OD IZOLACIJE DO NOVOG JA

PIŠE: NAĐA ŠARENAC, SERTIFIKOVANI PSIHOTERAPEUT

Kriza koja se trenutno dešava najviše pobuđuje strah od neizvesnosti, koji je povezan sa oseća­jem bespomoćnosti.

Jedna od primarnih psiholoških potreba je potre­ba za kontrolom i izvesnošću u određenoj meri. U ovom trenutku ne možemo posebno uticati na spoljašnji svet, jer su mnoge stvari vezane za Covid-19 još uvek nepoznate u naučnim krugov­ima. Ono što možemo je da utičemo na sebe i sopstvene reakcije. U kućnoj izolaciji smo sig­urni i to je ono što je umirujuća potvrđena infor­macija. Međutim, ako po ceo dan čitamo samo o pandemiji i ne ustajemo iz kreveta, to bi moglo voditi dodatnoj imobilizaciji ili panici.

Možemo posmatrati trenutnu izolaciju kao iza­zov koji vodi ka dubljoj samospoznaji i jačanju sopstvenih kapaciteta. „Bez obzira na okolnosti, čoveku se ne može oduzeti bazična sloboda da izabere svoj stav i svoje ponašanjeˮ, govori nam Viktor Frankl, poznati psihijatar i psihoterapeut. Osluškivanje sebe, svojih želja i potreba nije ni malo lak zadatak, naročito ako smo navikli da se uvek oslanjamo na spoljne resurse ili da tražimo distrakciju na neumeren način.

Kako početi povezivanje sa sobom?

Ovde ću ponuditi tri prakse koje su polazna os­nova lične transformacije, a to su: struktuiranje vremena, tehnike uzemljenja i centriranja i ne­govanje saosćanja sa sobom.

Ako ne znamo početak i kraj određene aktiv­nosti, dani će predstavljati određnu vrstu bez­vremenog limba, što nalikuje traumatskom iskustvu. Zato je važno napraviti raspored za svaku nedelju: vreme kada ustajemo i odlazi­mo u krevet, mesto i vreme za rad, fizičku aktiv­nost, kreativnost, zabavu, kao i kratak period za praćenje podataka o aktuelnoj situaciji iz rele­vantnih izvora.

„U žurbi da se vratite u normalu, iskoristite ovo vreme da razmislite kom delu ’normalnosti’ je vredno vratiti se”, poručuje nam Dejv Holis. Svakodnevna jurnjava da obavimo sve što smo zacrtali i što nam je od drugih nametnuto vodi nas ka otuđenju. Izgubili smo pojam o sopst­venim vrednostima, o tome šta nam je zaista potrebno i šta je ono što nas usrećuje. Izdva­janje vremena u toku dana da zaista posedimo sa sopstvenom ranjivošću je najbolji recept za povratak sebi.

Praktikovanje tehnika uzemljenja (eng. ground­ing) i centriranja pomaže nam da se poveže­mo sa sobom. Omogućava nam da osetimo i redefinišemo sopstvene fizičke i psihološke granice, jer je naše telo nešto što osećamo u sadašnjem trenutku i u šta se možemo pouz­dati.

Udobno se smestite u svoju stolicu i dišite tako što ćete se mentalno fokusirati na pre­deo abdomena. Svaki izdah meko dodiruje vaš abdomen i dalje se proširuje u kukove, butine, noge, stopala. Pokušajte da osetite naslon sto­lice na kojoj sedite i pritisak tela na sedište. Zatim osetite svoja stopala kako čvrsto sto­je na podlozi. Gurajte stopalima podlogu da biste što snažnije osetili kontakt sa podom. Dok udišete kroz nos, zamislite kako vaš dah unosi u vas vazduh u toplim bojama. Sa sva­kim izdahom na usta, zamislite kako izbacu­jte sve što vam energetski više nije potrebno. Pomaže ako tom sadržaju dodelite crnu boju. Zamislite onda kako se iz vaših stopala grana čvrsto korenje duboko ka središtu zemlje. Os­etite tu povezanost sa zemljom. Vizualizujte kako iz nje crpite svu potrebnu energiju koja vam daje snagu i stabilnost, a iz sebe sa izda­hom izbacujete negativnu energiju, nakupljeni stres i brigu. Osetite kako tenzija napušta vaše telo. Nakon toga, prebacite fokus na skeniran­je delova tela (jedan po jedan) i pokušajte da u potpunosti osetite svaki, a zatim ustanite. Ceo prostor oko vas dokle vam dopiru ruke i noge kada ih raširite je vaš fizički prostor, ali i psihološki. To određeno polje nervni sistem konstantno mapira radi bolje orijentacije i koor­dinacije u prostoru. Slobodno osetite taj pros­tor, povežite se sa njim. To je prostor gde počin­je i završava se vaše Ja. Širite ruke iza sebe i ispred sebe kao da plivate. Možete dizati noge ili blago šutirati vazduh ispred sebe, iza sebe ili sa strane. Okrećite se u kukovima, sagnite se i uspravite se. Primetite svaku senzaciju ili emociju koja se podiže. Na taj način ćete pono­vo uspostaviti kontakt sa sopstvenim telesnim granicama, ali i intuicijom.

Sada ste spremni za praktikovanje sa­moosećanja sa sobom. Kada se osećamo uplašeno ili da smo u opasnosti, naš trenutni, prirodni instinkt (nesvesna reakcija) je da ode­mo u „borba, beg, zamrzavanje” odgovor. Reč je o automatskom odgovoru primitivnog/rep­tilskog dela mozga. Ne treba zbog toga sebe da osuđujemo, baš iz razloga što je taj odgovor instinktivan i ne možemo da utičemo na nje­ga. Produkt je evolucije i u službi je opstanka vrste.

Biološki (kao sisari) imamo predispoziciju za negu, brigu i privrženost. Vrlo često umemo da budemo podrška drugima, samo je potrebno da sebi damo dozvolu da se na isti način ophodimo i prema sebi. „Biti dobar podržavajući prijatelj sam sebi” je definicija saosećanja (sa sobom), ističe Katrin Nef. Ova autorka izdvojila je tri komponente, kao sastavne delove saosećanja:

1. Tretiranje sebe sa razumevanjem, toplinom i blagošću umesto grubim kriticizmom. Aktiv­no smo motivisani da pomognemo sebi. Kada primetimo da se borimo/mučimo, zastanemo, oslušnemo sebe, zapitamo se šta nam je u tom trenutku potrebno i pokušavamo to sebi da damo.

2. Zajedničko ljudsko iskustvo bi bila druga komponenta. Patnja je sastavni deo ljudskog iskustva. Ono što nas sve povezuje i čini lju­dima je to da smo smrtni, ranjivi i nesavršeni. Postoji određena uteha u tome da se podseti­mo da nismo sami u svojoj patnji. Nismo jedini koji patimo. Niko nije pošteđen od pravljenja grešaka, te „neuspehˮ nije nešto što se samo nama dešava, već je deo zajedničkog iskustva ljudske vrste.

3. Mindfulness − sposobnost da budemo pri­sutni sa onim što se dešava u trenutku dok se dešava, koliko god neprijatno bilo. Imati hrabro­sti da budemo prisutni kada nam je teško, a ne da automatski pokušavamo da se opiremo ili izbegavamo neprijatne emocije. Sposobnost održavanja neosuđujućeg stava prema sa­držajima svesti koji će se javljati (slike, emoci­je, misli, telesne senzacije), kako se ne bismo ni previše identifikovali sa negativnim sadrža­jima, ali kako ih ne bismo ni po svaku cenu iz­begavali.

Kada utišamo spoljnu buku, čujemo sebe. Svo­je autentično Ja. To je početak lične transfor­macije.