KISEONIK KAO LEK

PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ
INTERVJU: MIODRAG ŽIVKOVIĆ
FOTOGRAFIJE: IZ PRIVATNE ARHIVE

PRIM. DR MIODRAG ŽIVKOVIĆ JE SPECIJALISTA POMORSKE MEDICINE (PODVODNE I HIPER­BARIČNE), FIZIOLOG. ŽIVI I RADI U BEOGRADU, A POREKLOM JE IZ ČAČKA. PODVODNA MEDI­CINA ZA KOJU SE INTERESUJE JESTE UTICAJ VISOKOG PRITISKA NA LJUDE, MEDICINSKA DISCIPLINA KOJA ISTRAŽUJE FIZIOLOŠKE I PATOFIZIOLOŠKE VIDOVE BEZBEDNOSTI U RO­NJENJU I SVE IZAZOVNIJI BORAVAK LJUDI NA MORSKOM DNU. DRUGI ASPEKT JE HIPERBA­RIČNA MEDICINA KOJA SE BAVI TERAPIJSKIM EFEKTIMA KISEONIKA POD PRITISKOM, ŠTO POSTAJE PLANETARNI INTERES U MEDICINSKIM NAUKAMA.

Kako ste odlučili da vaše polje delovanja bude hiperbarična medicina?

Tokom studija medicine imao sam vojnu stipen­diju, pa sam po završetku fakulteta odlučio da svoju lekarsku karijeru nastavim u oružanim snagama tadašnje JNA. Put ka tome je vodio služenjem vojnog roka i završavanjem Sanitet­ske oficirske škole. Tada sam saznao za novu vojnu specijalizaciju – pomorsku medicinu. I tako je počelo. Upućen sam na prvu službu u Split u čuvenu jedinicu pomorskih diverzanata, a za­tim na specijalizaciju pomorske medicine i na kraju sam svoju karijeru nastavio u Institutu za pomorsku medicinu na Odeljenju za podvodnu i hiperbaričnu medicinu na mestu – fiziolog istraži­vač. Tako je to bilo do 1991. godine, a naredni događaji su me naterali da se vratim u Srbiju i Beograd.

Školovali ste se na prostoru bivše Jugoslavije, živeli i radili u Splitu, stekli ozbiljno znanje od vrhunskog stručnjaka prof. dr Stracimira Gošovića.

Profesor Gošović je utemeljio podvodnu i hi­perbaričnu medicinu na prostorima bivše Jugo­slavije. Već 1969. godine osnovao je Odeljenje za podvodnu i hiperbaričnu medicinu, pokre­nuo specijalizaciju 1976. pri Vojnomedicinskoj akademiji, a 1979. sam i ja stigao u Split. Celo­kupna ta medicinska oblast je bila nova ne samo za mene i ne samo tada, već i sada. To vas nosi da saznate i da sami istražite, a tako je do da­nas. Objavio sam preko sto radova iz ove ob­lasti, napisao četiri knjige i održao bezbroj škola i kurseva u želji da svoje znanje i iskustvo pre­nesem drugim zainteresovanim lekarima. I dalje pišem i predajem, sada u Evropskom centru za mir i razvoj (ECPD) pri Univerzitetu Ujedinjenih nacija za mir.

Vaša formula uspeha?

Ne znam šta smatrate uspehom. Ako svoj ži­vot posvetite radu, lečenju bolesnih i preventivi, onda sam prilično zadovoljan sobom. Ne znam šta kažu drugi.

Kako preventivno sprečiti proces starenja?

Večita tema. Uglavnom se do sada program uspo­ravanja starenja bazirao na promeni životnog sti­la i izbegavanju „stresa“, šta god to značilo. Ne alkohol, ne cigarete, ne droga, zdravo se hrani i kontinuirana fizička aktivnost. Svi ti programi su produžavali vitalnost od 2 do 5 posto. Malo-ma­lo, pa pukne vest o čarobnoj piluli koja kako se pojavi tako i nestane.

Šta je starenje? Dužina života ćelije projektovana je genetski. Na kraju svakog hromozoma nalaze se telomere koje se za svaku deobu ćelije odmotaju za jedan krug. Kad se telomere pot­puno odmotaju, prestaje deoba ćelije i kao stara biva eliminisana. To je proces autofagije ili apop­toze, kojom se sprečava da stare ćelije prenesu izmenjenu gensku informaciju na naredna pokol­jenja. Time se čuva funkcija zdrave ćelije. Sta­renje je prirodan proces, a telomere imaju funk­ciju da spreče prenos oštećenih gena na buduća pokoljenja ćelija i organizma u celini. Enzim koji reguliše odmotavanje telomera je telomeraza i aktivira se kad je život ćelije ugrožen, najćešće zbog nedostatka kiseonika, a u sklopu borbe ćelije da preživi ili da produži život dok se opas­ne okolnosti ne izmene. Telomeraza zaustavlja proces odmotavanja telomera. Kad su naučnici otkrili telomerazu, odjeknula je informacija da je konačno pronađena famozna tableta besmrtnos­ti. I šta je bilo? Telomerazu su dali dobrovoljci­ma i dobili malignu ćeliju. Samo je maligna ćelija besmrtna. Više se o tome ne govori, ali novija istraživanja pokazuju da primena hiperbarične oksigenacije na prirodan način aktivira telomera­zu i usporava proces odmotavanja telomera za 20 procenata. Kako? Tako što kad pacijenta sa visokog parcijalnog pritiska kiseonika vratite na normalni pritisak, ćelija reaguje kao da je u uslo­vima nedostatka kiseonika i aktivira mnoge odb­rambene mehanizme, pa i aktivaciju telomeraze. To se zove hiperoksično-hipoksični paradoks. I tu je tajna. Mi koji se bavimo hiperbaričnom me­dicinom uvek smo govorili da možemo da podm­ladimo, ali nismo znali zašto. Sad znamo.

Koja je tajna života? Da li dati organizmu do­voljnu količinu kiseonika?

Mnogo je tajni koje objašnjavaju život. Jedna od njih je mitohondrija, suborganela u ćeliji koja je zadužena za proizvodnju energije od koje zavise sve životne funkcije. U mitohondriji se troši 90 procenata kiseonika koji udahnemo. To znači i da je kiseonik jedna od tajni života u bukvalnom smislu. Moja deviza je – kiseonik nije sve u živo­tu, ali bez kiseonika nema života. Priča o kiseo­niku je moja omiljena priča i teško da bi stala u malu biblioteku knjiga.

Uvođenje kiseonika u terapiju po značaju se može meriti sa pronalaskom antibiotika i trans­fuzije krvi. Transport kiseonika je baza svih život­nih funkcija, a hiperbarična oksigenacija je naj­produktivniji način davanja kiseonika, udisanjem pod visokim parcijalnim pritiskom, prirodnim pu­tem preko pluća. Sledeća moja omiljena izreka je – bez kiseonika možete tri minuta, bez vode tri dana, bez hrane trideset dana. Sve je neophod­no i važno, ali ima nešto što je najvažnije, a to je kiseonik. I preventivno i kurativno.

Koje su blagodeti korišćenja hiperbarične komore i čistog kiseonika?

U organizmu svi životni mehanizmi kontrole teže da uvedu funkcije u ravnotežu, homeostazu. To je stalan i trajan proces. Kad organizam ispadne iz ravnoteže, manifestuje se bolest. Kiseonik ima bazičnu ulogu u energetskoj ravnoteži. Sve osta­lo je nadogradnja. Glavni patološki niz je hipok­sija–peroksidacija–inflamacija. Skoro svaka bo­lest, povreda ili otrovanje je uzrokovano hipok­sijom ili je hipoksija posledica. Hipoksija izaziva peroksidaciju lipidnih struktura ćelijske memb­rane i završava se smrtno po ćeliju. Sve se to odigrava u mitohondriji. Danas se zna za preko 300 bolesti kod kojih je uzrok peroksidacija koja podržava i održava zapaljenjsku reakciju koja je vidljiva manifestacija patološkog niza u nastan­ku bolesti. Kiseonik eliminiše hipoksiju i prekida patološki niz. To je bazični princip u lečenju. Sve ostalo je u rukama lekara različitih grana medi­cine.

Autor ste velikog broja naučnih knjiga iz hi­perbarične medicine. Da li možete ukratko da nam kažete do kakvih ste zaključaka došli?

Hiperbarična medicina je medicina budućnosti. To je moj zaključak. Svakodnevno se objavljuju novi naučni rezultati o ulozi kiseonika na stabil­nost funkcije organskih sistema: funkciju srca i krvnih sudova, posebno na funkciju endotela (unutrašnjeg sloja) malih krvnih sudova i nas­tanak ateroskleroze; funkciju mozga i nervnog tkiva uopšte; funkciju endokrinog sistema; funk­ciju mišićnog i koštanog sistema… Mislim da će posebno poglavlje istraživanja biti usmereno na ulogu kiseonika u funkciji imunskog sistema (odbrana organizma). Imunski sistem je u potpu­nosti zavisan od kiseonika i u trenutku aktiviran­ja ima trideset puta veću potrošnju jer se protiv uljeza bori produktima peroksidacije, slobodnim kiseonikovim radikalima, citokinima. Kako će imunski sistem odgovoriti i hoće li zapaljenjska reakcija biti uspešna ili ne, umnogome zavisi od kiseonika. To je jedno od novih polja intereso­vanja, a kad je kiseonik u pitanju, svi događaju u našem organizmu su u zoni interesovanja.

Vaše polje delovanje je takođe i bezbednost sve dubljeg ronjena i sve duži boravak ljudi na morskom dnu. Odakle ljubav prema tome i do kakvih smo rezultata došli? Koja je naj­veća dubina i najduži boravak na morskom dnu?

Ronjenje je jedna od najlepših i najkorisnijih ljudskih aktivnosti, a ima i svoju lekovitu kom­ponentu. U početku je ronjenje bilo rezervisano za profesionalce i vojne ronioce. Konstrukcijom regulatora za disanje postalo je dostupno svima, ali baš svima. Ta masovnost je primorala lekare da se uključe ozbiljnije u preventivni rad na pr­vom mestu i lečenje ronilačkih bolesti kojih je sve više. Tako je nastala podvodna medicina iz koje je proizašla hiperbarična medicina. Posebna ka­tegorija su sportski ronioci i takmičarska ronjenja koja spadaju u ekstremne sportove. Ronjenje na dah bez rezerva vazduha doseže do dubina bli­zu 300 metara uz zadržavanje daha od 10 do 23 minuta. Najdublji zaron sa ronilačkom podmor­nicom je skoro 11.000 metara, a profesionalna saturaciona ronjenja se obavljaju rutinski na du­binama preko 400 metara. Zato je uloga lekara podvodne medicine izuzetno složena, odgovor­na i važna. A nas je malo.

Još uvek se bavite nastavom i predajete. Kak­vi su nam budući studenti na ovom polju?

Volim da predajem. Oduvek sam voleo i nijed­nu ponudu za predavanje ne odbijam. Kao mlad specijalizant bio sam izabran za predavača na Medicinskom fakultetu u Zagrebu, potom na Fa­kultetu fizičke kulture u Splitu na predmetu kine­ziološke fiziologije ili fiziologije sporta. Od tada sam stalno u nastavi. Sada sam direktor škole i izabrani predavač za podvodnu i hiperbaričnu medicinu na Univerzitetu Ujedinjenih nacija za mir pri Evropskom centru za mir i razvoj u Beog­radu. Za sve postoji vreme.

Tema novembarskog izdanja RYL maga­zina nosi naziv „Neki će svemir ponovo da nas stvori“ po stihu Branka Miljkovića. Da li je možda svemir hiperbarična komora? Šta mislite o transformacijama i poboljšavanju sebe na svim nivoima?

Naš svemir je tanki omotač planete koji se sastoji od 20 procenata kiseonika i 80 procenata azota. Koliko je to tanak, nežan i osetljiv omotač koji zo­vemo atmosfera govori podatak da je zona smrti iznad 4000 metara. Svemir nam je omogućio ži­vot u atmosferi malo iznad naših glava. Ne ve­rujem da će nas ponovo stvarati, moramo čuvati ovo što nam je poklonjeno. Naš svemir koji nam je nadohvat ruke jeste hiperbarična komora.

Sami se moramo transformisati i poboljšavati uz pomoć dobrih ljudi oko nas.