MOJI PRECI SU SA BALKANA

PIŠE: SNEŽANA SUSLER, DIPL. YOGATEACHER YCH / EYU
FOTOGRAFIJE: IZ PRIVATNE ARHIVE
www.nenayoga.com

Moji preci su sa Balkana, a ja sam rođena u Švajcarskoj.

Moji roditelji su iz Beograda došli u Švajcarsku pre 60 godina.

Moj otac je u Beograd došao iz Bosne, a majka iz Korduna, da bi našli posao u velikom gradu i da sebi izgrade budućnost i bolji život. Bila je to konstrukcija posle Drugog svetskog rata.

Stariji brat i sestra moje majke prvobitno su bili zaduženi za pronalaženje bogataša za moju majku, da bi ona bila „zbrinuta».

Moj otac je napustio kuću svojih roditelja sa 16 godina i morao je sam da se brine o svom školovanju. Završio je višu školu, a bio je siro­mašan.

Šta znači siromaštvo?

Moja majka je živela u kući čiji su zidovi i podo­vi bili od sirove zemlje. Posle II svetskog rata sve je nestalo. Uvek mi je pričala o mački koja je grejala noge i mršavoj kravi koju su imali i osećali su se bogatim zbog te krave.

Prvo je njen stariji brat otišao u veliki grad da nađe posao, a zatim je sledila starija sestra. Zatim moja majka – koju su želeli da udaju kao najmlađu, jer nije mogla da završi školu. Dakle, cilj je bio bogat brak.

Mom ocu je bilo slično. Jedino mu put nije bio brak, već viša škola. Odabrao je ljubav prema mojoj majci. Njih dvoje su se našli.

Moji roditelji su u to vreme pozajmili novac od mog ujaka – brata moje majke – da bi kupili bar­aku/šupu u kojoj bi mogli da žive kao porodi­ca. Tek što su je kupili i uselili se, saznali su da baraka treba da se ruši. U to vreme su mnoge zemlje u inostranstvu imale potrebu za radnom snagom i zarada je bila bolja. Tako je moj otac emigrirao. Tada supružnicima, ni deci nije bilo dozvoljeno da se pridruže. Bilo je to vreme ve­likih strahova i briga. Upravo sada i danas to možemo osetiti sa COVID-19.

Moja majka je u to vreme morala da ostane u Beogradu sa mojom starijom sestrom. Bila je tada još beba. Nakon nekoliko godina, su­pružnicima je konačno dozvoljeno da odu u Švajcarsku, ali bez dece! To je bila verovatno najteža odluka u njihovom životu. Iz te bede i patnje, moji roditelji su odlučili – za nas – da njihova decu prihvate žrtvu.

Moja majka je ubrzo našla posao, dok je moja sestra bila kod naše rodbine. U međuvremenu sam se ja rodila u Švajcarskoj i konačno je došlo do promene zakona koji je deci omogućio da dođu kod roditelja.

Moji roditelji su štedeli 20 godina i sagradili kuću u Beogradu u koju su želeli da se usele srećno i blagosloveno.

Sreća nije potrajala.

Moja sestra nije želela nakon tolikih godina da odlazi iz Švajcarske, bila je punoletna i imala je posao. I moja majka je imala dobar posao i osećala se dobro i znala je da više neće raditi u Beogradu, ali ženske generacije naših roditelja obavezale su se da svog supruga učine srećnim i sebe su zapostavile, jer je muž bio hranitelj.

Imala sam 12 godina u to vreme. Preselili smo se u Beograd.

Šest meseci kasnije moj otac je shvatio da je sada više Švajcarac nego što je znao. I tako su se moj otac i sestra vratili nazad u Švajcarsku. Moja majka i ja smo ostale u Beogradu. Kad su se smestili i našli posao i dom, dobili smo poruku da je otac dobio rak. Sarkom. Verovatno sa posla u Švajcarskoj, jer je u to vreme postojala izolacija za kuće koja se koristila i koja uzrokuje rak.

Bio je to period koji je emocionalno ličio na prirodnu katastrofu.

Moja majka je otišla kod oca i sestre – ja sam ostala sama u Beogradu, išla u školu, brinula sam o sebi, sama sa 14 godina. Posle tri godine vratila sam se porodici u Švajcarsku. Moj tata je umro ubrzo nakon toga.

Sa 18 godina imala sam tumor na levom jajniku. Bila sam spremna da umrem i pomirila sam se sa svojim kratkim životom. Ali bilo mi je određeno da živim. Bio je to dobroćudni tumor.

Godinu dana kasnije, mojoj majci je dijagnosticiran rak, bez metastaza, a izlečena je operacijom i zračenjem.

Krenula sam od bolničke pomoćnice u domu za starije osobe do specijaliste za anesteziju i radila sam u bolnici 25 godina. Istraživala sam smisao života, povezanost duha sa disanjem, povezanost bolesti i zdravlja, svesti i interakcije naše psihe.

Mojoj majci je 2010. ponovo dijagnosticiran rak u 71. godini života i umrla je šest meseci kasnije.

Odmah sam prestala s radom i bila uz nju do zadnjeg daha. Nakon smrti moje majke, bila sam kao smrznuta iznutra. Tokom njene bolesti odlučila sam da se prekvalifikujem za nastavnika joge i istražujem svest. Ostala sam sa dvoje male dece i bio mi je cilj da ostarim zdrava.

Krenula sam put unutrašnjeg istraživanja, ujedinjenja tela, duše i duha, put joge. U petogodišnjem školovanju za joga instruktorku, svoje unutrašnje rane sam isceljivala, išla sam korak po korak, odmrzavala sloj po sloj svoju dušu i oslobađala svoje srce kroz čišćenje duha meditacijom i pranajanom – vežbe disanja. Ideja o pronalasku uzroka bolesti, uzroku nastanku raka, dalje me je pratila i fascinirala.

U meni je rasla duhovnost i istraživanje „snage misli“ i postalo je jasnije nego ikad da naše misli imaju veliku moć. Joga je postala moj život. Shvatila sam da je poreklo mnogih bolesti u našim mislima.

Nagomilala sam ogromno znanje i bili su mi dostupni mnogi alati, ali pored toga se i dan-danas osećam kao student, kao početnik. Učenje nikada ne prestaje.

Nastavila sam istraživanje, utonula sam u dublje procese i došla sam do svog unutrašnjeg deteta sa kojim apsolutno nisam imala kontakta. Energetska medicina koja je vrlo slična jogi me je vodila, korak po korak, kroz svoje nesvesne programe. Programi koje su usvojili naši preci, naši roditelji i nesvesno nas vode u poznati bol, u tugu, ljutnju. Emocije koje nesvesno vibriraju u našim ćelijama.

Kako transformisati vibracije i emocije prošlosti u sebi?

COVID-19, izolacija

Samo što sam odlučila da jogu predajem onlajn, povredila sam desnu ruku o razbijenu čašu tako duboko da me je moj muž, koji je doktor, operisao u našoj kuhinji. Četiri konca. Dve nedelje mirovanje. Nema joge, meditacija ide.

Nema slučajnosti, pa sam svesno posmatrala šta mi se dešava.

Spolja – oko mene

I iznutra – u meni.

Nisam mogla da operem zube, ili za čas da operem sudove, sve što je bilo jednostavno postalo je komplikovano, tako da mi se javila nestrpljivost i ušla sam u bes.

Okej, prihvatam bes – taj osećaj – i istražujem odakle taj bes dolazi.

Pokazuju mi se lica ljudi iz prošlosti.

Vidim sve situacije iz prošlosti u kojima sam doživela neprihvaćenost i negiranje.

Izolaciju.

Istovremeno vidim moje sopstveno odbacivanje i negiranje prema tim istim ljudima i svim situa­cijama.

Pokazuje se tuga i rečenica „ne pripadam ovde» koja se ponavljala iznova i iznova.

Ali na te reči u svom životu do sada nisam obraćala pažnju.

Shvatila sam da sam sve u svom životu radila da bi bila prihvaćena od ljudi sa kojima moje unu­trašnje biće uopšte nije želelo da bude u kontak­tu. Pretvarala sam se i ignorisala sam svoje si­gnale. Negirala sam sebe.

Želela sam da budem jedna od njih – samo da bih imala osećaj da negde pripadam.

Kada sam se vratila u Švajcarsku sa 18 godina – nisam mogla da nađem ljude sa kojima sam se osećala ugodno, koji su mislili poput mene. Prilagodila sam se – da bih stekla osećaj da pri­padam ovde, da pripadam društvu i ljudima koji mi zapravo nisu odgovarali. I tako živim već 35 godina! Negirala sam svoja osećanja i prilagodila sam se površnosti. Sahranila sam samu sebe i ubeđivala sam sebe da je takvo ponašanje nor­malno i pokušala sam biti „normalna“. Prevarila sam samu sebe sve ovih godina. Nesvesno.

Bila sam u sebi izolovana sve vreme, odustala sam da slušam na svoj unutrašnji glas koji mi je sve vreme govorio.

Prvi korak iz izolacije do novog JA! Korak od bolesne vibracije do zdravlja. Da sam nastavila da živim po ovom obrascu, moje telo bi se na kraju razbolelo da bi mi pokazalo da nešto nije dobro za mene. U energetskoj medicini bolesti su simptomi čiji se uzrok može tražiti i rešiti na mentalnom i duševnom nivou. Došlo je vreme da taj identitet umre.

Naša prošlost određuje našu sadašnjost i našu budućnost, jer delujemo iz emocija prošlosti. Ako uspemo da transformišemo prošlost – da rastopimo osećaj iz kog smo delovali nesvesno – uspevamo da promenimo svoju sadašnjost i time svoju budućnost u pozitivno.

Meditacijom, introspekcijom, pažljivošću i ljuba­vlju možemo rasti i uzeti svoj život i svoje zdravlje u svoje ruke.

Ostanite zdravi!

Kao što je Rumi tako lepo rekao:

“It`s your road, and your`s alone,
others may walk it with you,
but no one can walk it for you.”

Love you all!