ПИШЕ: ДАНИЈЕЛА МАРКОВИЋ
ФОТОГРАФИЈE: ИВАНА ТОДОРОВИЋ, ПРИВАТНА АРХИВА
Идеја увек превазилази околности и могућности. Тако и моја, у овом случају – жеља да текстови буду појмовници, изложба нових речи и појашњавања већ усвојених, формалних, и свих других поређаних слова, симбола упрегнутих у смисао, остаје идеја.
Ипак, не одолевам често да не уплетем у причу породицу, пријатеље, личне укусе и мирисе. Сопствени чудан језик. Не говорим о себи као о приповедачу, већ посматрачу свега онога што ме чини, превазилази и изражава ме или не.
Материјала – речи – идеја никада више. Трпеза.
Листајући сачуване прилоге, идеје, препознајем фотографију једне руке изнад трпезе, празничне. На фотографији не личи на ону коју памтим, строгу, уперену у фиоку за сређивање, гумице за косу, креду и таблу, тесто и торту, домаћи задатак или ручак који треба појести. Дакле, опет трпеза.
Не сећам се ниједног догађаја из детињства, горе-доле, у свим смеровима времена, да се нешто важно одиграло, а да није било за трпезом, јелима. Можда је то био добар начин, усвојено правило мудрих да не једу једни друге ни духовно, ни на било који други начин, већ окупљени око трпезе једу некада мрвице, некада више од хлеба.
Трпеза је увек пуна. Тешко да је делите са онима које не волите. Када ишчекујете неког или вас неко изненади, опет – пуна је. Износите најлепше слатко од шљива, најлепши столњак, обиље скромности и расипности, свега, и опет не сити количина, као што не гладни ни недостатак хране, већ глад лечи догађај окупљања око трпезе, повод, људи и разговор.
Трпеза је сусрет Човека са Богом.
Свака трпеза.
Можемо јој судити по количини, амбијенту и пуно других критеријума, но истина је да она показује сету и као и тема овог броја магазина, свака трпеза се сећа будућности. Будућности која је стално постављена трпеза, непролазна.
У празничне дане који су за нама – Пасха, Рамазан, Васкрс – испред нас обиље хране. Духовне и материјалне. И ако је храна испред нас и иза нас, постављамо најпре себе као трпезу љубави, мира, смирења, наде и испињења, спокоја и љубави. Бар би тако требало да буде. Љубави Аврамовске која представља сусрет са Богом и другим човеком. Ко је тај Адам? Ко смо ти љубавни Ми?
Глад овог времена је најпре глад за знањем и ово време нема начин да засити глад савременог човека.
Окупљени око Бога не знају за глад – (по)знања. Човек у том сусрету постаје гостопримница знања, догађаја и речи. И Хране, Хране са Трпезе. Тако би требало да буде. Нада остаје и будућим вековима да успоставе поредак и утоле сваку глад, и колико год да су далеко будући векови – надохват су руке, сваким сусретом, сваким постављеним столом. Трпезом.
Из перспективе свакодневог информисања и сазнавања, ситости, и сопствена глад, и незнање нам је још видније. Али не као бол и вапај, већ као и нова трпеза – тренутно укрепљење (сазнавање) до новог подвига одрицања (поста), не награде ради, већ због безобалне љубави Божије за нас. Каква је то Љубав?
Сусрет Бога и Човека читамо у старозаветном тексту као Гостољубље Аврамово – од Отаца цркве препознато као теофанија Свете Тројице у виду три путника, односно три анђела/гласника. Најпознатија представа овог гостољубља је икона Андреја Рубљова Гостољубље Аврамово на којој су Света Тројица изображена у лику три анђела.
Интересантно је тумачење гостољубља Аврамовог од стране Филона Александријског (20. пре Христа – 50. после Христа), чувеног јеврејског теолога и филозофа који је живео у Александрији. Филон три анђела у извесној мери посматра тријадолошки: према њему, то су „божанске природе”, од којих је средњи анђео „Отац свега”, док су друга два анђела „најстарија” и Њему најближе Силе: Творачка и Царска, при чему се Творачка назива и „Бог”, јер је њом украс.
„Једном у време дневне врућине, Аврам је седео на улазу у шатор. Одједном је приметио три човека како стоје преко пута њега. Аврам је брзо угостио те људе, сметио их у хлад и рекао жени да припреми хлеб од белога брашна – што је била изузетно велика част, јер се бело брашно ретко користило. Затим је спремио младо теле да их што лепше угости. И на један прелеп начин показао како треба дочекати госте. Међутим, ова три човека (анђела) су представљала Свету Тројицу, и он добија обећање да ће његова жена Сара следеће године родити сина. Али, Сара се у себи насмејала, јер јој је било чудно да роди дете као старица. И рече Господ Авраму: „Има ли што тешко у Господу? Догодине у ово доба опет ћу доћи теби, а Сара ће имати сина”. И заиста, добише сина и назваше га Исак.”
У старозаветном догађају Аврамовог гошћења, видимо да је Аврам у угостивши их, непознате, путнике – у ствари угостио самог Господа.
Јутарње богослужење у цркви почиње једним прокименом (кратак стих који најављује неку јеванђељску мудрост), који гласи „Бог Господ јави се нама, благословен је Онај који долази у име Господње.” Ово се првенствено разуме и односи на оваплоћење Христово, тј. јављање Бога у лику Човека, а самим тим и на наше виђење, препознавање и сусретање Бога у и кроз Христа у другом човеку.
Поука би требала да буде већа од јеловника, рецепата и пуког набрајања, одвајања, класификовања хране. Броја људи. Празника. Повода.
Ако и без прста на челу размишљамо, а опет поменутог важног прста усмереног да се гледа у време љубимо, то исто време расуто у свим правцима може да буде тепих разасут да сачека госта, госте. Бираћемо будућношћу и оним критеријумом какви ће људи бити. Тек бити! Тако ћемо и храну и трпезу праву препознати. Постављамо је сваки дан и чекамо.
Глад умине, па се појави. Изобиље земаљских плодова, нових култура у исхрани, нових и старих реалности… низ овако може у недоглед набрајањем да се настави – ипак, мали је за опомену, а више и снажније је позив да заволимо оне са којима већ једемо, поставимо трпезу за нове случајне или намерне госте. Не зато што не знамо ко су они, већ зато што верујемо да су баш Аврамови гости.
