PIŠE: ALEKSANDRA CIMPL
INTERVJU: JASENKA LALOVIĆ
FOTO: TARA SIMEONOVIĆ
POSTOJE NEKI LJUDI KOJE SRETNETE I ZNATE DA SU VAM POSLATI KAO ANĐELI, KOJI ĆE VAS OD TOG MOMENTA ZAUVEK PRATITI NA VAŠEM PUTU. OSETITE TO KADA IM PRUŽITE RUKU PRILIKOM UPOZNAVANJA, I ONO ŠTO JE NAJDIVNIJE, NIKAD NE ZABORAVITE TAJ MOMENAT KADA STE SE UPOZNALI. TAKO SE DESILO MENI SA JASENKOM LALOVIĆ. UPOZNALA SAM JE ISPRED GALERIJE 73 NA BANOVOM BRDU, POSLE PROMOCIJE MOG ROMANA „MORENA“ I ROMANA „BESANI“ GORANA STOJČIĆA. UPOZNAO NAS JE GORAN I SEĆAM SE DA SMO SE STIDLJIVO DOGOVORILE DA SE DODAMO KAO PRIJATELJI NA FEJSBUKU. MOŽDA ĆE VAM OVO IZGLEDATI VEOMA LIČNO I DA SAM OVAJ INTERVJU ODLUČILA DA URADIM IZ LIČNIH RAZLOGA, ALI NIJE TAKO. JASENKA LALOVIĆ JE ISTE VEČERI KAD SMO POSTALE PRIJATELJI NA FB, POČELA DA ME ODUŠEVLJAVA SVOJIM INTELIGENTNIM I BISTRIM STATUSIMA, PUNIM LJUBAVI I RAZUMEVANJA. BILA SAM SIGURNA DA JE IZ BEOGRADA, GOVORILA JE PRAVIM BEOGRADSKIM AKCENTOM, A ONDA JEDNOG DANA, KAD SMO SE SRELE, BILA JE MALO LJUTA I POČELA JE DA GOVORI CRNOGORSKI. IZNENADILA SAM SE I TEK TADA SAZNALA DA JE U STVARI IZ CRNE GORE, TAČNIJE IZ BULJARICE, KOJA IMA JEDNU OD NAJLEPŠIH PLAŽA U TOJ LEPOJ DRŽAVI. NA FEJSBUKU JE OSVANULA STRANICA S ONE BANDE MOJE GORE I MORAM PRIZNATI DA U POČETKU NISAM OBRAĆALA PAŽNJU O ČEMU SE TU RADI, DOK NISAM PROČITALA PRIČU O MILICI. ZAINTERESOVALA ME JE I TEK KASNIJE SHVATIH DA TO PIŠE MOJA JASNA LALOVIĆ. BILA SAM ODUŠEVLJENA. TAKO JE NASTALA KNJIGA „S ONE BANDE MOJE GORE“, KOJA JE IMALA VEĆ TRI PROMOCIJE U PETROVCU, BARU I BEOGRADU, KNJIGA KOJA OVIH DANA DOŽIVALJAVA SVOJE TREĆE IZDANJE, A PRVO JE IZAŠLO 1. DECEMBRA 2018. GODINE.
JASNA, RECI NAM KAKO SI DOŠLA NA IDEJU DA OTVORIŠ STRANICU NA FEJSBUKU I ZAŠTO NISI PISALA POD SVOJIM IMENOM?
Kad odlučite da otvorite profil na nekoj od društvenih mreža, tada ulazite u sasvim drugačiji svet i pristajete na pravila igre koja tamo važe. Kako ćete kreirati tu virtuelnost, zavisi samo od vas. Mnogima je to mesto razbibrige, nekome je opet platforma sa koje pokušava da kaže nešto više. Ja sam, eto, od onih koji društvene mreže shvataju dosta ozbiljno. Verujem da svako od nas treba da snosi odgovornost za ono što piše i poručuje drugima. Sa rečima treba biti veoma oprezan i pažljiv. Na stranici sam povremeno pisala o raznim događaljima, češće o ljudima. Ponekad sam puštala mašti na volju i sve to se u jednom trenutku zavrtelo u nekom dobrom smeru. Ljudi su počeli čitaju to o čemu sam pisala. Ostavljali bi komentare i delili dalje. Isto tako, ubrzo sam shvatila da broj prijatelja na mreži, kao i broj njihovih lajkova, nikako nije pravi pokazatelj valjanosti onoga što ostavljamo kao trag na svom zidu. Mnogo toga bude ’’pro forme’’. Često se dobije ’’lajk’’ na neviđeno, samo zato što ste nečiji prijatelj, ali ne i zato što se nekome zaista dopada to što ste napisali.
To je bio razlog zbog kojeg sam odlučila da otvorim stranicu na kojoj nema ni moje slike, niti mog imena. Želela sam da proverim gde sam zaista u tom virtuelnom svetu u kome se oglašavam, kad nema podrške onih koji me znaju i podržavaju. Htela sam da se moj tekst suoči sa čitaocem mimo mene. Činilo mi se da je to jedini način da vidim gde sam zaista. Počela sam tamo da objavljujem svoje tekstove i pustila sam stranicu da živi bez poziva onih za koje znam da bi me podržali. U početku, skroman broj ljudi je pratio moje objave, da bi nakon par tekstova koji su imali malo više odjeka, sve poprimilo nove dimenzije. Ne toliko u broju pratilaca na stranici, koliko njihovih reakcija.
KOLIKO SE DUGO U TEBI „KUVALA“ OVA KNJIGA?
Meni se ova knjiga desila. Nemam utisak da sam je dugo nosila u sebi. Ona je produkt trenutka u kome sam se zadesila i u kome sam pustila da iz mene ispliva priča koju sam izmaštala. Po prirodi sam maštar, i kadgod zaplovim u taj neki drugi svet, meni je tamo lepo. Tamo se lepo osećam. Ova knjiga je samo prepričano moje maštarenje. Koliko dobro? Videćemo.
U SVOM ROMANU KORISTIŠ STARI CRNOGORSKI GOVOR, KOJIM JE, KAKO SAMA KAŽEŠ, GOVORILA TVOJA BAKA. JA OPET, DOK ČITAM TVOJU KNJIGU, IAKO SI NAPISALA REČNIK NEPOZNATIH REČI, NISAM IMALA POTREBU DA GA OTVARAM, NEKAKO MI SVE TEČE I SVE RAZUMEM. DA LI TI JE NEKO POMAGAO DA SE PRISETIŠ TOG STAROGOVORA ILI JE SVE DOLAZILO ONAKO BEZ PO MUKE?
Jezik kojim se koristim u ovoj knjizi je narodni jezik. Ne volim da ga podvodim pod bilo koje druge književne forme sem ’narodne’, jer se danas time stvaraju odredice koje nažalost ne mogu da izbegnu politikanstvo. To je nešto što nas nepravedno opterećuje i baca senku koja je nepotrebna. Živimo u vremenu kada ljudi svoj identitet ne traže u onome što jesu, već u onome što nisu i po čemu se od nekog razlikuju. Tako se stvaraju nepotrebni razdori, koji su razlozi za nerazumevanja. Sve te linije razdvajanja pokušavam da pretvorim u šavove. Koji se vide, ali ipak spajaju. Verujem da štokavski govor, nezavisno da li je to ekavica, ijekavica ili ikavica, jeste jezik koji prepoznajemo kao svoj. Sve te varijacije u lokalizmima, dijalektizmima, bogatstvo su koje u kulturološkom pogledu treba međusobno da negujemo. Pokazatelj da je zaista tako je to što se, bez obzira na svu tu jezičku šarenolikost, lako razumemo.
MNOGI KOJI SU DO SADA PRIČALI O TVOJOJ KNJIZI KAŽU DA JE TO KNJIGA O ŽENAMA. JA BIH PRE REKLA DA JESTE O ŽENAMA, ALI I O ODNOSIMA ŽENA SA MUŠKARCIMA, KNJIGA O OVOJ I ONOJ STRANI GORE. OVU PRIČU DIVNO VEZEŠ I ČITALAC SVE VREME IMA OSEĆAJ DA GLEDA NEKI VEOMA UZBUDLJIVI FILM. SVAKI LIK JE PROMIŠLJEN DO DETALJA, SVAKI ODNOS NAS TERA DA RAZMIŠLJAMO. GDE SI SAKUPLJALA INSPIRACIJU ZA OVO SJAJNO DELO?
Knjiga zaista prati paralelne sudbine pet ženskih likova. Dva muška lika su postavljena više kao ravnoteža u aspektima da bi se razumeo muški pogled na iste situacije u kojima su se one zadesile. Zato sam strepela da će knjiga dobiti epitet ženskog štiva. Na moju sreću, uoči samog štampanja, nekim slučajem, gotov tekst je došao u ruke par muškaraca. Napisali su recenzije u kojima su dali sasvim drugačije viđenje mog pisanja. Zanimljivo je to da je, nakon objave recenzije Dušana Vesića na mojoj stranici, broj muških pratilaca sa nekih osam procenata, u kratkom roku, prebacio četrdeset posto. Srećna sam što je ova knjiga izbegla status ženske knjige.
Dobila sam par sugestija da je knjiga napisana kao da je kadrirana i da bi lako mogla da se prebaci u dramu ili film. Da li je baš tako? Ne znam. Videćemo. To ipak treba drugi da procene. Oni koji se time bave.
Što se tiče likova, trudila sam se da svaki od njih gradim tako da se uklapa u milje tog vremena i prostora. Poigravala sam se gradeći njihove osobenosti. Svaki od njih ima sličnu, pa opet posve drugačiju sudbinu. Sličnu po načinu kako iznose svoj životni usud, koji nije nimalo lak, a različit po onom unutrašnjem osećaju kojim se svako biće ogrne kad se rodi. Večita borba u čoveku između osećaja kojim se buni, a sa druge strane pokorava. Između želje da se makar na trenutak iskoči iz bremena koje nameće tradicija, porodica i taj komad krša i osećaja odgovornosti da se ’’prvo čuva obraz familije, pa sve ostalo’’. To je ono što sam želela ovom knjigom da približim čitaocima. Osvrt na drugo vreme, ne toliko daleko, kojeg smo se, čini mi se, lako odrekli. Da li je to samo ’nazadnost’ od koje se treba stideti, ili u njoj treba tražiti ostatke čestitosti, po kojoj su se upravljali naši preci, ostaje da ipak sami prepoznamo.
IMALA SI DVE PROMOCIJE U CRNOJ GORI. PRVA JE BILA U TVOM GRADU PETROVCU, A DRUGA U BARU, GDE SI IŠLA U ŠKOLU. RECI NAM DA LI SI OČEKIVALA BAŠ TAKAV ODZIV I ŠTA MISLIŠ DA JE RAZLOG TOME? DA LI JE POMOGLA I TVOJA STRANICA, KOJU SI GODINU DANA PRE TOGA PISALA I IZ KOJE JE ZAPRAVO I NASTALA KNJIGA?
Prva promocija moje knjige bila je u Petrovcu. Ne zato što sam rođena Buljaričanka (samo malo Đurđevo brdo deli Buljaricu i Petrovac), već zato što sam verovala da je potrebno i neophodno da priču vratim na njen početak. Sve te žene svoj prvi udah knjiškog života treba da udahnu baš tamo gde pripadaju. To mi se činilo kao jedina poštena odluka i da im to dugujem. Petrovac je malo mesto i zimi živi sasvim drugačijim životom od onog koje ga zadesi tokom leta. Bila sam svesna rizika koji nosi odluka da baš tamo, 1. decembra, održim svoju prvu promociju. Međutim, malo je reći da sam bila zatečena onim što se te večeri desilo. U ’’Crvenoj komuni’’, umesto prostoriju namenjenu za promocije sa pedesetak mesta, otvorili su kino dvoranu. Bila je prepuna. Ljudi su stajali.
Tokom promocije, u meni je sve prelivalo. Osećaj sreće pomešan sa dubokim osećajem zahvalnoti. Ljudi su došli iz Podgorice, Herceg Novog, Kotora, Budve, Bara… Jedna divna žena se uputila čak iz Novog Sada sa namerom da bude prisutna baš na mojoj prvoj promociji. Bila sam više nego dirnuta.
Verujem da je moja stranica na FB pomogla da ljudi znaju o kakvom delu je reč. Mada sam dobijala i dobronamerne savete, kojima su me upozoravali da valja biti oprezan ako se objavljuju tekstovi na društvenim mrežama, pre nego što se nađu u koricama. Srećom, nije bilo razloga za brigu.
DA LI SPREMAŠ NASTAVAK I S OBZIROM NA TO DA SE RADNJA DEŠAVA IZMEĐU DVA RATA – U KOJE VREME ĆEŠ GA SMESTITI?
Nastavak knjige se piše. On je smešten u period posle Drugog svetskog rata. Isti likovi nastavljaju svoje životne puteve pod izmenjenim okolnostima, u kojima polako, ali sigurno, počinju da se odriču tradicije koja ih je do tada kočila, ali možda i branila. Oslobađanje se dešava u svim segmentima društva. Šta donosi to novo vreme i kako će se sve te promene odraziti na njihove živote, videćemo.
RECI MI, ISKRENO, KAKO SE OSEĆAŠ POSLE OVAKVOG USPEHA? POZNAJEM TE I ZNAM DA U SVOJOJ SKROMNOSTI NISI OČEKIVALA BAŠ OVOLIKI ODJEK, ALI NEKI OD NAS SMO ZNALI DA ĆE OVO DA SE DESI. DA LI JE TO SAD TERET ILI TE IPAK ČINI SREĆNOM?
Verujem da svako od nas, kad nešto stvara, negde duboko u sebi moli za potvrdu svog rada. I ja sam tako. Da li sam očekivala ovakav odjek? Ne. Ne iz razloga što sam skromna, već zato što zaista nisam još uvek sigurna da mi sve to što se trenutno dešava pripada. Knjiga, kad se preda u ruke čitaoca, više ne pripada autoru. Verujem da će se tek kroz vreme pokazati da li je ovo štivo zavredilo ovakvu početnu reakciju. Ponekad dobijemo onoliko koliko smo već zaslužili, a ponekad nam je ostavljeno da se kroz buduće vreme zasluži nečije ukazano poverenje. Nadam se da ću uspeti to da opravdam. Ne osećam teret i zanos slave, samo obavezu. A jesam srećna.
TEMA NAŠEG FEBRUARSKOG IZDANJA REFRESH YOUR LIFE JE KAO ROĐENA ZA TEBE. REČ JE O SVIM LICIMA LJUBAVI. RECI NAM KOJA SU SVA LICA LJUBAVI ZA TEBE?
Lica ljubavi? Po meni, ljubav je na vrhu piramide dobra. To je ujedno ona božanska vertikala kojom se uzdižemo do Boga, a lice ljubavi je svuda oko nas. U svemu što nas usput takne dobrom. Toga je mnogo, samo što to ne prepoznajemo, već kroz ustaljen život počnemo da podrazumevamo. Upravo u tome je zamka nesretnih ljudi. Oni gledaju, ali ne vide. Traže, a ne pronalaze. Lice ljubavi je u bojama kojima nam se boji svet, a da toga nismo ni svesni. Zamislite da živimo u onom crno-belom? Boje se podrazumevaju i zato na tome ne blagodarimo. Lice ljubavi je i u muzici. U svim onim licima na kojima tren duže zadržimo pogled. U svim onim ljudima koje smo prisvojili, jer nam je sa njima lepo. U lepim rečima koje im upućujemo da bismo ih razveselili… Jer ljubav je konstruktivna. Ona gradi i uzdiže. Zato i jeste vertikala. Put do božanskog.
