BEOGRAĐANKE U OBJEKTIVU

PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ
INTERVJU: DUŠKO VUKIĆ
FOTOGRAFIJE: SNEŽANA KRSTIĆ

DUŠKO VUKIĆ, PRAVNIK PO STRUCI, U PEN­ZIJI, FOTOGRAF IZ LJUBAVI, PO OPREDELJE­NJU ZALJUBLJENIK U KULTURU. IMAO JE SVOJU ŠESTU SAMOSTALNU IZLOŽBU „BE­OGRAĐANKE 1960-2020“ U GALERIJI “O3ONE ART SPACE” NA DORĆOL PLACU U OKTOBRU. TIM POVODOM, A JOŠ IZ HILJADU I JEDNOG RAZLOGA, ISPRED NAS JE INTERVJU SA DIV­NIM ČOVEKOM KOJI FOTO-APARATOM I SR­CEM GRLI BEOGRAD NA JEDINSTVEN NAČIN.

KAKO SI DOŠAO NA IDEJU DA SPOJIŠ „SVOJE“ BEO­GRAĐANKE SA BEOGRAĐANKAMA BANETA I JOVANA ĐORĐEVIĆA?

Kada sam ušao u magični svet fotografije pre pet godina, nisam imao definisanu ideju šta ću fotografisati. Sve mi je bilo interesantno i to sam hteo da zabeležim na neki svoj način, pošto mi je jasno da je u fotografiji sve već odavno zabe­leženo, jedino što autor može da da potpis na neki svoj način, emocijom ili kroz način obrade. Kao i svim umetnicima, tako su žene, kao veči­ta inspiracija, bile i meni interesantne da ih za­beležim fotografijom, a zbog nečega što mi je u tom trenutku bilo zanimljivo i što mi je izazvalo pažnju. Kao neko ko je rođen i živi u Beogradu, sugrađanke su se najčešće nalazile na mojim fo­tografijama, mada sam to radio gde god sam u međuvremenu putovao. Neke od tih fotografija sam, kao po nečemu zanimljive, objavljivao na svojoj FB stranici, što je naišlo na dopadanje kod mojih prijatelja. Ideja o izložbi nije postojala ni u nagoveštaju.

Virtuelnim, a kasnije i ličnim poznanstvom sa Brankom Đorđević Nakanishi, otkrio sam da su se njen otac Jovan Đorđević, a naročito, sad na­žalost pokojni, stric Branislav Đorđević, bavili fo­tografijom 60-ih godina i neku deceniju kasnije i da ima veliku kolekciju njihovih fotografija iz tog vremena. Sa nekim njihovim fotografijama me je upoznala i tada se rodila ideja da intenzivnije fotografišem naše sugrađanke, ali i dalje bez na­mere da se neka izložba realizuje. Moji prijatelji, profesionalni fotografi, koji su pratili moje posto­ve na FB-u su počeli da me nagovaraju da napra­vim samostalnu izložbu sadašnjih Beograđanki.

Ideja o izložbi u ovoj formi se rodila tako što ni­sam želeo da ona bude jednolična i poželeo sam da pored mojih budu i fotografije Branislava i Jovana Đorđevića kao autora fotografija iz vre­mena od pre 60 godina, a da cela izložba bude omaž njihovom sveukupnom radu i delu kao lju­dima koji su me inspirisali da napravim kolekci­ju fotografija sugrađanki iz sadašnjeg vremena. Prezentovao sam ovu ideju Branki i ona se sa­glasila sa tim. Da bi takva izložba imala smisla i težinu, zamolio sam dragu prijateljicu Smiljanu Popov, poznatu po TV emisijama “Beograd za početnike”, da na njoj svojstven način ovu priču uobliči, poveže i otvori izložbu, što je sa radošću prihvatila .

Tako je zaokružena ideja i priča o izložbi “Beo­građanke 1960-2020”. Ovako osmišljen projekat sam prezentovao Nebojši Babiću, vlasniku ga­lerije “O3one art space” na Dorćol placu, koji se bez premišljanja složio da se to realizuje u nje­govoj galeriji.

ŠESTA SAMOSTALNA IZLOŽBA „BEOGRAĐANKE“ DONE­LA TI JE NEKE UVIDE. KOJE?

Prethodnih pet izložbi su imale različite teme, a samim tim različitu, ali i uvek prisutnu publiku iz fotografske struke.

Ono što karakteriše skoro sve izložbe fotografija je mala posećenost, jer se na ovim prostorima fotografija ne doživljava kao umetnost, a u eri mobilnih telefona sa fantastičnim kamerama, svi su fotografi. Fotografija starih majstora foto­grafije iz vremena analogne tehnologije nema, te mlađe generacije i ne znaju da cene te vrednosti. Nije im zameriti, sistem je taj koji ne afirmiše te vrednosti, nije do pojedinca.

Ono što je meni upalo u oči je činjenica da je moja druga izložba vezana za Beograd sa temom “Be­ograd koji nestaje”, o kućama u gradu koje su u bliskoj prošlosti srušene, koju sam imao u UK Parobrod oktobra 2017. godine i koju je otvorio cenjeni profesor Branimir Karanović, bila izu­zetno posećena. Na otvaranju je bilo preko 100 posetilaca i još priličan broj naredne tri nedelje koliko je izložba trajala. To se desilo i sa ovom poslednjom izložbom “Beograđanke”. Uprkos trenutnoj zdravstvenoj situaciji i lošem vremenu, na otvaranju je bilo oko osamdesetak ljudi, a i u narednim danima je bilo posetilaca, prema infor­macijama koje sam dobio od ljudi koji rade na Dorćol placu.

Hoću da kažem da izložbe sa temom Beograda mogu privući veći broj posetilaca, a može se po­slati i jasna poruka u zavisnosti koja se tema na fotografijama obrađuje.

ŠTA PORUČUJU BEOGRAĐANKE KROZ TVOJE FOTOGRAFI­JE?

Beograđanke na mojim fotografijama su naše sugrađanke koje svakodnevno srećemo, ali ih nedovoljno zapažamo. Uprkos svemu, one su negovane, sa pažljivo odabranom odevnom kombinacijom, dostojanstvene i graciozne. Čak i kad im nije sve potaman, ne dozvoljavaju da se to vidi. Ipak je primetno na skoro svim fotogra­fijama doza ozbiljnosti, tačnije zabrinutosti, što je možda i posledica vremena u kojem sad ceo svet živi, pa i mi.

Jedinstvena poruka sugrađanki koju možda mogu naći na mojim fotografijama je da uprkos svemu život mora ići dalje i dajmo sve najbolje od sebe da se tako i desi.

Možda ja tako vidim, jer to je moj način razmišlja­nja i stav o životu.

KOJE FOTOGRAFSKE TEMATE VOLIŠ I IZ STRASTI IH OBRA­ĐUJEŠ?

Kao fotograf amater, koji se fotografijom bavim isključivo iz ličnog zadovoljstva, nemam jasno definisanu oblast fotografije kojoj se prepuštam maksimalno. Ono što uvek želim kad okačim fo­to-aparat na rame i negde besciljno krenem je da slikam lepšu stranu života, jer lepote nikad dosta, a lepog svuda oko nas ima, samo zavisi od nas šta hoćemo da vidimo. Kad nešto tako snimim, dobro se osećam i znam po komenta­rima da sam i nekom drugom ulepšao dan. To mi je najveća satisfakcija. Neretko fotografišem i neke apsurdne situacije koje vidim u gradu, ali sa ciljem da takvu pojavu javno prikažem i utičem da se to ne dešava, tu su mi oni koji bahato par­kiraju uglavnom na nišanu objektiva.

Ipak moram da izdvojim pozorišnu i koncertnu fotografiju kao nešto što fotografišem sa poseb­nim zadovoljstvom.

CRNO-BELA VS. FOTOGRAFIJA U BOJI?

Večita dilema – CB ili kolor. Boje često mogu da odvedu oko izvan onog što je poenta na foto­grafiji i tu sam za CB verziju, ali sa druge strane je upravo boja ta koja priča priču npr. narodna nošnja, kostimi na maskebalu, jela u jelovniku, destinacija u turističkoj brošuri i mnoštvo sličnih primera.

Lično koristim obe mogućnosti.

MISLIM DA SU TI MNOGI KULTURNI DELATNICI ZAHVALNI JER FOTOGRAFIŠEŠ MNOGOBROJNA KULTURNA DEŠAVA­NJA U BEOGRADU I OBJAVLJUJEŠ IH NA SVOM FB PROFI­LU KAO VRSTU POZIVNICE.

Kao neko ko je deo svog života bio folklorni igrač i horski pevač u AKUD “Branko Krsmanović” i nastupao na respektabilnim svetskim scenama, sve što je vezano za kuluru, ne samo domaću, mi je veoma blisko i do danas sam prisutan na kulturnim događanjima koja me zanimaju. Jedi­no je sad razlika u tome što ranije nisam imao fo­to-aparat, a sad ga imam. Te kad sam već prisu­tan, red je da to i ovekovečim, a onda i prikažem drugima putem FB-a ne bi li nekog isprovocirao ili obavestio da se nešto lepo dešava u našem gradu. Možda tim objavam kvarim posao nekom ko živi od fotografije i fotografisanja takvih doga­đanja. To mi nije ni želja ni namera, samo delim sopstveno zadovoljsvo doživljenog.

Nedavno mi se desilo na otvaranju jedne izložbe, gde sam kasnio zbog saobraćaja, kad sam ušao u galeriju, da sam čuo – Evo, stigao je Dule, sad možemo da otvorimo izložbu. To sam doživeo kao kompliment da prikaz sa otvaranja izložbi ra­dim dobro i da su galeristi zadovoljni zbog toga.

KAKO VIDIŠ SEBE U SVETU FOTOGRAFIJE – KAO HRONI­ČARA JEDNOG VREMENA, BEOGRADA…?

Fotografijom sam počeo da se bavim iz zaba­ve i ličnog zadovoljstva i tako će ostati i dalje. Ostvaren sam čovek i sad uživam u penziji. Moje fotografije objavljujem na svojoj FB stranici i to je granica do koje idem. Zbog velikog broja prija­telja koje imam po celom svetu, uglavnom sam se bavio i bavim se Beogradom, jer znam koliko ih nostalgija muči, pa bar fotografijom da im po­kažem njihov stari kraj, društvo koje se okuplja i slično. Sve samostalne izložbe koje su mi se dogodile, osim ove poslednje, šeste, bile su ne­čijom tuđom voljom. To mi imponuje, jer je neko video nešto u tome što radim.

Po dnevnoj produkciji fotografija sa raznih kultur­nih događanja i beogradskih ulica, mogao bih se nazvati hroničarem događaja u ovom gradu, ali sebe tako ne doživljavam, jer nisam na tim me­stima bio da bih to zabeležio, već sam zabeležio jer sam tu želeo da budem i tome prisustvujem iz lične potrebe. Celog života posećujem kulturne događaje, jedino što tada nije bilo FB-a da se to vidi, a i nisam se tada bavio fotografijom.

TEMA NOVEMBARSKOG IZDANJA RYL MAGAZINA NOSI NAZIV „KORACI KO` LAKI OBLACI“. KAKVI SU TVOJI – DA LI SU UBRZANI ILI…?

Što se mog «hodanja» kroz život tiče, uvek sam se držao drevne poslovice koja otprilike zvuči ovako – “Nije važno kojom brzinom ideš ka svom cilju, najvažnije je da se ne zaustavljaš.” Uglav­nom sam se prilagođavao okolini, ali sam imao svoj tempo, ne ugrožavajući druge. Do sada se to pokazalo kao dobar način za kretanje kroz la­virinte života.