PIŠE: MARIJA ŽDERO, PRVI I JEDINI SERTIFIKOVANI TRENER I COACH JACKA CANFIELDA U SRBIJI
Iza svega onoga što TREBA I MORA, šta je to što zapravo ŽELIM?
Pitanje je vrlo jednostavno i odgovor nije uvek lak. Pitanje je i krajnje logično i zaslužuje da se pitamo.
Možda na trenutak pomislimo da su ovo dve strane iste medalje ili dva kraja iste niske. A ustvari to su dva različita puta, koja vode na potpuno različite destinacije.
Moram i trebam je dvosmerna ulica – vrlo često vodi do društvenog prihvatanja, priznanja, dokazivanja, i vrlo često se istom tom ulicom udaljavamo od samog sebe.
Igra zvana trebam i moram
Sećam se svoje liste trebam i moram. Prelivala se sa strane na stranu, nadolazila, rasla… Izgledala je kao planina, tog dana kada sam rešila da popišem šta je to sve na šta trošim sebe, svoje vreme, svoju energiju, na šta trošim svoje reči, osmehe, suze, svoje darove, svoj dah i uzdah, svoj mir i nemir… Tog dana kada sam rešila da prestanem da ignorišem svoj osećaj da sam se udaljila od sebe. Tog dana kada sam odlučila da ću da se pozabavim sobom i svojim životom, onim što zaista želim, što mi je u srcu.
Sećam se te liste, tog pisanja svojih i tuđih moram i trebam, početih i nepočetih, onih pri kraju, i onih u planu. Svih onih naizgled poželjnih ostvarenja, za publiku, važnu i manje važnu, onih mesta u kojima se tapšemo po ramenu i odajemo sebi priznanja. Priznaću i da me je ova lista zanosila neko vreme. Zanosila me da ću tako sposobna, efikasna, brza, jednog dana ipak da dobijem tu bitku, bitku sa mora i treba. I da ću tada, kada osvojim to svoje moram i trebam, konačno reći DA onome što želim! Uhvatiću taj tren, momenat u životu, daću sebi dozvolu – E, sada kada si sve obavila to što je društveno poželjno, lepo, fino, nice to have, kao majka, žena, ćerka, koleginica, prijatelj, sestra i šta sve još – E, sad si došla na red Ti! Ti i ono što TI želiš.
Ali ne! Ta igra ne ide tako. To je igra koja se ne završava, samo se usložnjava i umnožava, I samo nas SVE VIŠE udaljava od toga što želimo. Toliko se zaboravimo da smo posle nekog vremena i zbunjeni. Više i ne znamo šta želimo. Čak i ako pomislimo da nešto želimo, nismo sigurni, i dalje se pitamo da li to stvarno želimo ili bi samo trebali to nešto da želimo.
A život je u onome što želimo! Da želimo, da znamo šta želimo i da damo sebi dozvolu da to što želimo i živimo. Jer ono što želimo srcem je ekspresija onoga što jesmo.
I defintivno ekspresija onoga što možemo. Da, dobro ste pročitali… Mi nismo u stanju da poželimo nešto za šta nemamo kapacitet da to nešto i ostvarimo. Ako mi još uvek ne verujete, razmislite – Zašto onda zapravo i ne želimo iste stvari? Vi želite nešto, vaši poznanici nešto drugo, ja nešto treće… Baš zato, jer naše želje nose naše nijanse. Nose naše mirise, naše teksture i zvuke. One su ogledalo naše duše.
Dajte sebi dozvolu…
Vrlo često nam je “lakše” da poverujemo da je to nešto nemoguće i da unapred odustanemo, nego da se vozimo na krilima svojih želja, da se usudimo i uradimo ono što je potrebno kako bi nemoguće postalo moguće.
Jeste, nemoguće ponekad zvuči kao najbolji izgovor da se ne pozabavimo sobom i onim što želimo. Tako “ozbiljno” i “veliko” zvuči kad kažemo – Ma šta mi vredi to što želim, kada je to ionako nemoguće. Šta je to nemoguće i ko kaže da je nemoguće?
Čega se to toliko plašimo, da odustanemo i pre nego što pokušamo?
U mom svetu i životu se sve promenilo kada sam sama sebi dala dozvolu da u svom životu imam više onoga što želim i manje onoga što treba i mora. I da je ok da želim, i da to što želim i živim. Da ću tako biti bolja sebi i drugima oko mene. Da ću tako biti bolji primer svojoj deci – srećnija, ispunjenija, motivisanija, inspirisanija, hrabrija, kreativnija, spremna da sledim svoje srce…
Dati sebi dozvolu da živimo više onoga što nam srce želi, ne mora da znači, i uopšte ne znači, da će sve da se okrene naopačke i da će stvari da izmaknu kontroli. To ne mora da znači da ćemo da “otkačimo”, a i možemo ako poželimo!
Šta je to što želite? Novi posao, povišica, nova profesija, putovanje, kola, stan, srodna duša, mir, vreme za sebe, manje stresa…
Pustite svoje biće da vam kaže šta želite. I da, počnite sa površine. Pišite stvari koje želite, mesta koja hoćete da vidite, hranu koje želite da probate, svirate klavir, plešete, koja još iskustva želite? I nastavite da pišete. I još, i još… Želim da… Želim da, želim da… Zatvorite oči, i vidite i osetite sebe srećnu, radosnog srca, šta sve radite i još, gde ste, gde idete, sa kima, kada, kako…?
Kako se osećate kada živite ono što vam srce traži, ono što vam duša traži, i šta još želite: ljubav, mir, sloboda, želim da doprinesem, želim da učim i rastem…
Dajte sebi dozvolu da skidate, otapate sloj po sloj onog moram i trebam, kako biste oživeli svoje želim. Svojim tempom, sledite sebe. Bez upoređivanja.
Budite nežni prema sebi, strpljivi i radujte se, jer život je da se živi. Svako od nas po svojoj meri, baš po meri svog srca.
