LJUBAV IZNAD SVEGA

PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ
INTERVJU: STEFAN ARSENIJEVIĆ
FOTOGRAFIJE: PFF

STEFAN ARSENIJEVIĆ, FILMSKI REDITELJ, SCENARISTA I UNIVERZITETSKI PROFESOR. ZAVRŠIO JE IX BEOGRADSKU GIMNAZIJU, STUDIRAO FILOZOFIJU, RADIO KAO NOVINAR, DIPLOMIRAO JE FILMSKU I TELEVIZIJSKU REŽIJU NA FAKULTETU DRAMSKIH UMETNOSTI U BEOGRADU, GDE RADI KAO VANREDNI PROFESOR. OSNIVAČ JE I PROGRAMSKI DIREKTOR REGIONALNOG I PROFESIONALNOG TRENINGA GETE INSTITUTA ZA MLADE REDITELJE FIRST FILMS FIRST. RADIO JE I KAO UREDNIK FILMSKOG PROGRAMA KULTURNOG CENTRA BEOGRAD.

POTPISUJE FILMOVE: BELGRAD SOUND, LOST AND FOUND, LJUBAV I DRUGI ZLOČINI, DO NOT FORGET ME ISTANBUL, STRAHINJA BANOVIĆ.

NJEGOV FILM STRAHINJA BANOVIĆ IMALI SMO PRILIKE DA GLEDAMO NA EVROPSKOM FILMSKOM FESTIVALU NA PALIĆU.

POSLE DUŽEG VREMENA SI PONOVO NA PALIĆU. KAKO TI SE ČINI DA JE SUBOTIČKA PUBLIKA PRIH­VATILA FILM?

Posebno dobro, nakon aktuelnih dešavanja koje su poslednjih nedelja u vestima u ovom kontekstu. Mislim da se atmosfera prema mi­grantima ponovo pumpa i to me jako boli. Ti ljudi su stvarno krenuli iz svoje nesreće trbuhom za kruhom i niko tu nije zato što mu je dobro. Niko se ne bi otisnuo na ogroman put koji je ujedno i podvig. Tako da mi je jako žao kada uđemo u te priče – mi i oni. Kakvi su oni, kakvi smo mi. U tom kontekstu mi se čini zaista važnim da se sve sagleda. Film je takav medij da možete da se jako lako stavite u tuđu poziciju, kroz iden­tifikaciju sa glavnim junakom nekako i vi proži­vite jedan deo njegovog života. Ovde su glavni junaci migranti i to može da pomogne.

SVAKO ČITA FILM NA SVOJ NAČIN, A KAKO SI GA TI DOŽIVEO?

U tom filmu ja vidim melodramu. Volim da gle­dam melodramu u bioskopu, da osećam neku emociju, da o tome razmišljam. Čini mi se da je sve nekako manje pravih životnih emocija u filmovima i u medijima. Preovlađuju emocije straha i niskih strasti. Taj film čitam kao veliku ljubavnu priču koja se dešava među migran­tima i moj politički stav je u tome i sadržan. I migranti imaju svoje ljubavne priče. Često lju­di nakon projekcije filma kažu: „Jao, mi smo mislili da je film o migrantima, a on je u stva­ri ljubavna priča.“ I migranti su ljudi koji imaju svoje ljubavne priče i tu je implicitno utkana moja politička poruka da osvestimo da su to neki ljudi kao mi. Bojim se da živimo u takvom trenutku u kojem svi vrlo lako možemo da post­anemo migranti.

NA FENOMENALAN NAČIN SI SPOJIO EPSKO NASLEĐE I PROŠLOST SA SADAŠNJOŠĆU KROZ ARHAIČNI SRPSKI VOKABULAR KOJI JE PREN­ET U 21. VEK. KAKO SI DOŠAO DO TOGA DA SPOJIŠ „BANOVIĆA STRAHINJU SA STRAHIN­JOM BANOVIĆEM“?

Puno razmišljanja, a imao sam i pomoć dvojice kolega, scenarista Bojana Vuletića i Nikole Bekreja (francuski pisac). Kada smo postavili stav starog srednjovekov­nog srpskog i savremenog migrantskog, odjednom je to bila zanimljiva dijalektika, mešavina koja je otvarala niz pitanja. To je dosta lako teklo iako izgledaju kao dva nespojiva sveta. Bili su nam uzbudljivi ti spojevi i međusobna treperenja, gde smo birali šta ćemo da zadržimo a šta nećemo. Taj svet se sam od sebe izgradio. Pravili smo veliko istraživanje vezano za migran­te koje je trajalo godinu dana, znali smo razne priče, a kada smo to povezali sa pesmom koja je deo naše tradicije, onda se sve otvorilo.

TEBE JE FASCINIRALA ISTINITA PRIČA IBRAHI­MA MIŠAKA KOJI JE PROŠAO KROZ SRBIJU I OSTAO TU DA ŽIVI.

On je mladić iz Gane koji je želeo da pos­tane profesionalni fudbaler i aplicirao je za azil, za razliku od svih koji su hteli da idu na Zapad. Sa jednim lokalnim klubom je trenirao, ali nije mogao zvanično da igra dok ne dobije azil. Dobijanje azila je jako komplikovana procedura, a da bi ga dobio, on je volontirao za Crveni krst, naučio jezik i meni je to bilo vrlo zanimljivo i fascinant­no. Žao mi je što nismo prepoznali kada neko želi da ostane u Srbiji. Administraci­ja nije našla za shodno da ga prigrli i na žalost on azil nikada nije dobio.

KAKO JE ON REAGOVAO NA FILM?

Film mu se jako svideo, prepoznao je neke stvari koje su bile njim inspirisane i mislim da je to autentično iskustvo. On je sada ovde na studentskoj vizi i studira DIF u Nišu i bori se da bude deo ovog društva. Mi smo stalno kritični prema Srbiji i naše malo za nekog može biti mnogo. Za njega je ovo zemlja koju voli i to mi je dirljivo.

KADA BISMO USPELI DA NAPRAVIMO NEKU RAZLIKU IZMEĐU BANOVIĆ STRAHINJE I STRAHINJIĆA BANA, ŠTA BI TI VIDEO KAO ZAJEDNIČKI IMENITELJ?

Ono što je zajedničko je da imaju retku vrli­nu da razumeju druge, da imaju empatiju i da je ljubav iznad svega. To je očigledno uvek bilo deficitarno, pa se zato i pesma tako završava: „Pomalo je takijih junaka kao što beše Strahijiću Bane.“ To su i sti­hovi kojima i počinje film. Zato su oni juna­ci, ne zato što su jaki na maču i sablji i u borbi. Zato što mogu u sebi da pronađu da budu veliki ljudi u duhovnom smislu. Nisu oni ni u pesmi ni u filmu kao rođeni sve­ci koji idu zemljom, teško je to, ali neki od nas pronađu način da budu bolji i zato mi se činilo da ta vrsta ideala više ne postoji. Da su neki drugi ideali u ovim vremenima, a da je možda zanimljivo i podsetiti na njih. Ti ideali su bili u srednjem veku i ostali su zapisani u našoj tradiciji. Mi smo ipak cenili ljude koji ako su nešto učinili nažao oproste i razumeju zašto se to desilo i vole iznad svega. Mislim da nam svima to ne­dostaje. Filmovi se između ostalog prave o izuzetnm ljudima, koji su putokaz kojem bi trebali da stremimo.

DA LI SE NAJVEĆE LJUBAVI REALIZUJU KROZ SLOBODU, PUŠTANJE I OSLOBAĐANJE, KAO ŠTO SI TI PRIKAZAO U FILMU?

„Ako voliš nekoga, pusti ga“, ali mi živimo u civilizaciji u kojoj se vrlo lako odustaje od ljubavi. Ljubav je nešto kao potrošna roba. Glavna stvar u ljubavi je voleti uprkos ma­nama druge osobe kojih si svestan. U ovom konzumerizmu gde ljude biramo tako što palcem okrećemo levo-desno fotografije na telefonu, nikada nećemo biti zadovol­jni i srećni jer nikada nećemo naći idealnu osobu. Idealne osobe ne postoje, ali zato postoje ljubavi. Kada uprkos svemu – voliš. Ovo je priča o tome.

KAKO BI OBJASNIO SVOJU FORMULU USPE­HA?

Upornost je moja formula. U našoj profesiji je to must. Sada upravo treba da počnem da radim novi film i znam da će proći dve godine da ga napišem, pa dve godine da se isfinansira, pa da se snimi i uradi post­produkcija. Upornost i strpljenje je glavna stvar koju imam.