ПИШЕ: ДАНИЈЕЛА МАРКОВИЋ
ФОТОГРАФИЈЕ: ИВАНА ТОДОРОВИЋ
Старање, стварање и старење. Моје прве асоцијације на тему броја – из ког смо свемира.
Без старања Оца за Сина, Сина за Оца, Оца за Духа, Духа за свет и све у њему, не бисмо могли ни да говоримо о стварању, нити о старању да свет опстане, чак ни у облику у каквом га ми уређујемо. Старење није омиљена тема. Старање о неком може, ако имамо коме да покажемо; стварање такође постаје нужно производ од кога мора да се живи.
Ми смо из овог свемира – да одмах одговорим на тему броја и то летњег – јер лето уверава да је неко заиста постарано и пространо мислио на нас када је раздвајао земљу од воде и небо оставио да све то гледа. Из ког је Он свемира? Свог – овог где је и нас старатеље свету поставио.
Постоје свакодневни свемири који се старају да старост јесте само раст. Да нисам још порасла, показује ми догађај у коме сам учествовала, а био је позив да дорастем онима којима се догађај обраћао.
Град Рашка и Центар за културу „Градац”, Женско удружење Рашка, позвали су нас да разговарамо о писаној речи, књизи о Граду – може бити свемир из кога смо дошли, а после разговора тврдим – свемир у који идемо. Преплет сусрета, прећутних помирења, утихнутих галама, гласних осмеха, радости букета и бескрајно талентоване деце која имају стрпљења да мисле о свом расту, гледајући у оне који су дошли да чују од оних које су учили, чували, старали се и стварали нас. Тај свемир догађаја тешко да књига може обухватити – и она коју смо написали и све које ће се писати. Гледам како књиге старе. Другачије од човека. Оне су из нашег све-мира, али расту не по квалитету папира, па ни аутора, већ својој матрици по којој их открију тек век или више, а касније постају и звезде свемира. Непотрошене, иако се старим зову.
Постоје догађаји у којима нема јасне поделе на госте и домаће, организаторе и учеснике, предаваче и слушаоце, излагаче и публику – један такав је овај у Рашки, одржан у мајски дан, почетком радне недеље, као компас за целу годину, а постављен тако да можемо пронаћи где се враћамо. Не филозофирам, само описујем стварни догађај – јер моја крилатица јесте рецепт по коме је стварност непредвидљивија од сваке маште.
Читала сам све филозофије градова и схватила велеграде свемира у коме може да се одрасте ако стално растете али не по мери мира који је постао роба већ све-мира где ја не могу без свих. Дословно свега и свих.
Попуниле смо столице постављене на бини, озвучење, светло, положај и све остало је указивало на сцену – умешност модератора, музичка нумера, све за хвалу, али ја сам гледала у стотину људи као у свемир. Кажу ми да су аплаудирали, гледам фотографије, снимак и видим да ја аплаудирам њима и младим људима који су нам помогли да се текст прочита.
Из тог сам свемира.
Непријатно ми је да седим пред онима који у мом сећању упињу све што имају и знају да нам дају, који најлепшу гардеробу облаче да би се са вама срели, који уређују косе да оду на кафу или изложбу, који знају за сваки рођендан у улици и на послу – они који знају, не старе, просто заувек се старају и стварају. Упоредила сам децу на бини (нас сам превидела) са лицима у столицама сале – били су истих година, неуморно расту и није до мојих очију или расположења, просто свемири се не достижу, свемири се не освајају, у свемир не путујете, свемир је створен – шта нам преостаје? Живот. Неко ће га оивичити годинама старости, неко стварањем нових светова, неко познанством са људима, неко старањем да буде увек ту. Учитељи ће аплаудирати ученицима и после пола века јер, замислите, ту су. Таман толико упражњених столица кажу да је било колико сам лица видела и пребројала оне који су увек ту. Нису из свемира непознатог, јесу из свакодневног генетско венског, животног.
Без имало туге и сете пишем, јер на местима где растете и после детињства, просто, не постоји простор за нека осећања јер изгубићете сећања. Можда се неке нове науке томе противе и имају разврстану бригу о сваком делу човека, и осећаја, и осећања, но овакви сусрети и догађаји, градови, светови и свемири само су за целе људе и све људе. Не одбацују осећања, већ их не одвајају од целине, не сецирају младост и старост, не разврставају успешност и умешност, слабост и бол – зацељују и целином чине – рецептом – ту смо.
За мене је свемир познати комшија, рођак и путник кога ћу упознати – подсетник на оно(Г) у кога верујем. Привукла ми је једна синтагма у медијима пажњу – неосвојив свемир. Не можемо освајати свемир, не можемо освајати људе ни просторе.
Упознавати, посматрати, аплаудирати, учити, стварати, старати се и старити можемо јер – ту смо (сви), па и они који ће тек доћи. Нико не долази из свемира, него из љубави Божије па онда и наше.
Аплаудирам и даље бисерним огрлицама око врата издуженим од учења, лицима уређеним и усклађеним са онима у које гледају и воле, достојанственој пажњи коју поклањају свима око себе, букетима који проналазе увек праве старатеље… Ко може поседовати природу и рецимо ружу, разговорима од којих вам се очи шире да нешто не пропустите, договорима да ћемо сви бити ту?
Аплаудирам и једној Сари и њеној умешној вожњи аута, Сари која је умела да нам спокојно и ненаметљиво покаже да је опет време да кренемо на пут – назад-напред, јер све је то све-мир.
