PIŠE: ANIMA MUNDI
NASLOVNA FOTOGRAFIJA: PIXABAY.COM
FOTOGRAFIJE: IZ PRIVATNE ARHIVE
ALEKSANDRA CIMPL, PREVODILAC, PISAC, POLIGLOTA, ŽENA SVETA PUNA DUHA, KOJA BOJI SVOJ ŽIVOT I ŽIVOT JUNAKA SVOG ROMANA PRVENCA „MORENA VODA KOJA NOSI SVE“ BOJAMA ČISTE LJUBAVI. ZAVRŠILA JE ČEŠKI JEZIK NA FILOLOŠKOM FAKULTETU U BEOGRADU. DO SADA JE PREVELA ČEŠKE PISCE NA SRPSKI: IVAN KLIMA „LJUBAVNI RAZGOVORI“, „NI SVECI NI ANĐELI“,“ OSTRVO MRTVIH KRALJEVA“, MIHAL VIVEG „IZMEĐU DVE VATRE“ I „ROMAN ZA ŽENE“, MARTINA FORMAN „SINFONIJA MIRIŠLJAVOG VEŠA“ I SAJBER STRIP EGON BONDI. SAMA JE BIRALA KNJIGE KOJE ĆE PREVESTI I SVOJOM UPORNOŠĆU PRONALAZILA IZDAVAČE U SRBIJI, KAKO BI ČITALAČKA PUBLIKA IMALA PRILIKE DA ČITA ČEŠKE PISCE NA SRPSKOM. ZA PREVOD ROMANA „LJUBAVNI RAZGOVORI“ – DOBILA JE NAGRADU ZA PREVOĐENJE MILOŠ N. ĐURIĆ 2001. GODINE, KADA JE I PRIMLJENA U UDRUŽENJE KNJIŽEVNIH PREVODILACA SRBIJE.
PISANJE JE STRAST ILI LJUBAV?
U mom slučaju je ljubav. Strast dolazi u naletima. Nismo uvek u životu u stanju strasti, čak veoma retko. Ako naučimo nešto više o ljubavi, možemo da je osećamo ceo život. Zato je u mom slučaju pisanje ljubav.
GDE SE PRONALAZI DUBOKA INSPIRACIJA? U TRAGANJU, PUTOVANJU, ČITANJU, LJUBAVI?
Svuda. Inspiracija je nešto što se desi u trenutku. Pogledate neki list na ulici i dobijete odgovor. Inspiracija dolazi direktno od Boga, a Bog je svuda oko nas i u nama. Sećam se da mi je u nekim trenucima dolazila i u snu, budila me iz sna i pisala sam. Odavno mi se to nije desilo, ali eto i to sam doživela. Čudno je kako se ona samo spusti u teme glave i nemoguće je ignorisati je. Bar u mom slučaju.
„MORENA VODA KOJA NOSI SVE“ SE ČITA U DAHU. O ČEMU JE ZAPRAVO REČ? GDE UZMEMO TAJ DAH, A GDE IZDAHNEMO?
Da, to mi svi kažu: „Pročitao/la sam knjigu u dahu.“ Valjda zato što sam je tako i pisala. Jednog jutra sam sela da je pišem, i dok nisam završila, nisam bila mirna. Kasnije, kad sam je dorađivala, vodila sam računa da, ako negde pada, da je izvučem, i zaista dosta sam kopala po njoj. Mislim da je njena tajna u tome što do samog kraja ne znamo šta će se zapravo dogoditi.
PO PROFESIJI SI PREVODILAC. ČEŠKI JEZIK JE DEO TVOJE DUŠE. TVOJ ROMAN „MORENA VODA KOJA NOSI SVE“ USKORO ĆE UGLEDATI I SVETLOST DANA U ČEŠKIM KNJIŽARAMA. DA LI SI PONOSNA NA SEBE I NA ROMAN?
Da, ponosna sam prvo na sebe, a onda i na roman. Nisam ga pisala da bi se bilo kome dopao, niti sam razmišljala o tržištu kada sam ga pisala. Ali, kad je ugledao svetlost dana i kada sam odjednom shvatila da bi i Česi voleli da pročitaju knjigu, gde se radnja uglavnom dešava u njihovom glavnom gradu, a i neki od likova su Česi, odlučila sam da okušam sreću. Jedna vrata su se otvorila, i evo početkom maja idem u Prag da potpišem ugovor i da dogovorimo sve detalje. Volela bih da roman uspe u Češkoj, jer su oni ozbiljna čitalačka publika, a i zato što mi je Prag druga kuća.
KOM ŽANRU PRIPADA TVOJE PISANJE? DA LI PIŠEŠ MUŠKIM ILI ŽENSKIM PEROM?
Mislim da su već mnogi rekli da je moja knjiga mešavina žanrova, ali nikako ne prenatrpana. Sećam se da je jednom jedan književnik iskritikovao baš to što je mešavina žanrova, a ja se nisam dala. Sada primećujem da se to baš mnogima dopada. I drago mi je zbog toga. Što se ženskog i muškog pera tiče, ne volim te podele. Ako je žensko pero puno patetike ili romantike, onda sam muško pero. Ako je žensko pero ljubavni žanr, imam ga, ali ga imaju i muškarci. Ne razumem ja te podele na muško i žensko pero, ali primetila sam da neki muškarci nerado čitaju žene, a onda kada
pročitaju Morenu, budu veoma zadovoljni. Ima sjajnih ženskih pisaca i svaka im čast, što i pored tog podrugljivog „ženskog pera“, pišu sjajnu literaturu.
DA JE TVOJ ROMAN PRVENAC SLIKA, KOJOM BI GA BOJOM OBOJILA? Baš kao naslovna strana. Crno–bela i crvena. DA LI JE NEŠTO NOVO U PRIPREMI?
Počela sam da pišem nov roman, ali trenutno sam se malo zaglavila. Čekam veliki nalet inspiracije, da me ponovo budi noćima da pišem, da i drugi roman bude čitan u dahu.
TEMA MAJSKOG IZDANJA RYL MAGAZINA NOSI NAZIV „KOJA SI TI BOJA?“. ZAŠTO SE SNAŽNO BOJIŠ BOJAMA KOJE NADAHNJUJU TVOJE ČITAOCE?
Ja sam crvenkasto žućkasta, kao plamen. Mislim da je to razlog zašto nikada ne nosim crvenu boju, iako je neizmerno volim. Bilo bi suvišno. Svaka rečenica, svaka situacija je jedna slika. Slike u mojoj knjizi su pune crvene boje. Ona je strast, ona ume da bude i bes, ona može da izazove i tugu. Čitajući Morenu, čitaoci vide slike i sigurna sam da ih vide baš tako kako sam im predstavila.
