PIŠE: CHRISTINA CZETTL
FOTOGRAFIJE: ZLATKO ĐORĐEVIĆ
Verujem da poznajete ljude u vašem okruženju koji su stalno pesimistični. Šta oni kažu? „Joj, kako mi je teško… zašto baš ja? Uvek ja imam nesreću. Kad bi bilo drugačije, ja bih mogao… onda bi meni to bilo lako…“ Nešto što sam primetila tokom mojih 12 godina u Srbiji jeste da možeš da nađeš najviše pesimista među taksistima u Beogradu. Čim uđeš u taksi, prvo što te pitaju (pošto čuju da pričaš sa akcentom) je: „Odakle ste?“ I kada čuju da ste iz Austrije, onda sledi: „O, pa dobro pričate srpski! Vama u Austriji je lako, sve sređeno, puno zarađujete itd. Ali u Srbiji… Srbija? U Srbiji nikad gore nije bilo!“ A ja sednem nazad i ne znam šta da kažem. Kad odgovoriš sa „hm“ – čisto da bih nešto rekla – on misli da se slažem. Ako nađeš argument da nije tako kako on misli, onda će čovek naći opravdanje zašto je baš sada u Srbiji gore. Tako da kako god da okreneš – nikad nije bilo gore u Srbiji nego sad. Kad sam bila na nekom divnom seminaru pre par dana, upravo smo o tome pričali i razjasnili pitanje: Kakva je to osoba koja spada u kategoriji pesimista? Često su to ljudi koji ne veruju da imaju kontrolu. Stvari se bukvalno dešavaju. Oni veruju da je stanje u kom se nalaze nepromenljivo i da je to stanje trajno, čak se pogoršava. Oni sede u mraku i kukaju što je mračno. Ko zna šta može još da se desi… ili kako bi čovek pesimista rekao: „Pa, ja sam realan i realno sedim u mraku. To je to, kraj.“ Ne shvatajući da je njegov realan pogled na situaciju u stvari negativno stanje.
Šta bi optimista radio na njegovom mestu? Prvo, ne verujem da bi optimisti bilo lako da sedi u mraku. Ne, on bi našao mogućnosti kako da izađe iz te situacije ili kako bi mogao da se ponaša da se bolje oseća. Optimista zna da ima kontrolu nad situacijom. On zna da je to privremeno što sedi u mraku i da je do njega da nađe rešenje kako bi izašao iz toga. On bi se isto pitao: „Kako sam uopšte upao u rupu? Šta mogu sledeći put da uradim drugačije da bih izbegao taj pad?“
Nešto što sam kod sebe primetila je da nikada u životu nisam bila baš pesimista, ali naravno da postoje i u mom životu rupice, iako sam Austrijanka (gde je navodno sve super), iako drugima izgleda da imam savršen život, gde mi je sve lako. Ali to što meni baš znači u toj mojoj rupici je povezanost sa duhovnim svetom. I čak kad je ta veza postala tanka u nekim situacijama, ja se osećam vođena i uvek se pojavljuje neka osoba koja se bavi bioenergijom ili reikijem, ili čujem od drugih ljudi baš prave rečenice, koje su mi kad-tad potrebne da čujem. Onda je do mene šta da radim sa tim. Da li da nastavim da sedim u mojoj mračnoj rupici? Ili da ustanem i da radim vežbe da bih se pokrenula i povezala sa sobom, sa anđelima, sa mojim srcem i sa mojom dušom, gde mogu da nađem mir i jačinu u isto vreme za nove avanture.
Ja smatram vezu sa mojim duhom, mojom intuicijom, mojom dušom, kao svetlost koja zasija kad postane mračno oko mene. I ne samo ja, nego sam u svom životu upoznala puno ljudi, koji su baš preko duhovnog sveta našli ono što njima pomaže da bi izašli iz sumraka. Za mene je jedan od najvažnijih koraka bio da sam završila reiki i upoznala se sa nekim drugim tehnikama u radu sa energijom. Za druge ljude su to neke druge tehnike. Ali, uglavnom, svi mi koji smo u tom svetu smo našli alat koji nam bude uvek pri ruci kad se nađemo u mraku. Naravno da i mi patimo kad se nalazimo u nekoj baš teškoj situaciji, s tim što smo svesni da smo mi baš ti koji možemo da utičemo na to kako ćemo da doživimo tu tešku situaciju i uvek učimo, tražimo rešenja kako da prevaziđemo tu nelagodu. Ne kažem da je rad sa energijom instant rešenje. Rad sa sopstvenom energijom omogućava da promenimo naše misli ka pozitivnom, da se više fokusiramo na to što hoćemo, umesto na to što nećemo, i nešto što je meni najvažnije, mi počnemo da shvatamo da smo povezani sa našim izvorom, da smo božanstvena bića. A Bog sve nas puno voli i ako se osećate nevoljeni, onda znajte da je neko tu ko vas voli – Bog.
Na kraju bih htela da podsetim one koji su već ušli u duhovni svet da se uvek prisete toga koji su dar dobili od Boga, a one druge bih htela da pozovem da krenu da traže svoju tehniku koja može da ih vrati u spiritualni svet. Istražujte, probajte, vežbajte i kako se lepo kaže na engleskom: „Take the best and leave the rest.“ Time ćete dobiti baš dobar alat, koji niko ne može da vam ukrade ili oduzme.
