AUTOR: IVANA DUKČEVIĆ WWW.UMETNOSTPUTOVANJA.RS
TEKST IZ KNJIGE „UMETNOST PUTOVANJA 1”
FOTOGRAFIJE: IVANA DUKČEVIĆ
Kakvo čudesno osećanje! Postojati ispod cvata trešnjinog cveta – (haiku) Kobajaši Isa
Prva fotografija koju sam snimila u Japanu, nastala je kada smo u kasnim večernjim satima brzim vozom Narita Express sa Međunarodnog aerodroma Narita pristigli u centar Tokija, na jedan od sedam nivoa najveće metro stanice na svetu – Šinđuku. Nakon 12-časovnog neprekidnog leta, pre izlaska na površinu ulice najmodernijeg dela grada ušli smo u jednu od podzemnih kafeterija i dok smo čekali na sendviče, na kasi sam ugledala reklamu prolećne, ružičaste kafe tako drage Japancima – od sakure, cveta japanske trešnje. Slikam, da samoj sebi potvrdim – u Japanu sam. U Japanu, u proleće, u vreme kada cveta trešnjin cvet.
Postoji nekoliko vrsta japanske trešnje koje cvetaju u periodu počev od marta sve do maja, u zavisnosti od toga o kojem japanskom ostrvu je reč. Od tropske Okinave na jugu, gde proleće stigne još krajem februara, do snežnog Hokaida na severu, japanski arhipelag prostire se dužinom od 3000 kilometara. Osim belih i bledo rozih nijansi japanske trešnje sa bezbroj gustih latica, pre svih njih krajem februara sa cvetanjem prvo krene nekoliko vrsta japanske šljive – pink ili svetlo ljubičaste boje (na japanskom: ume), što zajedno sa trešnjama čini oko desetak različitih vrsta koje cvetaju i čini nestvarno lepu sliku Japana u proleće.
Cvetanje japanske trešnje u Japanu nazivaju – sakura, a čin posmatranja – hanami (od pupoljka do opadanja latice prođe otprilike dve nedelje). Širom Japana postoji bezbroj manje ili više poznatih mesta za hanami, koje lokalci i veliki broj stranaca opseda tokom aprila. Krajem aprila, Japanci slave najveći praznik – Zlatnu nedelju, gde se od 29. aprila do 5. maja proslavlja godišnjica rođenja cara, Dan dece, Dan prirode (zelenila) i Festival proleća – Hinamatsuri. Zlatna nedelja je praznik sa najviše vezanih slobodnih dana u Japanu, kada gotovo svi Japanci putuju ili van zemlje, ili negde bliže, da posmatraju buđenje prirode.
Japan je zemlja u kojoj je gotovo sve što njeni stanovnici naprave pravo malo umetničko delo – od malenog kolačića, do brižljive, čini se decenijama planirane sadnje šuma. Estetika lepog, u Zemlji izlazećeg sunca ima svoj puni značaj. U tom smislu, i cvet japanske trešnje zauzima visoko mesto. Japanski kolačići često se osim voćnih ukusa prave i sa ukusom japanske trešnje, a u lancu kafeterija TullY’s osim kafe i kapućina od maće (praha zelenog čaja), u proleće služe i onaj od sakure.
Cvetanje japanske trešnje, u izvesnoj meri povezano je i sa gracioznim umetnicama – gejšama, čije su šare i cvetni motivi odeće veoma svedeni, a dezen uvek u skladu sa trenutnim godišnjim dobom – trešnjinim cvetom u proleće. U Japan smo stigli u proleće, i u Kjotu, u rano jutro krenuli „Filozofovom stazom” (Philosopher’s Path) – delom severoistočne padine brda koja okružuju staru prestonicu, putićem kojim je svakog dana do Univerziteta gde je radio, hodao čuveni lokalni profesor filozofije. Filozofova staza vodi pokraj rečnog kanala, nad kojim se sa obe strane nadvijaju grane drvoreda japanske trešnje. U vreme cvata, turistkinje – Japanke, ali i one druge, u prethodno na dnevnoj bazi iznajmljenoj tradicionalnoj odeći (obući i šminki) – danas veoma popularnim u Japanu, šetaju ovom stazom dok ih u nehajnim pozama, njihovi mladići fotografišu ispod krošnji. Mnogi turisti koji ne znaju, u početku pomisle da su uspeli da sretnu prave gejše i razočaraju se, jer gejše nikada neće proći tamo gde mogu lako da budu viđene.
Cvetanje japanske trešnje bilo je inspiracija velikom broju umetnika koji su izrađivali estampe, slikarske kompozicije pejzaža i života starog Japana od kojih su najčuvenije one slikara po imenu Kacušika Hokusai (Katsushika Hokusai), velikog uzora francuskim impresionistima. Nekoliko godina pošto je prvi put video estampe, Van Gog je rekao: „Na svu moju umetnost do izvesne mere, uticao je Japan”.
Nadomak Tokija, krenuli smo na izlet do podnožja jedne od tri svete japanske planine – Fuđi (Fuji-san u prevodu: beskrajni ili besmrtni). Konusni vulkan sa tek suptilnom, još neotopljenom belom kapom na vrhu u proleće, okružen je đerdanom od pet velikih jezera vulkanskog porekla. Obale nadomak dva jezera sa istočne i sa južne strane Fuđija, najnaseljenija su i najposećenija. Turisti vole Kavagući (Kawaguchi-ko), naročito sredinom aprila u vreme sakure, kada u aleji kraj jezera cveta bledo-rozikasti cvet japanske trešnje.
Japanskim taksijem, starijom limuzinom crne boje čija se vrata uvek automatski, sama otvaraju, gde naslon za glavu zadnjeg sedišta tamne boje obično nadopunjuje kukičana, čipkana, uvek čista i brižljivo zategnuta bela navlaka, a vozač upravlja vozilom u belim rukavicama, sa jezera Kavagući krenuli smo ka par kilometra udaljenoj Ćureito pagodi (Chureito Pagoda). Uzana građevina tipičnih u vis nanizanih kosih krovova, oivičena jarko crveno-narandžastom bojom stara je tek nekoliko decenija, ali se zbog veoma dobro osmišljene lokacije – sa Fuđijem u pozadini, pojavljuje na najčuvenijim slikama Japana. Svetilište Arakura Sengen – što je njen pun naziv, japanska je petospratna pagoda na obronku planine iznad mesta Fuđijošide i jedno od par mesta gde na najvećem japanskom ostrvu Honšu žive japanski makaki – „snežni” majmuni. Kada u podnožju pagode, sredinom aprila cveta japanska trešnja, a veličanstvena zagasito-crna planina sa snegom pri vrhu u daljini se vidi kao na dlanu, skoro da nema divnijeg mesta za uživanje u onim tipičnim japanskim pejzažima kao sa razglednice, o kojima su neki od nas maštali dugo.
