PIŠE: IRENA RANGELOV
KAKO IZGLEDA PAKOVANJE KOFERA KADA NAM JE “KOFER VEĆ PUN”?
Šta poneti sa sobom kada u nama zavrišti eskapista očajnik koji već duže vreme ignoriše crvene zastave što svakog trena najvaljuju emocionalnu poplavu usled meteža neprijatnih misli nakon tuđih i svojih neispunjenih očekivanja, obaveza preuzetih bez avansa i bilo kakve garancije da će nam vreme odvojeno od onoga što jeste prioritet biti nekako materijalizovano. Ponestajanje kopna pod nogama kao posledica ponavljajućeg scenarija, nešto kao neverending story koji iz dana u dan nastavljamo da ispisujemo na poslu ili kod kuće jer ne znamo kako da kažemo ne… ili krik davljenika usred digitalne poplave, zarobljenika online sveta, nasukanog na virtuelnu hridinu suvišnih informacija koje više nema gde da primi. Čovek–ulov u virtuelnoj mreži današnjice.
I važno pitanje – za gde se to pakujemo kad nam je svega dosta, kada poželimo da sve priče, sve opcije i sve planove stavimo na mute, jer razmišljanje o njima izaziva onog pomenutog očajnog eskapistu u nama da odbaci sve i bez pozdrava ode u nepoznatom pravcu?
I najvažnije – postoji li način kako da savremeni čovek izbegne zamku preangažovane stvarnosti koja nam se pod(na)meće na svakom koraku?
Gde je prekidač off? Doći ćemo nekako i do njega, ali najpre treba uspešno regulisati mrežni saobraćaj u našoj glavi. Ovo bi značilo da je potrebno napraviti neku vrstu energetskog balansa, ne rasipati energiju na nepotrebne, štetne i nekorisne kretnje i akcije, a usmeriti svoj fokus na ono što donosi benefite. Plan o energetskoj efikasnosti našeg unutrašnjeg sistema zvuči jednostavno, ali u praksi nailazi na razne izazove. Savet je krenuti manjim koracima, sa primenom na dnevnom nivou, sve dok to ne postane neka vrsta akreditovanog životnog stila koji lično nama donosi najbolje rezultate. Najpre sebi moramo dati dozvolu da bez griže savesti postavimo svoje dnevne prioritete, da i u svom realnom svetu stavimo određene ljude na block, da objektivno revidiramo svoju to do listu i budemo do kraja pošteni prema sebi i drugima. Često nam na kraju dana ostane prilično jadno i mršavo parče vremena koje treba nekako rasporediti u smeru svojih ličnih potreba. Dobro je ako uopšte stignemo i da prepoznamo svoje lične potrebe, jer toliko samosabotaže se krije u svakodnevnim aktivnostima, a posebno u prostoru između tih aktivnosti.
Na koje načine rasipamo svoje vreme i enegiju – gde grešimo?
- Velika očekivanja, standardi i stroga pravila koja stavljamo ispred sebe mogu biti dobro gorivo koje nas vodi ka ciljevima – podrazumevaju disciplinu, stabilnost i visok stepen motivisanosti. Ipak, prevelika očekivanja i vojnička disciplina u svakodnevnom životu mogu da dovedu do burnout sindroma, kada ostajemo bez energije, udaljeni od realnosti, srljajući pravo u čeoni sudar svojih izvornih potreba i nametnutih očekivanja. Pronalaženje načina da prepoznamo i prihvatimo svoje potrebe i trenutne mogućnosti, a onda ih postepeno trudom proširimo jeste značajan korak u prevazilaženju ovog vida samosabotaže i pravilnog utroška energije i vremena. Fleksibilnost u svakom momentu kao svest i spremnost da kada je potrebno odstupimo od striktnih pravila u zamišljenom algoritmu do cilja.
- Kvalitetan odnos prema svom vremenu podrazumeva i svest o sebi da smo mnogo više od “duha iz lampe” večito na usluzi drugima, pritom potpuno potiskujući svoje potrebe. Iza ove navike krije se strah od neprihvatanja okoline ukoliko budemo odbili bilo šta od onoga što oni očekuju (ili mislimo da očekuju od nas). Ta očekivanja okoline često vremenom sve više rastu proporcionalno našoj frustraciji i nezadovoljstvu sa kojima ne znamo kako da izađemo na kraj. Samoodricanje je vrsta nepravde prema sebi i ukoliko budemo svesnije i odgovornije posmatrali sebe imaćemo mnogo načina da uvidimo svoje vrednosti koje nisu sadržane jedino u tome postojati za druge. Buđenje dobrog duha u sebi koji je 24 sata na raspolaganju lično nama je zaista moguće, samo svesno i sa punim poverenjem u život. Tek tada možemo na najbolji način odgovoriti i na tuđe potrebe.
- Često upadamo u zamku negativnih misli, predviđamo najgore moguće filmove u svojoj glavi, što ne samo da rasipa ogromnu količinu energije, već i ozbijno ugrožava mogućnost da pozitivne prilike pokucaju baš na naša vrata. Zaokupirani negativnošću, često ne prepoznajemo ono potencijalno dobro, nepovratno slabeći svoj vid na daljinu i sposobnost za posmatranje šire slike.
Idem tamo gde je sve po mom
Stigli smo polako i do prava na odmak od buke sveta, od obaveza, izazova, prilika i neprilika koje mogu izroniti iz svakodnevice. Zasluženo dugme off, odmor, predah, intermezzo. Sa pritiskom na ovo dugmence zadovoljsva ne treba žuriti, to se radi sa punom svešću. Na njemu bi trebalo da stoji natpis NE PRITISKATI U SLUČAJU OČAJA, naprotiv, sa njim pravo uživanje tek počinje. To je omiljeni period u danu kada punimo baterije, sabiramo rasute misli, opuštamo svoje previše napregnute nervne konstrukcije, sastavljamo svoje stado ovaca da opet bude na broju. Dobar trenutak za off je onaj posle koga nas čeka jedno nestrpljivo dugme on u najpozitivnijem smislu. Kada sveži i obnovljeni krećemo u novi odlomak dana, vrlo verovatno kao iskorak iz naviknute zone koji otvara vidike i ono zaspalo oko sokolovo u nama, pa sve jasnije vidimo. Tada veselo uzvikujemo: Evo meni prilike za… (vi slobodno napravite svoju željenu listu)! Koliko traje boravak u dimenziji OFF? Koliko god vama treba, pa niste vi gost, ovde se osećate kao kod kuće, zaslužili ste i imate sva prava na predivni predah u svakom danu. Meditacija, pasivna, aktivna, istočnjačka ili starinska, naša domaća, za koju imamo lepe reči kao tihovanje, opuštanje, prepuštanje – dok štrikate ili sečete luk za punjenu papriku za današnji ručak, na vama je… važno je da se tada misli se sabiraju, oblaci razilaze, boje se vraćaju i sve postaje ponovo toliko lepo i domaće da je i eskapista u nama savim ispario… bar do sledećeg off momenta. Znaćete da ste pronašli balans ako sledećeg puta susret sa njim bude u prijatnoj atmosferi, sa osmehom na licu i prijatnim zviždukom koji najavljuje vaš poseban trenutak.
P.S. Izgleda da je ceo trik u tome kako od očajnog eskapiste ili izgnanika napraviti avanturistu života (ili ga sačuvati, jer on čuči u svakom od nas i čeka pravi čas)…
