ПИШЕ: ЈОВАН ВИНЧИЋ
Не знам колико сам компетентан да пишем на ову тему. Бар због првог дела наслова. Нисам баш неки оратор. Не зато што немам шта да кажем, већ због тога што сам свестан јачине изговорене речи. Какво убојито оружје може бити! Да погоди попут метка. Да посече попут ножа.
„Уби ме прејака реч,
не стигох да се склоним,
рече је она јутрос
уз славујеву песму…“
Бранко Миљковић, песник који се још надао и кога је убило њено, попут славујеве песме, цвркутаво „збогом“ за које није био спреман. Некада је та реч збогом, а може бити било која.
Од саме речи је убојитија емоција коју она изазове.
Мало причам и бирам речи. Радије слушам. Анализирам. Пропуштам кроз неке своје филтере. Понекада не успевам и онда настаје олуја. Мада и тада водим рачуна о емоцијама.
Има људи благоглагољивих, слаткоречивих. Речи су им као мед, а опет осећаш тегобу у њиховом присуству. Препознајеш да то није оно право.
Говор? Шта је то говор?
Да ли су то само усмено изговорене речи? Или је то и невербална комуникација, поглед, подигнута обрва, мимика. Стисак руке, загрљаји, говор тела. Поступци. Доследност у ставовима. Нека недефинисана хемија коју свако од нас шири око себе. Поверење. Харизма. Емоције. Говор душе.
Верујем да су баш тај говор душе препознале колеге које су збирци мојих песама које су прикупили и штампали дали наслов „Песма душом проткана“. Да у уводнику цитирају једну давно написану објаву како људи могу и да забораве оно што им кажеш, али заувек памте емоцију које су те речи изазвале.
Та душа, која мало говори, бира речи, умела је да чује и осети и казано и оно само наговештено. Да кроз стихове насмеје, охрабри и обрадује рођаке, пријатеље и кумове. Колеге са посла, од директора – не баш похвално, до спремачице и радника обезбеђења – са пуно симпатија и разумевања. Пословне сараднике и фејсбук пријатеље.
Али и да критикује и негодује против банака, владе и министарстава, накарадних прописа и правне несигурности које изазивају. Консултантских кућа које ангажују запослене у државној управи да на својим вебинарима и семинарима, попут лешинара, ту несигурност додатно појачавају, стварајући контролисани хаос, тако погодан за лов у мутном.
„Стручњаци за разне таксе,
Све експерти а без праксе,
Сто прописа и правила,
А правна нам несигурност,
Никад већа није била“
И да подржи оне којима треба подршка. Да кроз стихове овековечи сусрет са маленом тешко болесном Софијом и њеном „Мајком храброст“, Милицом.
„Како за њу риму да пронађем
Кад се мисли отимају беже,
Како да се у кошмару снађем,
На наш сусрет успомене свеже.
Како за њу риму да пронађем,
Класје ражи у коси јој спава,
Па кад лахор лако залепрша,
Таласа се коса златно плава
Као рими објаснити сузе,
Небо јој се у оку огледа,
Ону благост која ме обузе,
Од лепоте њенога погледа.
Да л’ ће рима познати ил’ неће
Да јој шкољка бисер позајмљује
Па кад срце затрепти од среће
Да осмехом срећу исказује.
Да л’ би рима познала ил’ не би
Да је једном балерина била,
У костиму од свиле и тила,
Кораке је прве направила.
Да л’ би рима познала ил’ не би
Да је јунак од јунака већи,
Који нема куд из своје коже
И још тражи пут ка својој срећи.
Као за њу да пронађем риме
Кад је песма од песама већа,
Ко је не зна, Софија јој име,
Миличини изазов и срећа.“
Да их, иако нисмо ни у каквом сродству, годинама пратим и помажем. И да овом приликом апелујем: Буди хуман – пошаљи СМС 935 на 3030.
Најзад, да верујући у искреност душе и снагу емоција, јавно објављујем стихове посвећене члановима најуже породице, кћеркама и супрузи. Што рече моја школска другарица – честитам ти на храбрости, ретко који мушкарац би се усудио да тако јавно о емоцијама говори, а камоли пише. Зар смо постали роботи? Зар смо почели да се плашимо сопствених емоција?
Иако ми писање песама, прича и путописа није примарно занимање, чини се да је препознато од стране многих познатих и непознатих. Ето, три песме су ушле и у збирку „Децембарски сусрети“, чија промоција је била у Удружењу књижевника Србије. Свестан сам да би строго критичарско перо пронашло много замерки. Ако, имали би право. Оно што је неспорно, што људи препознају и што им је блиско, јесу искреност и емоција којом се обраћам онима о којима пишем. Мало ли је у данашње време хаоса, ужурбаности и опште отуђености?
Па ето, сматрајте ме и Дон Кихотом, ја ћу наставити да се борим против ветрењача. Да ми речи не постану гомила овешталих фраза, испразна форма без смисла и садржаја. Да уз њих иду јасно исказан став и емоција. Какав говор – таква душа.
