PIŠE: ANIMA MUNDI
FOTOGRAFIJE: IZ ARHIVE NIKOLE POPOVIĆA
Nikola Popović (Sarajevo, 1979), italijanista po struci, bavi se istraživanjem savremene italijanske proze. Studirao je u Beogradu i Bolonji. Predaje italijanski jezik na Odseku za muzičku umetnost Filološko-umetničkog fakulteta u Kragujevcu. Objavio je prevode knjiga Valerije Parele, Etorea Mazine, Simone Vinči, kao i brojne prevode nove italijanske pripovetke u književnim časopisima. Autor je kritičkih osvrta iz oblasti filma, pozorišta i književnosti, knjige „Priče iz Libana“, te putopisa i reportaža iz Libana, Gane, DR Kongo i drugih zemalja. Svira gitaru i arapsku lautu. Živi u Beogradu sa suprugom i dvoje dece.
Sa Nikolom Popovićem razgovaramo o njegovoj nedavno objavljenoj knjizi „Priče iz Libana“ (Kulturni centar „Gradac“, Raška, 2016), iskustvu pisanja putopisa, mediteranskom ambijentu, sličnostima između Balkana i Libana…
TVOJA KNJIGA „PRIČE IZ LIBANA“ PRIPADA PUTOPISNOM ŽANRU. OTKUDA INTERESOVANJE ZA OVAJ, U VREME VIRTUELNIH PUTOVANJA, NA IZVESTAN NAČIN, SKRAJNUT KNJIŽEVNI ŽANR?
U vreme virtuelnih putovanja, kada jedna slika govori kao stotinu reči, informativni vid putopisa i potreba da se što verodostojnije opiše kako se drugde živi, ustupila je mesto umetničkom, sasvim književnom doživljaju ambijenta, koji je uvek vredniji od onog koji se zasniva samo na činjenicama, koliko god one bile pouzdane. Čini mi se da se ne radi o potisnutom žanru – tim pre što u srpskoj i svetskoj književnosti ima dosta knjiga sa putopisnom tematikom – već o tome da moderni putopis, kao hibridni žanr koji objedinjuje u sebi različite izraze, od romansijerskog do pesničkog, teži ka introspekciji, postajući pre intimni, lirski dnevnik samog putnika, a manje vodič kroz gradove i zemlje. Putovanje kao put ka spoznaji sveta i ka samospoznaji, jedna je od najstarijih književnih tema i mnoga dela svetske literature, kao što je Homerova „Odiseja“ ili antička legenda o potrazi za zlatnim runom, imaju u osnovi itinerer samog putovanja, koje je postalo potraga za onim što je skriveno u nama. U romane poput Konradovog „Srca tame“ i Melvilovog „Mobi Dika“, utkani su putopisni elementi, ali to su pripovesti o prelasku granice – one geografske i one u ljudskom biću.
U JEDNOJ OD PRIČA U KNJIZI OPISAO SI „KAPETANOVU KABINU“, KAFANU U STAROJ BEJRUTSKOJ ČETVRTI: „SVAKA OD PRIČA KAZANIH U KAPETANOVOJ KABINI MOŽDA JE PONOVLJENA NA STOTINE PUTA U NEKOM BARU, U GRADU KOJI NIJE BEJRUT, OKVIR I DOGAĐAJI SU ISTI, A OPET, USAMLJENA JE I JEDINSTVENA KAO I SVAKA SUDBINA, PO DETALJU IZ MALOG ŽIVOTA U VELIKOM SVETU.“ KOLIKO SU SUSRETI SA BEJRUĆANIMA POSLUŽILI KAO INSPIRACIJA ZA KNJIGU?
„Kapetanova kabina“ je, kako Bejrućani vole da kažu, brod-kafana, koja je i po samom svom položaju minijatura kosmopolitskog Bejruta, grada kojim su prošli mnogi osvajači i ostavile traga različite kulture: feničanska, grčka, rimska, otomanska, francuska… Smeštena je na uglu dveju ulica, prva nosi ime antičkog boga Adonisa, a druga nekadašnjeg egipatskog predsednika Sadata; pored je crkva svete Rite, zaštitnice putnika, odmah uz nju džamija Šatila. Bejrut je oduvek, pa i danas, privlačio strance, ovde su mnogi spustili sidro i vezali svoju sudbinu za grad smešten između visokih planina i mora. A svako od nas nosi iskustveni prtljag iz svoje kulture, proživljava uspomene iz nje jače i stapa ih sa novim doživljajima, spreman je da čuje priču od neznanca sa kojim se nikad više neće sresti i da mu poveri svoju. Živeći u Libanu, putovao sam iz Bejruta u mnoge gradove i upoznao ljude različitih profila, one akademske i iz diplomatskog sveta, ali ponajviše one „obične“ ljude sa bejrutskog asfalta i kaldrme. Od taksista sam čuo prestoničke tračeve i urbane legende koje su svojevrsna mitologija grada; u jednoj berbernici sam, uživajući u mirisu eteričnih ulja, čuo prvi put arapske skale, makame, i naučio da sviram arapsku lautu; kod ribara u luci u gradu Sidonu, na jugu Libana, jeo sam sveže upecanu tunu i slušao legende o krstaškoj tvrđavi; u Beitedinu, prestonici libanskih emira, čuo sam priče o velikim istočnjačkim ljubavima. U Libanu je, kao retko gde, istorija stopljena sa svakodnevicom.
U ČEMU SE OGLEDA PARALELA IZMEĐU LIBANA I BALKANA?
Ambijent Libana je po mnogo čemu prepoznatljiv nama koji smo sa balkanskog tla. Povezuje nas rimsko i orijentalno nasleđe i život na međi, gde se sukobljavaju interesi onih koji su jači, te prožimanje uticaja Zapada i Istoka. U novijoj istoriji, paralela je svakako i bolno iskustvo građanskog rata; ratovi u bivšoj Jugoslaviji počeli su ubrzo pošto je dvodecenijski građanski rat u Libanu, međureligijski konflikt kao i jugoslovenski ratovi, okončan. Zajednički nam je zato i vitalitet svojstven onima koji su navikli da posle svake bure iznova grade kuću, nadajući se da, kako je zapisao Selimović, deca neće pevati pesme o osveti. U umetnosti, povezuju nas muzički motivi, neparni ritmovi, ona orijentalna nota i osećanje koje mi nazivamo sevdahom, Italijani „nostalgia“, a u arapskom svetu to je „hinein“. Tu je i gastronomija ostala od turskog vremena, naravno, kako uvek biva, sa lokalnim primesama.
KOLIKO TI JE TO ŠTO SI ITALIJANISTA PO STRUCI POMOGLO DA RAZUMEŠ LIBAN, TAMOŠNJE PRILIKE I LJUDE?
Liban i Italiju povezuje mnogo toga, pre svega antička kultura i mediteranski ambijent. Naravno, ambijent juga Libana nema ljupkost toskanskog pejzaža, gde vinograde i vrtove stolećima neguje ljudska ruka, ili italijanskih palata i trgova koji nisu pretrpeli ratna razaranja. Libanski predeli, kako sam zapisao u priči „Tir, grad od kamena“, katkad su zasuti prašinom i dimom. Ali ako se iz pogleda ukloni nepotrebno, ostaju jasne slike čistog Mediterana s visokim krošnjama plemenitog kedra. Libanske i italijanske obale povezuje more, mornari u bejrutskoj luci i danas koriste poneki italijanski izraz, jer plovidbe je kroz istoriju bilo u oba pravca – Liban je opisalo nekoliko italijanskih putopisaca, a emir Fahredin, u sedamnaestom veku, boravio je u Firenci, na dvoru Medičija, učio italijanski jezik i sanjao da će preneti u svoju domovinu na Levantu italijansku renesansu. U književnom smislu, moguće je povući paralelu između italijanskih pisaca verizma i libanskih autora, u čijoj prozi hronika mesta, mikrokosmos sredine i karakter njenih stanovnika zauzimaju važno mesto.
PISAO SI REPORTAŽE ZA NOVINE I PUTOPISE U KNJIŽEVNOJ PERIODICI. VEZA NOVINARSKOG I KNJIŽEVNOG STVARALAŠTVA?
Dobro novinarstvo nije lišeno književnih elemenata, niti je književna reč imuna na dokumentarizam. Putopisna reportaža nema imperativ da informiše čitaoca o faktografiji kao ratna reportaža, pa tim pre lakše skrene ka ličnom doživljaju autora i književnom preoblikovanju teksta. Nit umetničke priče iz „Hiljadu i jedne noći“ utkivala se i u moj život. Pisao sam o ljudima slušajući njihov govor, prihvatao običaje da bih razumeo trag prošlosti u geografiji i istoriji podneblja. Ljudsko lice je za mene mapa sveta, ma gde da sam boravio. Putopis je otvorena forma za priče koje sam gradio od stvarnosti, reči koje sam čuo i muzike koju sam slušao.
OSIM KNJIŽEVNOSTI, BAVIŠ SE I MUZIKOM. KOJI REPERTOAR SVIRAŠ, IDU LI DVE UMETNOSTI ZAJEDNO I DA LI TI JE MUZIČKO ISKUSTVO POMOGLO U PISANJU?
Na gitari sviram napolitanske arije i džez, a na lauti naše pesme i sevdalinke – naučio sam i nekoliko libanskih pesama od Fejruz i egipatskog kompozitora Abdula Vahaba. Književnost i muzika su srodne umetnosti. U proznom, kao i u muzičkom tekstu, osnova je intonacija i ritam. Operski libreto i kantautorski tekst predstavljaju najbolji spoj književne i muzičke umetnosti. Trudim se da svojim studentima na Filološko-umetničkom fakultetu pomognem da u tekstu arije analiziraju motive i pronađu ključna mesta gde će staviti akcenat u svom pevanju. Za kolege sa katedre za solo pevanje vezuje me uspešna saradnja i međusobno poštovanje – njihovo prema meni kao filologu i moje prema njima kao profesionalnim, akademskim muzičarima.
U POSVETI TVOJE KNJIGE „PRIČE IZ LIBANA“ STOJI: „ADAMU, KOJI JE U BEJRUTU NAPRAVIO PRVE KORAKE, I DANI, KOJA JE OVDE UGLEDALA SVET“…
U Bejrut smo sleteli, da upotrebim muzički izraz, kao trio u sastavu supruga, sin i ja, a vratili smo se u Beograd kao kvartet. Naša kćerka Dana rodila se u Bejrutu i nosi slovensko, a ujedno i često arapsko ime. Noseći sina na ramenima, obišao sam bejrutske četvrti i to su neponovljiva osećanja. Filozofi se možda ne bi složili da su deca smisao života, ali se pitam, ako nije tako, šta je tom smislu bliže. Za Bejrut i Liban vezuju nas brojna prijateljstva i nadamo se povratku i ponovnim susretima. Od Beograda do Bejruta stiže se avionom za tri i po sata. Libanci su znali biti prijatelji, otvorili su nam svoje domove i srca.
KO JE UTICAO NA TVOJ RAZVOJNI PUT, KOME SI POSEBNO ZAHVALAN?
Najviše sam zahvalan roditeljima, jer su me od malih nogu učili samosvojnosti i slobodi, i podržavali u želji da radim ono što volim, učim strane jezike i sviram. Moj otac je inženjer koji čita istoriju starog Rima i sluša Pink Flojd, uvek mi je puštao dobru muziku na pločama, a mati je filolog i mislim da sam od nje nasledio dar pričanja i naučio nekoliko „recepata“ iz filološkog zanata. Zahvalan sam sreći što sam sreo suprugu Stephanie i što naša deca govore dva jezika. Živeći u međunarodnom braku, prihvatio sam deo drugog nasleđa kao svoje, a u kući njenih roditelja, u gradu Bafalu, na severu Amerike kod Nijagarinih vodopada, osećam se kao u roditeljskoj kući. Svi smo samo bića stvorena od ljudi, iako se ponekad nešto, u različitim jezicima, „izgubi u prevodu“. Imao sam u životu i sreću da upoznam dobre ljude, spremne da pomognu u nevolji, i od kojih sam imao šta naučiti.
TEMA JANUARSKOG BROJA SU STIHOVI BRANKA MILJKOVIĆA: „TREBA IĆI DO KRAJA SVETA I NAĆI ROSU NA TRAVI“...
Sintagma „ići do kraja sveta“ je pesnička vizija putovanja do prvog pogleda na život. Ne mislim da uvek treba ići do kraja sveta da bi se odgonetnuo smisao života, iako putovanje širi saznanja i vidike. „Rosa na travi“, kako je napisao Miljković, često je dostupna u malom svetu koji nas okružuje. Tako i junakinja priče „Ono čega se više ne sećam“ spisateljice Valerije Parele, objašnjava svoj životni izbor i vezanost za grad: „Sve zanimljivo što je trebalo iskopati, izvući, otkriti, bilo je oko mene. Za mojim stolom pričaju se priče u stilu pamtiću-to-dok-sam-živ, a ja ih pratim, između kuvanja kafe i razmeštanja stola.“ To je jedan životni izbor i ne podudara se sa mojim, osećam da je meni, da kažem po libanski, zapisano da putujem. Ali gde god putujem, u Italiju, afričke zemlje ili na Bliski istok, u koferu nosim isto, a to je srpski jezik i nasleđe mojih rodnih gradova, Sarajeva i Beograda.
