PIŠE: JELENA FU
Magija života – one iskre i iskrice koje život čine smislenim, lepim, ispunjenim, posebnim. Oduvek su me fascinirali ljudi koji život žive strastveno, punim plućima, a opet tako smireno i skromno, koji nalaze način da tu životnu vatru održavaju i kada duvaju vetrovi i liju sive, teške kiše.
Moja majka je ranije stalno pominjala kako sam negde u pubertetu izgubila taj sjaj u oku, osmejak u uglu usana, kako je životna radost nekako iščilela i ohrabrivala me je često da je ponovo nađem. Ja se ne sećam sebe iz tih iskričavih, magičnih dana. Volela bih da je sačuvan neki snimak, a ne samo film u glavi mojih roditelja.
Sećam se sebe iz običnih dana, onih koji su malo sunčani, malo oblačni, u kojima se pliva malo s naporom, malo s radošću. Sećam se sebe i iz dana potonuća i hvatanja vazduha, kada mi magija života nije bila ni na kraj pameti, kada je trebalo pregurati u naredni dan. Sećam se i bolnih padova, odustajanja, gubljenja snage od stalnog plivanja uzvodno. I onih podizanja, vaskresenja, nove energije… Jer zapravo ta iskra je uvek bila tu, sa mnom, u svakom momentu, tinjala i čekala da bude prepoznata, da joj se da prostor.
Kako kaže jedan prijatelj: „U ovom životu živim nekoliko inkarnacija.“ U pubertetu je počela moja druga inkarnacija koja je donela sa sobom razvod roditelja, rat i raspad SFRJ, inflaciju, bonove za ulje, benzin na flaše, bombardovanje. Te famozne devedesete, kojih se radije ne sećamo, a koje su nam zaronile duboko u podsvest i podbadaju svako malo, ostavile su traga na stavovima, strahovima, snovima. Magija se povukla u daleki ćošak bića ne usuđujući se da promoli glavu jer trebalo je opstati, preživeti. Retko bi se javila kroz, na primer, Levis farmerke poslate iz Amerike od strane dobrih, dragih ljudi, podsećajući da negde tamo daleko ipak ima normalnosti, da nije ceo svet utonuo u mrak devedesetih.
Onda su prošle devedesete, a stigao je brak, dete i odlazak u Šangaj – treća inkarnacija. Magija je izvirila i malo zamahala krilima. Nova poznanstva, nova kultura, nov način života i, iznad svega, sigurnost i stabilnost koji su do tada bili ne baš uobičajena pojava u mom životu. Šangajske ulice, stara Yu bašta, velelepne zgrade i svetla sijala su magijom drevnog istoka, dalekog, a nekako bliskog i dragog i punila mi dušu. No, kako talasi života teraju svoje, došao je i susret sa sopstvenom senkom, preispitivanja, traganja za nekim novim, boljim identitetom. Niz padova i dizanja, anksioznost i depresija izgurali su magiju života sa glavne scene. Opet je nastao period preživljavanja, ovog puta psihološkog.
Četvrta inkarnacija koja je usledila donela je povratnu interkontinetalnu selidbu: Šangaj – Beograd – Šangaj. To je definitivno bio „Dark night of the soul“ (Mračna noć duše) koja je potrajala dobrih pet godina. Iz ove perspektive znam da je to bio period kada su posejana semena za sve ovo lepo što živim sada, ali tada sam se osećala potpuno zablokirano, zatvoreno i beznadežno. Iskra je otišla u potpuno mirovanje, pripremajući se za ono što sledi. Vrlo jasno sam osećala tu ugašenost u sebi i nisam znala kako da opet raspirim vatru. Spolja je život tekao svojim tokom, uz sve ono lepo i ružno kako to već biva, samo je moja duša bila prazna i činilo se da je ništa ne može pokrenuti niti ispuniti.
Tada je došao trenutak potpunog puštanja, prepuštanja, prihvatanja neizvesnosti i ponovni povratak u domovinu. Ovoga puta bez očekivanja, planova, ideja, uz prazan prostor, onaj koji je neophodan iskricama da zasvetle. Prvo su malo namignule iz prikrajka, a onda se preobratile u vatromet, najavljujući petu inkarnaciju, onu koju sada upravo živim. Život je počeo da teče laganije, signali su postali jasniji, a intuicija nepogrešiva. Razne prilike, iznenađenja, važni ljudi počeli su magično da se pojavljuju niotkuda, baš tada kada su potrebni. Lakoća postojanja zamenila je teskobu i napor. Magija se pojavila svuda – u meni i oko mene. Sve što je uvek bilo tu uz mene, a nisam ni primećivala, sada je samo zaiskrilo jače. Najobičnije stvari poput jesenjeg lišća u parku, zalaska sunca, dece koja se igraju, postale su potpuno čarobne. Prostor koji se otvorio kada je sve drugo ugaslo vratio me je u onaj početni, radoznali, dečji um i otvorio srce za neizmernu ljubav. U takvom prostoru magija caruje.
Čini mi se da mi se vratila iskra u oko i osmeh na usne. Čini mi se i da sam videla malu sebe iz te prve zaboravljene inkarnacije kroz prizor dvogodišnje Eme koja bezbrižno skakuće, pleše širom raširenih ruku, pevuši dečju pesmicu, razdragano deli osmehe i živi magiju svojim celim bićem.
