HOR JE ZAJEDNIČKI OTKUCAJ SRCA

PIŠE: NIKOLA POPOVIĆ

FOTOGRAFIJE: NIKOLA VUKANOVIĆ

Katarina Stanković (Pirot, 1977), docent na Filološko-umetničkom fakultetu u Kragujevcu, dirigent Mešovitog hora FILUM-a i dirigent hora Ars vocalis iz Beograda. Studije dirigovanja završila u klasi profesora Jovana Šajnovića, magistrirala i doktorirala u klasi profesorke Darinke Matić-Marović. Pored pedagoške i umetničke delatnosti, učestvuje na domaćim i međunarodnim naučnim skupovima. Autor je monografije Dirigent Vojislav Ilić – život i stvaralaštvo. Dobitnik je više republičkih nagrada i priznanja. Živi sa porodicom u Beogradu.

Hor Ars Vocalis osnovan je 2014. godine i izvodi dela duhovne i svetovne muzike domaćih i stranih autora. Ono što hor Ars vocalis čini specifičnim jeste visok nivo horskog zvuka, nadahnute interpretacije i tematski koncipirani koncertni programi.

Kakva je uloga dirigovanja kao sredstva komunikacije sa izvođačima, te koliko lični senzibilitet dirigenta daje pečat izvedbi muzičkog dela?

Dirigovanje je čin vođenja muzičkog izvođenja vidljivim pokretima. Primarna odgovornost dirigenta je utvrđivanje tempa, davanje jasnih priprema i doba, kao i slušanje i oblikovanje zvuka ansambla. Za dirigovanje je neophodno razumevanje osnovnih elemenata muzičkog dela, uključujući ritam, dinamiku, artikulaciju i njihovo efektno prenošenje ansamblu. Uloga dirigenta je da uskladi zajedničko muziciranje svih izvođača i zato je od presudnog značaja za izvođenje svakog muzičkog dela.

Po tradiciji, dirigovanje nije ženska profesija, iako je u muzičkom svetu sve više žena u ovoj branši. Šta je, po tvom mišljenju, razlog tome i možemo li govoriti o ženskoj renesansi u dirigovanju?

Žene dirigenti danas u svetu, a ni u Srbiji, nisu retkost. One zauzimaju značajne pozicije u orkestrima i operskim kućama u sve većem broju i ostvaruju zapažene profesionalne karijere.

Kakvo je iskustvo pevanja u horu u odnosu na samostalno pevanje? Naime, u antičkim delima hor je izraz kolektivnog duha i osećanja zajedništva, te na određeni način i nosilac osećanja katarze. Ima li horsko pevanje isceliteljski, oslobađajući učinak?

Horsko pevanje predstavlja umetničku saradnju više lica. Ono je odvajkada utkano u život čoveka i znači ne samo viši stupanj razvijenosti muzičkog osećanja, nego i viši stupanj društvenosti. Od vremena kada se pojavilo u antičkoj Grčkoj, a verovatno i kod drugih naroda, horsko pevanje je, uz solo pevanje, bilo i ostalo jedan od glavnih načina vokalno‑muzičkog izražavanja.

Horsko pevanje budi i razvija reproduktivne i stvaralačke sklonosti, te stvara pogodne uslove za usavršavanje estetskih merila. Horsko pevanje se ubraja u delatnosti koje razvijaju osećanja pripadnosti i odgovornosti, jer stalni kontakt većeg broja pevača doprinosi bliskosti i kolektivnom rešavanju zadataka. To dovodi do razvijanja svesti o neophodnosti saradnje i zajedničkog delovanja, pa je sasvim izvesno da horsko pevanje ima određenu socijalno-obrazovnu funkciju.

Što se tiče isceliteljskog učinka horskog pevanja za to sada postoji i naučna potvrda. Nova švedska studija otkriva da pevanje u horu ne samo da unapređuje mentalno i emocionalno blagostanje, socijalnu povezanost i saradnju, nego i zdravlje srca. Da bi proučili dobrobit horskog pevanja na organizam, istraživači sa Salgrenske akademije na Univerzitetu u Geteburgu merili su otkucaje srca članova srednjoškolskog hora prilikom zajedničkog pevanja. Ono što su otkrili bilo je zapanjujuće. Muzikolog Bjorn Vikhof, koji je rukovodio istraživanjem, objasnio je da ne samo što se otkucaji srca članova hora usporavaju kad počnu da pevaju zajedno, već dolazi do postepene sinhronizacije otkucaja, da bi na kraju srca kucala kao jedno, sa tempom pesme kao vodičem.

Srpska horska muzika čuva, između ostalog, nasleđe folklorne tradicije. Koje su aktuelne tendencije u horskoj muzici kod nas?

Horsko stvaralaštvo sa uticajima narodne muzike bilo je zastupljeno u gotovo svim epohama srpske muzike. Razlog tome je mnoštvo zanimljivih elemenata prisutnih u folkloru, koji je odraz narodnog života i običaja, pa ga stoga koriste mnogi kompozitori. I danas se komponuje muzika inspirisana folklorom, ali u kombinaciji sa modernim stilskim sredstvima.

Kompozitori poput Hektora Berlioza, Riharda Štrausa, Vagnera, Stravinskog, a u našoj muzici Oskar Danon, okušali su se i u umeću dirigovanja. Da li si tokom svoje karijere dirigenta radila na kompoziciji muzičkog teksta, zapravo, koliko su spojive ove dve umetničke pozicije?

Osim uobičajene prakse da kompozitori budu i dirigenti svojih dela, ima i primera da i neki od onih kojima je dirigovanje osnovna delatnost, takođe i komponuju. Mislim da bi Oskar Danon, koga si spomenuo, pre spadao u tu grupu muzičara. Veliki dirigent i pedagog Vojislav Ilić, takođe je komponovao nemali broj svetovnih i duhovnih dela horske literature. Od velikih inostranih dirigenata koji su takođe komponovali, spomenula bih Pjera Buleza i nešto starijeg Vilhelma Furtvenglera. Međutim, u muzici će ovi umetnici ostati upisani ipak kao dirigenti.

Tokom istorije, veliki kompozitori su stvorili ogromnu riznicu muzike, koja se za jedan ljudski život ne može u celosti upoznati. Malo sitniša koji mi smrtnici posedujemo nije uvek potrebno dodavati riznici u kojoj su već položene zlatne poluge.

Za klasičnu muziku koristi se često termin „ozbiljna muzika“. Koliko je, po tvom mišljenju, ovaj termin opravdan?

Svakako da termin „ozbiljna muzika“ nije najsrećniji. Isto tako nije precizan izraz „umetnička muzika“, jer se atribut „umetnički“ ne može odreći ni drugim oblastima. Međutim,  oznaka „ozbiljna“ je skoro nepotrebna. Kada se kaže „muzička škola“ misli se na ustanovu gde se proučavaju klasične forme ove umetnosti. Isto tako, kada se kaže „koncert“, po pravilu se misli da je reč o „ozbiljnoj“ muzici. To se praktikuje i na televizijskom kanalu „Mezzo“. Dodatni atribut koristi se onda kada se radi o drugim žanrovima; na primer, kaže se džez koncert, koncert narodne ili zabavne muzike. Slično bi se moglo reći i za različite vrste muzičkih festivala.

Ovo podseća na izražavanje u književnosti gde se pod terminom „roman“ podrazumevaju dela koja su pisali Tolstoj,, Balzak, Andrić i drugi. Dodatno preciziranje je potrebno kada se radi o „lakšim žanrovima“, kao što su kriminalistički roman, ljubavni roman, dečji roman i slično.

U današnjem muzičkom svetu nisu retke fuzije žanrova i stilova, odnosno sinteze klasične muzike sa drugim izrazima. Pavaroti je nastupao sa Džejmsom Braunom, Bi Kingom, Erosom Ramacotijem… Na koji način, kao muzičar klasičnog obrazovanja, reaguješ na ta muzička preplitanja koja posredno doprinose popularizaciji klasične muzike?

Na prožimanje žanrova gledam sa simpatijom. U današnje vreme, kada dosta vremena provodimo za računarom i kada nam je na taj način sve dostupno, mislim da kao umetnici moramo biti savremeni, originalni i drugačiji. Više nije dovoljno da hor izađe na scenu i otpeva koncert. Sada se očekuje da pevači uz glumu, pokret, ples, dočaraju radnju i donesu atmosferu samog dela. Sa svojim horovima pokušavam da to sprovedem, ali i da na repertoar stavim numere iz filmova, mjuzikla, opereta i horske aranžmane popularne instrumentalne muzike. Sve to, naravno, nikako ne znači da treba zapostaviti izvorne muzičke forme.

Među članovima hora Ars vocalis su i tvoji studenti sa Filološko-umetničkog fakulteta u Kragujevcu, kao i nekadašnji studenti, a sada samostalni izvođači, članovi i drugih horova. Studentima si omiljeni profesor, a kolege te znaju kao osobu vedrog duha i punu energije. Možeš li nam reći nešto o svojoj inspiraciji za didaktički rad?

Dete sa urođenom muzikalnošću prvo zavoli dečje pesmice, a kasnije muziku koja mu se ponudi i koju razume. Ljubav prema muzici, pa i svakoj drugoj umetnosti, postaje veća kada se umetnost dublje i šire upozna, posebno kroz stvaralaštvo velikih majstora. Ja sam imala sreće da tokom školovanja steknem široko muzičko obrazovanje koje su mi omogućili moji profesori. Prema tim nesebičnim i požrtvovanim pedagozima i umetnicima osećam trajnu zahvalnost. Najbolji način da se mladi nastavnici oduže svojim učiteljima je da se i oni na isti način posvete obrazovanju svojih učenika. Uvek se trudim da održavam vedru i optimističku atmosferu tokom nastavnih časova i horskih proba. Smatram to profesionalnom obavezom svakog pedagoga.

Tema januaraskog izdanja nosi naziv OD ISTINE DO SLOBODE. Tvoje asocijacije za ovu misao su…

Citirana misao stvara mi asocijaciju na vreme Staljinove diktature, tridesetih godina prošlog veka, u kojima su živeli ruski kompozitori Prokofjev, Šostakovič, Hačaturijan i drugi. Svemoćni partijski autoritet Andrej Ždanov imao je ulogu neporecivog kritičara u svim oblastima umetnosti. Neke od čuvenih simfonija pomenutih autora grubo su napadnute kao banalna i dekadentna kakofonija,koja ne priliči novom društvenom sistemu. Ta dela su bila odbacivana u arhivu, a autori su trpeli nemale posledice. Umetnici su primoravani da komponuju ode političkom sistemu i rukovodstvu, ali su oni ipak na mala vrata pisali i dela koja će kasnije biti svrstana u bisere muzičke literature. Smrtno bolesni Prokofjev, koji se nalazio u materijalnoj oskudici, komponovao je oproštajno delo, svoju VI simfoniju, koja se završava tihim gašenjem muzike. Prijatelji su savetovali Prokofjeva da delo obavezno završi trijumfalnim akordima, jer će se to svideti političarima – kritičarima, pa će delo zavredeti Staljinovu nagradu i mnogo novca. Umetnik je napisao trijumfalni završetak svoje simfonije i dobio nagradu. Međutim, ostavio je molbu da se kasnije simfonija izvodi sa smirujućim završetkom. Težeći za umetničkom istinom, veliki umetnici stekli su besmrtnost, a to je najuzvišeniji vid slobode. Podsetimo se da su u isti dan umrli Staljin i Prokofjev, pa je sve cveće iz Moskve položeno na diktatorov odar. Ali od tog vremena do danas, cveće koje su dobili Prokofjev i izvođači njegovih dela ima meru besmrtnog sećanja.