PIŠE/FOTOGRAFIJE: MILAN VUJAČIĆ
Havana je drugačija. I nije to samo fraza kakvu ćete pronaći u standardnom turističkom vodiču. Ovaj grad je vremeplov. Vratiće vas u realnu prošlost, usred dvadesetog veka, istovremeno nudeći viziju jedne nerealne budućnosti. U samom srcu prestonice, podno Kapitola, za koji će vam svaki Kubanac ponosno reći da je nekoliko metara viši od originala u Vašingtonu, to ćete i osetiti.
Do tada ćete već uočiti ruinirane primerke kolonijalne arhitekture, za oko će vam zapasti barokne i nekada bogato ukrašene izlizane fasade, koje se pretapaju u pročelja sa umirujućim tonovima neoklasicizma, a upadljivim ćete naći i strukturalno modernije detalje, u francuskom i severnoameričkom stilu gradnje. Urbanistički elementi su grupisani, poput planeta, oko nekolicine blistavih i sveže restauriranih zdanja, njihovih sunaca. I pomislićete, siguran sam, da bi ovde gotovo svaka građevina mogla postati jedno novo sunce kada bi bilo dovoljno novca za to. Umesto izobilja i raskoši, međutim, na Kubi vlada jednakost u siromaštvu. I pored toga, za razliku od praktično svih zemalja Latinske Amerike, na ovom ostrvu kriminala nema. To je zvanična verzija koja se u praksi potvrđuje, tako da vam je bezbrižna šetnja zagarantovana.
Hodajući Havanom, videćete razdragane meštane kako plešu uz ritmove salse ili merengea. Susrešćete se sa decom koja bejzbol palicama mlate lopticu sa jedne na drugi kraj ulice, preko nehajnih pešaka na trotoaru ili izraubovanih oldtajmera na cesti. I shvatićete da je Kuba upravo taj oldtajmer, klasični automobil, sa stilom, koji je izgubio sjaj, ali koji se i dalje kotrlja na mehanizmu zasnovanom na davno prevaziđenoj tehnologiji. Proživećete i neki trenutak večnosti u tom razmišljanju.
Na Kubi vlada totalitarni komunistički režim. Netipičan, doduše. Kastrovski. Tako Kubanci imaju brojne restrikcije prema spoljnom svetu, ali začudo, neretko ćete ih videti kako se sasvim slobodno šetaju u majicama sa omraženim američkim imperijalističkim simbolima, isto kao što bez problema idu u crkvu. Država vodi računa o reliktima kolonijalizma, pa je tako Stari grad, besprekorno očuvan i održavan, dospeo još davnih dana pod zaštitu Uneska.
Opet, na iznenađenje, vlast na Kubi za oca nacije drži pesnika i mislioca s kraja 19. veka, Hosea Martija, koji je svojom slobodarskom idejom poveo narod u borbu protiv španskih kolonijalista. Stići ćete, tako, i do njegovog ogromnog memorijalnog kompleksa, smeštenog na obod Trga revolucije u kontrapoziciji sa dvema zgradama na kojima su istaknuti likovi Če Gevare i Kamila Sjenfuegosa, heroja Kastrove pobune. Tu ćete zamisliti Fidela kako drži svoje celodnevne govore pred gotovo čitavom populacijom glavnog grada, i možda će i vama revolucionarna krv jurnuti žilama. Iz zanosa, trgnuće vas, ubrzo, poseta brežuljku na kojem se nalazi statua Isusa Hrista, nalik onoj u Riju, samo sa skupljenim rukama, nešto niža, ali svakako monumentalna. Zbunićete se kada vidite da je baš iza nje smeštena Če Gevarina kuća, prelepa i savršeno uređena mala hacijenda, sa natpisom “Che” iznad ulaza i jarbolom sa kubanskom zastavom u dvorištu. A onda će vam sve biti jasno. Kuba nije proizvod ideologije. Kuba je jedna pomirljiva ideja za koju su ljudi mislili da je vredno živeti. I umreti.
Posetu Havani zaokružićete laganom vožnjom u “pink kadilaku”, uz obalu, pored luksuznih hotela “Nacional” i “Rivijera”, dva mondenska bisera pretkastrovske Kube. Da ne beše revolucije, umesto u Las Vegas, ljudi željni zabave, hrlili bi ovde, a kockarski raj u Nevadi bi već odavno pokrio pesak zaborava.
Na kraju, opijeni utiscima, završićete u “Floriditi”, koktel-baru u kojem je dobri stari Papa Hemingvej provodio dane ispijajući daikiri. Nazdravićete u čast velikog pisca. Zatim ćete podići čaše i za revoluciju koja traje. I onda vam, opet, ništa neće biti jasno. I ne treba da bude. Uživaćete.
