NOVI SVET

PIŠE: VANJA BOKUN POPOVIĆ, PHD

Nedavno je na društvenim mrežama američka aktivistkinja i autor, Marian Viliamson, pokrenu­la lavinu kada je podelila sledeće reči: “Mi si­multano živimo u dva sveta – u jednom koji sim­bolizuje pad Rima i u drugom koji je nova Rene­sansa. Moramo da budemo istovremeno i dule smrti i dule rađanja, pomažući da mirno umru sistemi koji treba da umru te da pomognemo da se rodi potpuno novi svet.” U vremenu lažnih vesti, globalnih prevrata i nuklearnih pretnji, jas­no je da se kolektivno bližimo provaliji, no kako u moru kompleksnih problema čiji se stisak čini van moći pojedinca napraviti iskorak i fokusirati se na bilo šta što je – van teme preživljavanja? Upravo u ovom velikom pitanju je i naše rešen­je, ukoliko znamo gde da budemo da bi nas odgovor pronašao.

Pandemijski talas nas je dočekao nespremne. Puno je toga što je u proteklim godinama izgu­bljeno – od zdravlja do života voljenih ljudi. No ako krenete da razgovarate sa pojedincima, ispod očiglednog vela sivila, mnogi su sve­doci velike promene. Neki od nas su jedva dočekali “zatvaranje” da se odmore, provedu vreme sa voljenima, očiste ormare i okreče svoje domove. Drugi su započeli ono što su godinama želeli, a nisu pronalazili priliku da se tome posvete: da zasade baštu, nauče da pletu, slikaju, čitaju, razgovaraju sa prijateljima sa kojima se dugo nisu čuli. Među nama su se pojavili i svakodnevni heroji koji su energizovali kolektivne akcije da se onima kojima je najviše potrebno dostave hrana, higijenska sredstva i prijateljski osmeh, stvarajući prilike i za nas da se učešćem udenemo u uzvišeno tkanje ple­menitosti. Ako zaista želimo to da sagledamo, bezbroj je primera koji pokazuju da se para­lelno sa okupacijom mračne, preteće i životno opasne realnosti, spontano dešavalo rađanje Novog Sveta.

Mogu da pretpostavim da ako čitate ove reči možete da se prepoznate u jednoj od dve grupe. Prva grupa će me oštro prekoriti što sam u istom kontekstu pomenula umiranje sa kuvanjem, krečenjem, čitanjem i opuštenim provođenjem vremena sa dragim ljudima, kriti­kujući me za banalizovanje ljudske patnje i ve­like krize. Ko sam ja da romantizujem situaciju koja nas je zadesila i kako se usuđujem da raz­vodnjavam jednu tako tešku temu? Činjenica je da je puno ljudi propatilo pandemijske godine i još uvek traži svoj put.

Druga grupa će sa ushićenjem prepoznati poruku prethodnih redova, propratiti je entuzi­jazmom koji je opipljiv u svakoj ćeliji, kličući u sebi – “I ja, i ja, i ja! Najzad govorimo o bitnim stvarima, o preporodu i ućutkanom delu svo­je Duše – dajte još razgovora na ovu temu, još slikanja, čitanja, pevanja, plesanja, grljenja. Dajte poeziju, dajte umetnost, dajte da pričamo o oplemenjivanju duha, o građenju zajednica, o kultivisanju humanosti!” Činjenica je da su za mnogo ljudi pandemijske godine bile vreme unutrašnjeg preokreta, kada je lični kompas prepoznao koordinate daleko kvalitetnijeg stan­ja bivanja, delovanja i sagledavanja sveta.

Dve grupe, dva glasa, dva sveta.

To nas dovodi do ključnog pitanja. Kada bismo ove dve grupe hipotetički smestili u isti pros­tor i dali im mikrofon, zapitajmo se čiji glas bi bio agresivniji, dominantniji, mračniji i decidniji? Koja grupa bi insistirala na kompleksnosti situ­acije, sa iznošenjem detalja koji upućuju na du­binu problema, ali bez traga konkretnih rešenja?

Koja grupa bi upirala prstom, ubeđivala drugu grupu da je naivna i monopolisala prostor za diskusiju? Koja od ove dve grupe bi odšetala sa susreta doživljavajući sebe kao apsolut­nog pobednika, ne osvrćući se na pustoš koju ostavlja – ubeđena da je u pravu? Sa druge strane, koja od ove dve grupe bi odustala od diskusije ne znajući kako rečima da objasni ono što u dubini svog bića prepoznaje za is­tinu, noseći u svom telu odjek penetrirajućih kritika kao nasilni čin?

Dragi prijatelji, neznani i znani, ne moramo da zamišljamo – ove dve grupe, dva glasa, dva sveta – žive u svakome od nas. Velika globalna kriza jeste ogledalo krize čovečan­stva koja traži novi nivo izbora, odgovornosti i posvećenosti. Svako od nas je aktivni agent promene. Dozvolite mi da ponudim objašn­jenje.

Mnogi filozofi, naučnici, istoričari i akademi­ci se slažu da moderna istorija čoveka pred­stavlja kulminaciju racionalne misli, strogog naučnog metoda i isključivanja duhovnosti iz opštih mesta. Biološki gledano, pričamo o dominaciji delovanja iz leve moždane hemis­fere koju krasi linearni način razmišljanja, kauzalnost, intelektualiziranje i insistiranje na logici i (poznatim) činjenicama. Leva moždana hemisfera je zaslužna na sposobnosti pojed­inca da se ogradi od emocija, ućutka intuiciju i rečima kreira narativ koji joj se čini uverljivim – sve sa ciljem da uguši susret sa neizves­nošću. Ona planira, daje konkretne korake, pravi liste, strukture i opipljive rezultate. Na prvi pogled ovo se zaista može učiniti kao supermoć – da čovek svesno upravlja svojim životom čistom snagom volje, ostvaruje se kroz merljive i vidljive rezultate, ne prepušta­jući se drami koju izazivaju osećaji i sitni titraji Duše.

No, priroda je bila mudra, pa je čudesne, st­varalačke, vanvremenske darove sakrila na drugom mestu – u desnoj moždanoj hemis­feri. Ne samo to, povezala je desnu hemisfe­ru sa telom, obdarila je neurološkim komplek­snostima, intuicijom, utelovljenim znanjem da daleko od racionalne misli može da rađa nove ideje; umesto žive reči koju je poklonila levoj hemisferi, desnoj je dala simbole, meta­fore i mitove da prenese iskonsku mudrost i podari čovečanstvu uzvišena stanja koja se ne daju opisati jer su Neizreciva. Umesto po­trebe za kontrolom, izvesnošću i očajničkim pridržavanjem za ono što je predvidivo, maj­ka priroda je utkala u desnu hemisferu čove­kov dar za stvaralaštvo, hrabrost za ulazak u nepregledne svetove Nepoznatog, Vanvre­menskog, Haotičnog, Isceliteljskog. Smestila je agenta promene u svakome od nas koji ne samo da poznaje Kompleksnost problema koje je kreiralo dominantno delovanje racio­nalne misli, već i ekspanzivno živo, inteligent­no tkanje njihovog razrešenja – koje prevazi­lazi razum. Najvažnije, priroda je poverila ovom delu čoveka na čuvanje Ljubav, kako u biološkom, tako i u duhovnom smislu.

Ako smo prirodno obdareni i sve je u nama i ovo sve znamo – zašto smo onda u problemu?

Odgovor je jednostavan. Ova dva sveta: vre­menski i vanvremenski, linearni i nelinearni, fokusirani i ekspanzivni, konkretni i mitsko-po­etski — moraju jedan drugog da čuju, vide i pronađu način da sarađuju unutar svakoga od nas. Došlo je vreme da Racionalni svet u svakome od nas prizna sklonost da sam sebe obnanjuje insistirajući na dominantnosti. Doš­lo je vreme da Mitsko-poetski svet, svet in­tuicije, žive slike, emocije i uzvišenih stanja is­tupi i pokaže zašto je kroz istoriju smatran za prirodu božanskog u čoveku. Došlo je vreme da se oni susretnu, prepoznaju i ostvare san velikana kroz istoriju ljudskog stvaralaštva – dolazak vremena kada će naučnici, “psi­holozi, pesnici i filozofi govoriti istim jezikom i razumeti jedan drugog.”*

Drugim rečima, došlo je vreme da prihvatimo da sve ono za šta nam je glasno stavljeno do znanja kroz život da predstavlja “gubljenje vremena jer od toga nema para.” Svi ti neis­pisani stihovi, neiskazane reči, nenaslikane slike u nama, neisplesani ritmovi čekaju, ućut­kani – da im damo pravo glasa, stvaralaštva i pokreta. Sva zaranjanja u umetnost, u muz­iku, u sopstvene unutrašnje svetove, sav taj “silni rad na sebi” najzad ima naučno opra­vdanje i dozvolu da postoji u kojoj god nam meri godi. Svi ti silni ljudi sa kojima ne mora­mo ni da progovorimo, jer se prepoznajemo iz prve, čekaju da ih upoznamo. Najintere­santnije, ove “dokaze” nam je u skorije vreme pružila Racionalna kroz – naučna istraživanja – potvrđujući ono što su stvaraoci tvrdili kroz vekove: da ne možemo jedni bez drugih, bez plesa, radosti, pesme, stvaranja, emocija; da kada pratimo nit radoznalosti koja nas vodi u širu ekspanziju kroz stvari koje volimo da ra­dimo sa ljudima koje volimo – na pravom smo putu i biološki i duhovno. Da svog pametnog kritičara, intelektualca, čuvara linearne misli pustimo da radi svoj posao u harmoniji i službi Kreatorke u nama. Da damo šansu da “poezi­ja isceli rane prouzrokovane razumom”.**

Novi Svet, svet zajedništva, kooperacije, st­varalaštva, inovacije, humanosti, svet snažnih zajednica, plemenitosti, sinergije, kvalitetnog obrazovanja, rasta, svet čoveka koji ume i da misli i da voli zavisi od svakoga od nas – sada.

Izbor i odgovornost su naši: hoćemo li pov­erovati u samoostvarujuću obmanu podel­jenosti, distanciranosti i neminovnog kraha ili ćemo se odazvati pozivu Neizrecivog, Intuitiv­nog, Preporađajućeg? Dok ne prepoznamo da jedan bez drugog ova dva sveta ne mogu samostalno da rode Novi Svet, ostaćemo zarobljeni nemi posmatrači, svako sa svoje strane pleksiglasa ljudske patnje, pitajući se šta potomstvu da kažemo gde smo bili kada se odlučivala budućnost čovečanstva – novoj civilizaciji koje možda upravo zbog nas nika­da neće doći.

*Claude Bernard

**Novalis