PIŠE: PETER DOBRENOV
Pet sati je ujutru. Probudih se smežuranog lica od izlapelog sna koji mi nije ponudio ništa osim umora. Obično se lepo natenane istegnem, prvo prste na nogama, pa kolena, guzne mišiće i na kraju gornje telo kao da skidam šljive sa visoke grane. Udahnem sveži, pomalo zagrejan jutarnji vazduh koji lagano piri kroz širom otvoren prozor i bukvalno iskočim iz kreveta. Promrdam se malo uz trbušni ples, pa da se krene sa danom.
Danas ne. Umor mi se uvukao u mišiće i ne popušta. Izvučem se iz kreveta polako, poštujući osećaje umora i odgegam se do balkona da me zraci jutarnjeg sunca pomaze po celom telu. Uz prvi duboki uzdah, setim se sledećeg koraka. Idem u prašumu na nekoliko sati. Topao i dubok osećaj zadovoljstva me obuhvati sa svih strana u očekivanju tišine i žubora vode. Osmeh mi se pojavi na licu i uz još jedan dubok uzdah pokrenem se da se spremim. Boca friške vode, granola pločica i najvažnije kafa, baš samlevena, filter AeroPress i mala šoljica za kafu. Zasednem lepo u auto, okrenem ključ i kao na čarobnom tepihu odvozam se do Čedarske šume i svog ličnog potoka.
Šetnja traje 35 minuta, ali svaki korak po dnu rečice razvija osećaj kao da sam deo prirode. Korak po korak, svaki milimetar bose noge priča sa kamenjem sa kojima je u kontaktu. Kao da se maze i paze i jedno drugo ‘zovu Đole’. Hladan ko noć, potok spaja moju prisutnost u prirodi sa mojom dušom, postupno, s poštovanjem i ljubavlju. Prijatno osećanje sreće me okružuje kao priča napisana u romantičnim romanima. Verovatno bi bio bestseller.
Često sam u prirodi. Ali mi je trebalo mnogo godina da nađem svoje mesto. Zraci sunca me prate u šetnji i vode me do magične rupe u steni, pune kristalno čiste ledene vode oko tri ili četiri metara duboke. Nađem svoju stenu, skinem se golišav i bez žurbe, zatvorenih očiju, udahnem punim plućima dok se spuštam u ledenu vodu. Taj osećaj kad voda postepeno obuhvata telo milimetar po milimetar teško može da se opiše rečima. Telo me tera da dišem ubrzano, glava mi oseća svaki udar srca kao unutarnji bubnjić, a osećaj pripadnosti je najjači. Tu sam, totalno prisutan i pun pomešanih emocija. Čučnem ceo, prokljuvim glavu kroz površinu i ostanem ogrnut toplinom sopstvenog tela u ledenoj vodi. Kao čaura sigurnosti pozitivne energije. Dišem duboko. Osećam kako mi se misli čiste.
Misli me udare polako ali direktno. Kako je lepo kad mogu ovakvo iskustvo sebi da priuštim. Bilo kada, samo se spremim, putujem na čarobnom tepihu, gackam po potoku i potopim telo u ledenu vodu. U ovom svetu punom stresa sa svih strana života, koristim svaku šansu da je provedem u prirodi.
Da, ja znam da živim svoj bestseller.
A kako tvoj zvuči?
