ME, MYSELF I MOJE ODLUKE

PIŠE: TANJA STUPAR
NASLOVNA FOTOGRAFIJA: UNSPLASH.COM

Sada kada nekako svi imamo više vremena da budemo sami sa sobom, preispitujemo se gde smo, šta smo, šta nam je važno, šta nije važno, šta su vrednosti, šta je to što nas pokreće, pomera granice, šta volimo, koga i koliko voli­mo – setih se rođendanske čestitke mojoj bliskoj prijateljici.

Poželela sam joj godinu zdravih odluka, ne misleći samo na zdravlje, već uopšte, da sve odluke koje bude donosila budu zdrave i ne sluteći da ću dva meseca kasnije shvatiti koliko je to snažna i važna poruka ne samo za nju, već i za mene i naše okruženje.

Šta mi bi da joj poželim tako nešto, pojma nemam, ali sad baš razmišljam šta su to u stvari zdrave odluke? Koliko puta sam donosila „nezdrave“ odluke pokušavajući da se uklopim u okruženje, da budem prihvaćena, da pokažem da imam znanja, da umem, da zaslužujem, da dobijem potvrdu da vredim.

Kako da vredim? Pa to da vredim, kao da sam samostalna, kao važna, bitna, pametna, lepa, da sam nekom centar uni­verzuma, dobar čovek…

Kome da vredim? Pa tamo nekom. Kome nekom?

A meni, mislim sebi, šta je sa mnom?

Ko je taj ko će da odredi moju vrednost? Šta je bitno meni za mene? Šta je dobro meni za mene?

U svim tim pokušajima da se svidim, uklopim, da dobijem potvrdu vrednosti, donosila sam more, ali bukvalno more odluka koje nisu bile moje. Odluka za koje sam znala da su loše i da ne treba tako da radim. Znam da mi je bog podario intuiciju, baš jaku, koja me nikada nije prevarila – kad god sam je poslušala. Ali ja nju jesam. Varala sam je, jer sam se plašila.

I hiljadu puta mi se to varanje obilo o glavu, o srce, o dušu, i hiljadu puta sam padala, plakala i pitala se zašto gde gre­šim, ali znate šta i hiljadu puta sam ustala.

Jer je to bila moja odluka. Ustani i idemo dalje!

Koliko god teško, koliko god puta sam pomislila nema da­lje, ma da ipak odustanem, nije vredno – uvek sam pronašla neki razlog, motiv da ustanem!

Sad mi pade napamet da sam ja u stvari otelotvorenje one latinske izreke:

„Repetitio est mater studiorum“ – Ponavljanje je majka učenja.

Pa posle toliko ponavljanja, lekcija, mora da se nauči, ali pod uslovom da Ti hoćeš i Ti želiš da je naučiš, ne neko drugi, ne da ti to kaže tamo neki Pera, Žika, Laza (izvinjavam se svim Perama, Ži­kama i Lazama), već Ti.

Naravno da treba biti razuman i saslušati mišlje­nje i proveriti opcije, jer ne možeš hodati po tan­kom ledu, a da znaš da će on od tvoje težine pući, ili se kupati vrelom vodom, ili krenuti na avion, a nemaš kartu, to ne.

Ali ne treba tražiti ni izgovor.

Često čujemo – tvoja odluka, tvoja odgovornost, a mi se tako plašimo odgovornosti. Tako se pla­šimo da budemo krojači, jer mislimo da će mož­da tamo neko umeti bolje, umeti lepše, umeti jed­nostavnije, pa da li će biti dobro, šta će da kaže, ko će šta da misli, pa svesno ili nesvesno, dopu­štamo da neko drugi donese odluku za nas

I sad kad sagledam malo iz novog ugla, ugla zdravih odluka, shvatam da su sve moje odluke u stvari moje „kazne“, ali i moje nagrade!

Daje nam život lekcije i ne pita te možeš li, već ponavljaš dok ih ne naučiš, ali zato… nagrada, na­grada je fenomenalna! I u ovim danima shvatam koliko je velika i vredna moja nagrada.

Nagrada je SLOBODA!

Sloboda kretanja, sloboda izbora, sloboda mi­šljenja, sloboda govora, sloboda iskazivanja emocija, sloboda…!

Sloboda da budem to što jesam, pa i da napišem tekst koji će se možda nekom svideti, a nekom ne, neko će reći divno, neko će reći ma bez veze, neko će reći šta? Uvek će biti neko ko će imati nešto da kaže, ko će dati sebi za pravo da ko­mentariše, dati svoj sud, svoju ocenu, ali ipak ovaj tekst je moj i samo moj, jer sam ga napisala i stojim iza njega kao što stojim iza svake svoje odluke, jer sam to Ja.

Sloboda je da voliš iskreno, ali i da pustiš da bu­deš voljen.

Čuvaj se. Čuvam Te. Volim Te. Voli me.

I hvala Ti za slobodu!