KORAČAM DALJE

PIŠE: MAJA WHITWORTH
FOTOGRAFIJA: IZ PRIVATNE ARHIVE

„NAUČI NAS TAKO BROJATI DANE NAŠE, DA BISMO STEKLI SRCE MUDRO“ PSALAM 90:12

Budim se, moj rođendan, 38 godina. U Beogradu sam. Čudan osećaj… nisam verovala da ću se ikada vratiti u moj rodni grad.

Zašto bih? Nemam puno lepih uspomena na Beograd. Odlazim iz Srbije još kao klinka, trbuhom za kruhom, što se kaže. Još kao devojčica od 14 godina, dok bombe oko mene padaju, tražim Boga: „Ako postojiš, pokaži mi put i zauvek ću te pratiti.“ I jeste, pratim ga, pratim njegovu reč… tu je oko mene i u meni, osećam ga, vodi me, strpljiv je. Nekada se osećam kao usvojeno dete koje ne zna kako da se ponaša u njegovom prisustvu. Zahvalna sam što je tu. I dalje ne znam da li ja njega pratim ili on mene, ali vojnički koračam napred. Završavam jedan fakultet pa upisujem drugi, samo da se gura napred. Udajem se za divnog čoveka, Australijanca, i dobijamo dva predivna dečaka.

U Srbiju se vraćam samo za sahrane – prvo mama, pa tata, a onda nažalost i brat. Jesam li ja sledeća? Do svoje 33. godine sam ih sve troje sahranila. Neopisiva bol, ali nema nazad, ne okreći se. Postajem svesna da moji putevi nisu Božji putevi, ali On je i dalje tu, njegovo prisustvo koje me smiruje, osnažuje, ali i nervira jer uviđam da nisam pod kontrolom.

Posle bratove smrti ubeđena sam da je to to i da me Srbija više videti neće. Gutam tu bol ne prihvatajući da ga više nema, ali znajući da je na dobrom mestu.

U tolikom beznađu i tuzi, osećam trunku zahvalnosti što opet imam gde da pobegnem iz te Srbije za koju me ništa više ne veže. Pakujem kofere po ko zna koji put i krećem nazad „kući“ kod moja tri anđela čuvara. Za njih i zbog njih nastavljam da živim, borim se i hrabro koračam napred. Ne osvrćem se unazad ni za sekund jer me bol, tuga i strah odmah sačekaju i bespomoćno vuku dole. Lakše je od njih bežati nego ih u oči gledati.

„Ne pravi sebi idola niti kakva lika, nemoj im se klanjati niti im služiti“

Godine prolaze, dobro sam ili bar ja to tako mislim. Trčim napred da me prošlost ne bi sustigla i uspešna sam u tome. Gde pobeći od sebe same? Na kraj sveta? Imam sreće da sam udata za Australijanca, oni su stvarno na kraj sveta.

Australija postaje moja zemlja obećana gde teče med i mleko i za to uverenje se držim kao davljenik za slamku spasa. Slepo služim tom sistemu kao hrčak jer tu je sigurnost, sloboda, prosperitet… a i nemam drugde gde da idem. Srbija nije opcija. Za nju me vezuju samo sahrane, bolesti, ratovi… Tu se ne vraćam, ne mogu… još.

U ludilu tektonskih poremećaja proteklih godina, ekstremnih zaključavanja u ime kovida, moj idol, moja obećana zemlja Australija, srušila se kao kula od karata. Nije više ni slobodna, ni sigurna, ni prosperitetna. Teška srca porodično donosimo odluku da je napustimo i zaputimo se ka Srbiji. Često u šali volim da kažem da je nama život postao toliko nepodnošljiv u Australiji ako sam ja odlučila da se vratim u Srbiju.

I dok pakujem kofere, konstantno su mi pred očima sledeće reči: „Još jednom ću ja potresti ne samo zemlju nego i nebo… da će se ukinuti ono što se pomiče kao stvoreno, da ostane ono što se ne pomiče“ Jevrejima 12:26-27 I opet, još jednom se po ko zna koji put moji putevi i želje razlikuju od njegovih. Ne razumem ih uvek, ali sam naučila da mu verujem. Toliko puta je do sada bio tu za mene, kad niko drugi nije. Čitavom dušom znam da mogu da mu verujem. Prepuštam mu se i volji njegovoj kakva god bila. Tu pronalazim mir.

U srcu se kajem i tražim da mi oprosti jer znam da sam sigurnost tražila na pogrešnom mestu, u onome što se može pomeriti i obrušiti, a ne u Njemu večnom. Pitam ga za mudrost, znam da je rekao: „Ako li kome od vas nedostaje mudrosti, neka traži od Boga koji daje svakome bez razlike i ne kori nikoga i daće mu se…“ James 1:5 Tražim Njegovu mudrost, nije mi teško, znam da će mi je dati i da će mi trebati za ono što sledi.

Povratak kući bio je teži od planiranog. Strah, bol i neopisiva tuga od kojih sam toliko dugo bežala su me dočekali sa osmehom na licu i zadali udarac od kog nisam mislila da je moguće oporaviti se. Po prvi put nisam imala snage da idem dalje. Sve oko mene i u meni se rušilo neverovatnom brzinom i mislila sam da je to kraj. Nema dalje. Da li me je Bog po prvi put napustio? Ne osećam ga više.

U toj tami duše moje čujem njegov glas, osvetljuje mi put verno kao i uvek do sada. Dobri pastir moj.

„Nego ištite najpre carstva Božjega, i pravde njegove, i ovo će vam se sve dodati“ Matej 6:33 Držim ga za reč, samo mi je to preostalo.

„Jer carstvo Božje nije jelo i piće, nego pravda i mir i radost u Duhu Svetome“ Rimljani 14:17

Trbuh mi je pun, ali duša prazna i namučena. Tražim ga i molim da mi dušu očisti od korova prošlosti i nahrani me carstvom njegovim. Znam da hoće.

I danas dok hodam ulicama Beograda, pored kraja u kome sam odrasla, groblja gde su moji sahranjeni, opet me uhvati ona ista jeza, strah, neopisiva bura u duši… ovaj put samo zastanem, ne bežim. Napokon znam što sam baš tu gde jesam, u mom Beogradu. Nije po kazni kao što mi se na početku činilo, nego zarad milosti njegove, da mi dušu izleči i oslobodi. Udahnem duboko, prepustim mu se po ko zna koji put i njegov mir mi dušu isceli.

„Mir vam ostavljam, mir svoj dajem vam, ne dajem vam ga kao što svet daje, da se ne plaši srce vaše, i da se ne boji“ Jovan 14:27

Ta detinjasta vera u njega i reč njegovu, znanje da je On jači od svega, kao i beskonačna ljubav prema mužu i deci, vaskrsla je dušu moju i dala snage mom telu da ustane i suoči se hrabro sa svim demonima prošlosti. Pobeda napokon, pod mojim su nogama. Sloboda. Ponovo dišem. Hvala ti, Gospode. Guramo napred.