSVRT NA OPUS AUTORA IZ SRBIJE ALI I NA SARAJEVSKU I ŠKOLU NA RELACIJI ZAGREB-DALMACIJA?

Ako govorimo o nekim zlatnim godinama za za­bavnu muziku sa tih prostora 60-te i 70-te su bile, posebno 70-te su bile izuzetno plodne. Šta je bitno? Tada nije bilo interneta i muzika se uglav­nom radila kroz postojanje značajnih organizaci­ja koje su se zvale muzičke produkcije. U našim republičkim i pokrajinskim radijskim stanicama, njih je bilo osam, osim Titograda, oni nisu ima­li nikada ništa i svuda su bili veliki orkestri. Sve se radilo živo i mi smo tada pisali pesme koje su se snimale u tim aranžmanima raskošnim i podsečale su stvarno na te neke hitove Klaudia Vile, Žilber Bekoa, itd… Vrlo je bio strog kriteri­jum izbora pesama koje će se snimati i morali su svi koji to pišu, da budu pismeni. (muzički prim. autora) Aranžman se piše za orkestar od 70 lju­di. Nema nikakvih semplovanja, kompjutera, nije tu bilo ničeg. Onda su bile komisije posebne, koje su birale šta će ići od toga na ploču, nije sve išlo na ploču. A opet diskografske kuće koje su kretale tada da rade, prvo Jugoton, pa PGP RTB, su snimale pesme od kojih neke nisu bile dovoljno kvalitetne, da idu na radio i televiziju ali su imale izuzetno dobru prođu. Iskristalisao se taj neki stil Beogradski, koji je malo vukao ele­mente džeza u sebi. Prvo Darko Kraljić koji je verovatno napravio i najviše pesama koje se i dan danas vrte, Milan Kotlić, Vojislav Simić, na­ravno neizbežni. U Zagrebu su više bili okrenuti šlagerima i Sanremu i te njihove pesme koje su pisali Stipica i Nikica Kalođera, pa kasnije Zden­ko Runjić i Đorđe Novković u svakom slučaju. Kao treći pandan pojavila se i Sarajevska škola koja je bila malo savremenija. Oni su imali kao i ostali revijski orkestar, ali sjajan, u kome su In­deksi bili ritam sekcija i imali su taj neki pop zvuk i znam da su Indeksi tad prvi put 1968. napravi­li pesmu Pružam ruke, koja je bila na izboru za pesmu Evrovizije. To je zvučalo onako potpuno ispred svog vremena. Slovenci su se uglavnom bazirali na nečemu što je vuklo korene od džeza. Tako da, kada se sve to spoji, bila je dobra kon­kurencija koja je bila kreativna, prosto, svi su se trudili da budu bolji od onih drugih. Ti veliki fes­tivali koji su imali izuzetno veliku gledanost i na televiziji, užasno veliki broj emitovanja na radiju i veliki tiraži ploča i jedna društvena klima koja je tada bila drugačija nego današnja, gde su um­etnici bili mnogo više cenjeni od vrha vlasti pa na dalje. To je verovatno razlog, što je ta muzika tada izuzetno bila kvalitetna i što dan danas neki od tih snimaka nemasterizovanih zvuče potpuno i ništa na njima ne bi menjali.

DA SE VRATIMO FESTIVALU U SUBOTICI. VAŠU POBEDNIČKU PESMU IZVODILE SU DVE PEVAČICE. MILICA ŠTRBAC I SELMA KOLUDER (LIČNO MI SE VIŠE SVIDELA DRUGA INTERPRETACIJA), ZAŠTO JE TADA BIO PRISUTAN TAJ DUALIZAM I SEĆATE LI SE KO JE BIO AUTOR TEKSTA?

Da se sada malo prisetim, zanimljivo je, da sam ja bio autor teksta. Nije to bio baš neki tekst Bog zna kakav. Zašto dve verzije? Mi smo to uzeli sa festivala u Sanremu. Godinama je imao varijan­tu sa dve verzije, zato što su ljudi valjda želeli da čuju u vokalnom i drugačijem aranžmanu. Tako da su te pesme pevali razni pevači. Kasnije su uveli, što je i Splitski festival uveo, da strani pevači dolaze i pevaju kao što je Serđo Endrigo sa Radojkom Šverko pevao, Kud plovi ovaj brod, što je bilo prosto zanimljivo. To je bilo i skupo i naporno i kada se posle snimaju ploče, nije se više znalo šta se sluša. Mi smo to prosto iskopi­rali. Elipse su tada bile ritam sekcija festivalskog orkestra i ja sam opet gledao da onu priču, Višn­ja na Tašmajdanu – Šedouzi, malo pretočim u to, tako da su tu gitare dominirale. Tadašmji Vjesnik u sredu, Zagrebački, imao je jako dobrog jednog muzičkog kritičara, mislim da se zvao Marko Goluža a ja klinac i sećam se kada je izašao taj Vjesnik u sredu koji se kao i sve novine prodavao u velikim tiražima, komentar je bio: „Nešto tako dobro i moderno nismo čuli na našim festivali­ma za proteklih godinu dana.” Meni kao klincu je to bilo značajno. Ta Subotica je zanimljiva, tamo su mnogi počeli. Tamo je Josipa Lisac počela, Kemal Monteno kao vojnik još. Taj festival je bio zanimljiv, jer je on bio malo moderniji i onda su mladi “levi” mogli sa modernijim zvukom tu da dođu i kasnije naprave dobre karijere.

OSIM FESTIVALA U SANREMU, ČINI SE DA SU FESTIVALI U ERI BRZOG KOMERCIJALONG KONZUMENTIZMA, DRUŠTVENIH MREŽA, RAZNIH TORENTA, JUTJUBA, RIJALITI PEVAČKIH TAKMIČENJA, GOTOVO IZUMRLI. PLANETARNO U SVIM SFERAMA OSEĆA SE NEDOSTATAK I LIDERSTVA, ALI I KREATIVNOSTI. NI EVROVIZIJA NAKON UKIDANJA PRISUSTVA KOMPLETNOG ORKESTRA I DIRIGENTA U PRENOSU UŽIVO NIJE VIŠE ONO ŠTO JE BILA. HOĆE LI I KLASIČNA DISKOGRAFIJA USLED SVEGA OVOGA NESTATI? OSTAJU LI NAM SAMO KONCERTI I SLUŠALICE ZA ANDROID ILI POSTOJI NAČIN U ERI ISKLJUČIVO KOMERCIJALNOG, DA SE VRATI KVALITET KADA JE JRT ŠEMA EDUKOVALA I KREIRALA UKUS GLEDALIŠTA NA UŠTRB ONOGA ŠTO SE DANAS ZOVU INDEKSI ŠERA I GLEDANOSTI? MISLIM NA KVALITET KOJI ŽIVI U GENERACIJAMA KOJE KOD NAS JOŠ UVEK SA USHIĆENJEM ČEKAJU PRENOS IZ BEČKE FILHARMONIJE PRVOG JANUARA UJUTRU.

Plejbek je upropastio festivale. Kao što je komp­juter može se reći nešto doprineo, tako je i osiro­mašio muziku. Živo izvođenje ne može se pored­iti ni sa čim. Pesma Evrovizije je na neki način izgubila svoj muzički kvalitet onog momenta kada je pakovanje postalo važnije od forme. Znači oni laseri koji su već postali zamorni, svake godine isto, stalno su neke gomile reflektora, ovi neki lete, spuštaju se, zvezde padaju, a muzike nigde. Kao što je dozvoljeno i da svi pevaju na engleskom. Imate dvadeset istih pesama sa is­tim zvukom i više ne znate šta je odakle došlo. Više nemate one hitove kao što je bio Vaterlo Aba, Klif Ričard, Džoni Logan, Toto Kotunjo. Pri­sustvo plejbeka je u potpunosti upropastilo fes­tival, jer postalo je svejedno. Možete da slušate kod kuće, ne morate da odete tamo. Druga stvar je pitanje kriterijuma. Šta se emituje na mediji­ma koji su sada najvažniji, jer većina ljudi nema pare da ode ni na koncert, ni tamo ni ovamo, i devedeset posto ljudi gleda televiziju. Ova takoz­vana sloboda-demokratija je dovela do anarhije u suštini. Kriterijumi su popustili. Nekadašnji sis­tem JRT-a je imao vrlo stroge kriterijume, nije to bila cenzura. To su bili ozbiljni školovani muzički stručnjaci. Vi danas imate muzičke urednike bez dana škole koji su na nekim medijima. Vrlo su pazili šta će da puste i narod se na taj način i edukovao. Nekadašnja RTB 1974. godine bila je jedna od četiri najkvalitetnije TV stanice u Evropi posle Francuza, Italijana i Engleza. Ukus publike se formirao tako što su mediji vrteli kvalitet. Tu je možda bio prisutan i Sovjetski kulturni sistem o kome ja ne mislim bog zna šta, ali u nekim svojim segmentima on je dao veoma dobre rezultate. Mi smo imali svugde domove kulture, ljudi su išli na koncerte,filharmonija je gostovala po ce­loj zemlji. Onda je došao taj kompjuter nesrećni, taj plejbek i vi to imate u suštini već od može se reći devedesete godine. Znači, već trideset go­dina traje jedna ozbiljna kriza u svetu popularne muzike koja je zahvatila ne samo nas, to je samo odjek onoga što je u svetu i Francuska, Italija, En­gleska i Amerika. Nema više ni u oblasti rok muz­ike posle grupe Kvin, hajde navedite mi šta se novo desilo. Kao i ovde posle Bajage, Riblje Čor­be i Ekatarine Velike u suštini sve je to već čuto i viđeno. Nema više onih Francuskih šansona, Az­navur, Beko. Festival u Sanremu se održava, ali te pesme nemaju više taj efekat. Kao što nema ni one dobre pop muzike koja je nastajala sa Tom Džonsom i sa crnim onim talasom Detroit sound, Sjuprims, Otis Reding i Rej Čarls. Jednostavno toga više nema, ni njihova muzika nije više tako kvalitetna, pa se iz tih razloga izuzetno često poseže za obradama i stare pesme se u nekim novim verzijama sa novim pevačima izvode, tako da je to već in. Što se tiče tonskih nosača, šta je zanimljivo, što se ovde još ne oseća, jako je porastao broj prodatih starih crnih ploča. Ja sam kupio gramofon, evo skoro, Jamahin novi dalji­nac i strašno mi je žao što sam pobacao neke stare ploče. Jer vi kad stavite ploču na gramo­fon, ona diše, ona ima neku svoju atmosferu, pa čak kad se čuje i ono krckanje.

Kad stavite CD tu je zvuk sabijen, to je kao, mislim vidi se da je veštački. Vi kad slušate jedno isto izvođenje, na primer simfoniju jednu Betovnovu u istom izvođenju koje Karajan diriguje, sa istim orkestrom na vinilu i na CD-u razlika je užasno velika. CD kao da je uprošten, kao da je sve zbije­no, svedeno. To je pitanje analognog ili digitalnog snimanja, jer oni nekadašnji, prvo mikrofoni, živo snimanje, eho, one ploče stare, onda je došao taj leksikon. Zdravko Čolić mnogo bolje zvuči 73. nego sada sa svim ovim, ne govorim o kvalitetu pevanja, govorim o glasu. Sve te produkcije sada u Londonu, bolje je zvučao u Sarajevu u starom studiju.

KADA POMINJEMO NEKADAŠNJU VAŽNOST FESTIVALA, POMENUĆU I MESAM ALI U ONOM DELU KOJI I NIJE BIO TOLIKO VAŠ, IAKO STE BILI RODONAČELNIK I DUGI NIZ GODINA PRVA “VIOLINA” TOG FESTIVALA KOLOKVIJALNO REČENO. NAIME U DELU POSVEĆENOM NARODNOJ MUZICI JEDNE GODINE JE NASTUPILA I PEVAČKA ZVEZDA U USPONU, PEVAČ RADOSLAV RODIĆ ROKI (INAČE ROKER PO VOKACIJI). I NJEGOV SLUČAJ JE MOŽDA I PRAVI PRIMER, KAKO SU I MALE SREĆNE ILI NESREĆNE OKOLNOSTI ODGOVORNE ZA SUDBINU USPEHA.

OD PUBLIKE I ŽIRIJA BIO JE OCENJEN KAO NAJBOLJI. ZA NJEGOVU NESREĆU, MORALNA KRITIKA GA JE DOČEKALA NA NOŽ, JER JE NASTUPIO KOSTIMIRAN U NEŠTO ŠTO JE STILSKI PODSEĆALO NA MONAŠKU ODEŽDU, A PESMA SE ODNOSILA NA LJUBAV PREMA ŽENI. NJEGOV STILISTA, VEROVATNO JE VUKAO PARELELU IZ TIH GODINA POPULARNE SERIJE PTICE UMIRU PEVAJUĆI, I LIKA KATOLIČKOG SVEŠTENIKA KOJI KRIJE ZABRANJENU LJUBAV SA JEDNOM ŽENOM U TUMAČENJU RIČARDA ČEMBRLENA. JEDNI KRITIČARI “DEISTI” SU GA NAPADALI ZBOG “PRLJANJA” SVEŠTENIČKE ODEŽDE A ONI ATEISTIČKI NASTROJENI ZBOG PROPAGIRANJA VERE. U GLAVNOM, NJEGOVA KARIJERA KRENULA JE LOŠE, NAKON VELIKOG FESTIVALSKOG USPEHA. SEĆATE LI SE TOGA?

Te godine kada smo osnovali MESAM (Međunarodni sajam muzike), naravno da nismo mogli da izbegnemo ni folk muziku. Mislim nismo ni želeli da izbegnemo narodnu muziku. Tako da smo mi paralelno sa ovim imali i to. Prvenstveno, ceo festival je bio obeležen kao pop festival, hteli smo da bude drugačiji od Beogradskog proleća i srećom da je bio Oliver Mandić sa one svoje dve dobre pesme, i on nam je dao pravu boju. U narodnoj muzici nije bilo te tradicionalne narodne muzike, bila je ova neka malo modernija varijanta, tipa Vesne Zmijanac koja je tu napravila svoju karijeru i Džej Ramadanovski koga smo pronašli na MESAM-u. To su bile kao neke narodne šansone u stvari. Nije još bio ovaj šund, turbo folk, ne bi ga ni pustili, jel da? Bili su neki novi zvuci. Što se tiče Rokija sećam se, to je bio cirkus!

Mi nismo ni slutili da će se on pojaviti u nečemu što se zove mantija. Mada, na nesreću moja supruga je tada bila kostimograf festivala, pa se posle u glavnom njoj to obilo o glavu. Beogradska hronika se uključivala na generalnu probu tog koncerta i on je trebao da da neku izjavu i mi nismo imali pojma da će se on tako pojaviti. Znači circus je nastao pre samog festivala, otkud sad, kako, zašto, šta dalje?

Pesma je bila dobra i on je to dobro otpevao, ali ovo drugo, ne znam zašto je obukao tu mantiju? I onda je on, na kraju više ispaštao, ne mi, šta sad, već je to bila osamdeset i neka, Tito je umro. Još je to bilo i tako i onako i ovako, ali mislim da je on napravio grešku i taj što mu je to savetovao. On je hteo da napravi ekces da bi se to zapamtilo. To mu je Milan Lango savetovao on je bio novinar, nešto poput njegovog menadžera, savetnika.

SLEDE DVA TZV. ILI – ILI PITANJA, ŠTO SE VAŠEG UKUSA TIČE. DJOKISTA ILI MIKISTA? BITLSI ILI ŠEDOUZ?

Radio sam i sa jednim i sa drugim. Pre možda nekih desetak godina, kad smo počeli da radimo evergrin koncerte Proleće u Beogradu sa ansam­blom Binički. Postavilo se pitanje pesme Zvižduk u osam, koja je tu morala da se nađe. Pošto je Đorđe imao zdravstvene probleme, imao je onaj moždani udar i nije pevao već dvadeset godina. Mi smo već spremili varijantu ili da neko drugi otpeva tu pesmu, a da on sedi u loži ili da čak ako hoće izađe, a mi pustimo plejbek. Javi se meni njegov sin Marko, i kaže: “Đorđe bi hteo da živo peva tu pesmu”, kažem: “Pa dobro, šta sada da kažem? Nek dođe on prvo kod mene.” Ja sam radio tad na Terazijama imao sam klavir u kance­lariji u pozorištu i kažem: “Hajde dođite vas dvo­jica da vidimo malo uz klavir da li on to može?” Jer to je užasno teška pesma. Darko je nju pravio kao instrumental i ima dve oktave raspona u dva takta.

Dođe on uz klavir i otpeva pesmu, kažem: ”Do­bro, neka dođe on na orkestarsku probu ima­mo mi spreman plejbek nije frka.” Čovek dođe i otpeva pesmu celu. Rekosmo, dobro idemo na koncert pa šta bude. Dođe on na koncert, otpe­va pesmu tako da je publika ustala na noge i on je odmah morao još jednom da ponovi. To se tri godine događalo, za redom se to ponavljalo. U publici sam ja tada video neke žene, koje su bile stari Đokisti a bilo ih je nekih dvadeset u prvom redu sa cvećem. Sve isto kao nekad, jer one su bile pokret. Prvo su bili Đokisti pa onda Mikisti. To su bile šezdesete godine, ja sam još bio klin­ac, nisam se aktivno ni bavio muzikom. Miki je mnogo bolje pevao od Đorđa. Miki je imao bolji glas, on je i školovao glas kod Stanoja Jankov­ića. Đorđeve glasovne sposobnosti su bile malo skromnije, međutim on je imao neverovatan šou. On je prvi bacio sako, dok su drugi pevači svi stajali mirno i držali se za mikrofon, tipa Duška Jakšića. On je dosta radio na tome, posle je i on uzimao časove kod Stanoja Jankovića, i uspeo je da taj svoj glas dovede do jednog stadijuma pristojnosti. To su bili klanovi, to su bili klubovi, hiljade ljudi u Rusiji, ovde po celoj Jugoslaviji, oni su imali sastanke, oni su dolazili na koncerte a to je bilo pozitivno. Bio je samo jedan veliki cirkus 1961. bilo je takmičenje pevača, zvalo se Zlatni mikrofon u Domu sindikata, kada su svi pevali živo i žiri je dodelio nagrade ko će da dobije zlatni mikrofon. I te godine su zlatne mikrofone dobili, Lola Novaković, Nada Knežević i Senka Veletan­lić, a Đorđe nije dobio zlatni mikrofon. Publika je izašla na Terazije i bile su demonstracije, njega su nosili na rukama. To su bile hiljade ljudi koji su protestvovali zato što Đorđe nije dobio zlatni mikrofon.

Pevači su tada bili velike zvezde. Ti klubovi su bili u suštini pozitivni, nije tu bilo nikakve agresi­je, kao ovi navijači danas, ali to je bila borba do istrebljenja ko je bolji.

BITLSI ILI ŠEDOUSI?

Imam ja još jedan slučaj, Siluete ili Elipse? Bio sam u žiriju druge gitarijade na Sajmu, član žiri­ja bio je i Nikola Nešković, Buca Mitrović koji je tada bio poznati disk džokej i Raša Petrović koji je kasnije na Radio Beogradu vodio emisiju Sav taj džez. Nas četvorica smo bili tada u žiriju, klin­ci smo bili. U hali Jedan na sajmu bilo je dvade­set hiljada ljudi, naravno publika je bila za Siluete a mi smo nagradili Elipse i mi smo posle morali da se udaljimo sporednim ulazom. (smeh)

Ali opet nije štos kao Đoka-Miki. Ja sam sa Zora­nom Miščevićem jednu ploču snimio. To je bilo dosta ovako, može se reći skromno, ali on je bio šoumen. Elipse su bolje svirale ali su bile tako malo trome, a on je bio šoumen. Miščević ili Sim­ke? Mislim…(smeh)

Šedousi su bili instrumentalisti tako da je bolja paralela Rolingstonsi ili Bitlsi, kao Gabi ili Tereza. (smeh)

VEĆI DEO VAŠEG ŽIVOTNOG I KREATIVNOG BITISANJA I INSPIRACIJE VEZAN JE ZA PROSTOR DORĆOLA, TERAZIJA, BULEVARA REVOLUCIJE, CRVENI ATELJE, SARAJEVA, GRČKE… DA LI JE BILO JOŠ NEKIH INSPIRATIVNIH PROSTORA?

Mene su ti prostori očigledno inspirisali, prostori u kojima sam boravio, a imao sam jako buran život i razna preseljavanja, životi, brakovi. Kad sam pravio neki rezime svoga rada, definitivno taj crveni atelje, koji se nalazi u ulici Ćirila i Metodija br. 2, tamo gore na vrhu mi je bio neverovatno inspirativan. 1973. godina je u pitanju. Ja sam, posle razmišljao, postoje mesta koja imaju dobru karmu, dobru energiju, e dobra energija, to je suština. Posle sam kasnije saznao da su se u tom ateljeu koji je inače bio vlasništvo Stevana Bodnarova za vreme drugog svetskog rata okupljali skojevci. Zato se i zvao Crveni atelje, znači to je bilo tajno mesto. A moji i otac i majka i stric koji je u ratu poginuo, po kome sam i dobio ime, su bili skojevci. Tako da sam vezan malo za tu crvenu priču i moguće da je nešto imalo uticaj. Onda, ta Grčka jeste užasno inspirativna, kao i more i Rovinj u kome sam boravio još od 1957. godine, još kao klinac. Prisustvovao sam i tome kada su one štale gore, kod crkve u Starom gradu, Beogradski i Zagrebački slikari Olja Ivanjicki i društvo formirali u divne ateljee. Mesto je strašno bitno. Sada, taj Bratuš koji sam otkrio pre četiri godine, slučajno. Šta je zanimljivo? Bratuš je malo mesto koje se nalazi između Makarske i Promajne i pripada opštini Baška Voda i preko puta su Brač i Hvar. Mene, ćerka odvede tamo slučajno. Meni se strašno dopadne i ja odem u tu jednu jedinu kafanu na ručak. Mene, malo stariji kelner prepozna i kaže: “Zanimljivo da ste vi ovde”, ja rekoh: “Slučajno”. On kaže: “Ovde su ceo život proveli Kemal Monteno, Zdravko Čolić, Davorin Popović, čak i Minimaks i Kornelije Kovač.” I ja sretnem u tom mestu čuvenog Hrvatskog muzičara Nikšu Bratoša u Bratušu i pitam ga: “Nikša ti nisi Bratuš?”

Kaže mi: “Nisam, ja ovde nisam kupio ništa, ali obavezno svake godine dođem jedno deset dana da odmorim mozak.” To mesto kad se pogleda nema ništa. Mi koji smo tokom godine dosta poslom vezani za saradnju sa stotinama ljudi, nama je dobro da odemo negde gde nema nikoga i da ne čujemo ni muziku, ništa da ne čujemo. (smeh)

NASTAVAK INTERVJUA U SLEDEĆEM BROJU.