IGRE I IGRICE

PIŠE: TANJA TODOROVIĆ, PSIHOTERAPEUT

Jedinicu društvenog opštenja nazivamo transak­cija. Kad se dvoje ili više ljudi nađe na okupu, pre ili kasnije neko od njih će govoriti ili na neki drugi način pokazati da “prima k znanju” prisustvo dru­gih, to nazivamo transakciona draž. Neko drugi će zatim reći ili učiniti nešto što je u nekoj vezi sa tom draži i to ćemo nazvati transakcioni odgovor.

Jednostavne komplementarne transakcije na­jčešće se odigravaju u površnim odnosima, na poslu ili u društvu, i mogu biti lako poremećene.

Površni odnos mogli bismo definisati i kao onaj koji zastaje na nivou prostih komplementarnih transakcija. Takvi odnosi nastaju tokom aktivno­sti, rituala i razonode. Složenije su skrivene tran­sakcije i to je vrsta transakcije koja je u podlozi Igara

Igra predstavlja niz komplementarnih skrivenih transakcija koje vode vrlo određenom, predvidl­jvom ishodu. To je serija poteza koji kriju u sebi zamku ili “štos”. Igre su jasno odvojene od rituala i razonoda po dvema glavnim odlikama:

U njima se folira i neko uvek “ućari”.

Svaka Igra je u osnovi nepoštena, a njen ishod nije samo uzbudljiv, nego i dramatičan. Na psi­hološkom nivou, upotreba reči Igra (game) ne po­drazumeva nužno zabavnost i zadovoljstvo.

Glavni deo vremena koji provodimo u ozbiljnom društvenom životu odlazi na igranje Igara. Nekad zbog toga što i nema mnogo vremena za blis­kost među ljudima u svakodnevnom životu, a nekad i zbog toga što su neki vidovi bliskosti (naročito ako su intezivni) psihološki nepodnošl­jivi za većinu ljudi. Suštinu Igre čine njen vrhunac ili dobitak.

Osim društvene uloge prilikom raspoređivanja vremena na zadovoljavajući način, neke Igre neo­phodne su za očuvanje zdravlja određenih ljudi. To su one osobe čija je psihička ravnoteža tako krhka da je bi svako uskraćivanje mogućnosti da igraju svoje Igre gurnulo u očajanje, ili čak u stanje najteže psihičke poremećenosti. Zato će takvi ljudi vrlo često biti protiv svakog pravog kontra poteza koji “kvari” Igru. To je često mo­guće primetiti u bračnim igrama kada, pod dejst­vom psihoterapije, dođe kod poboljšanja jednog od supružnika (npr. do napuštanja destruktivnih Igara), pa to izazove povećane teškoće za onog drugog u bračnoj zajednici, jer njemu su te Igre bile vrlo važne za održavanje ravnoteže.

Gledano šire, Igre se uklapaju u nesvesni životni plan ili “scenario” svakog čoveka i predstavljaju njegov pokretački deo. Pošto poslednji čin sce­narija obično traži da se dogodi čudo ili katastrofa (zavisno od toga kakvom žanru scenario pripada – konstruktivnom ili destruktivnom, i Igre koje se u međuvremenu igraju mogu biti konstruktivne ili destruktivne.

Igre su svrstane u odnosu prema situacijama koje najčešće postoje: životne, bračne, društ­vene, seksualne, iz podzemlja, iz ordinacija, i konačno neke dobre Igre.

Stepen razvijenosti jedne igre određujemo na sledeći način :

– Igra prvog stepena je ona koja je društveno pri­hvatljiva u neposrednoj igri inicijatora.
– Igra drugog stepena je takva iz koje ne nasta­ju trajne i nepopravljive štete, ali igrači ipak više vole da se o njoj ne priča mnogo.
– Igra trećeg stepena igra se “na život ili smrt”, a najčešće se završava u bolnici, sudnici ili mrt­vačnici.

Igre se prenose sa kolena na koleno. Tragove nečije omiljene Igre moguće je naći unazad, kod roditelja njegovih roditelja, i unapred,- kod dece koja će, sa svoje strane, ako se nešto efikasno ne preduzme, naučiti svoju decu da igraju istu Igru. Otuda možemo slobodno reći da analiza Igara zahvata veliku istorijsku matricu. Razne kulture i društevne klase imaju svoje omiljene društvene Igre, a razna plemena i rodovi imaju svoje varijan­te tih Igara. U tome je kulturni značaj Igara.

Ljudi biraju sebi za prijatelje, saradnike ili intimne partnere, one koje igraju iste Igre. U tome je lični značaj Igara.

Igre su, takoreći, u sendviču između razonode i bliskosti. Razonode postaju dosadne kad se po­navljaju, a bliskost zahteva da stalno budemo na oprezu. Zato, da bismo pobegli od gnjavaže “razonoda”, i da ne bismo bili izloženi opasnosti­ma bliskosti, većina ljudi pribegava kompromis­nom rešenju – Igrama. Time je ispunjen veći deo društvenih odnosa koji su ljudima zanimljivi. U tome je društveni značaj Igara.

Na sreću, dobici od bliskosti sa ljudima koji je najsavršeniji oblik ljudskog življenja toliko su ve­liki da čak i jedna uravnotežena osoba, ako naleti na odgovarajućeg partnera, saradnika, prijatelja za bolji odnos, može bezbedno i radosno da dig­ne ruke od dotadašnjih Igara.