PIŠE: VESNA ĆOROVIĆ BUTRIĆ
- SLIKA
“Dečaku je bilo dvanaest godina, uskoro će postati tinejdžer. Peter se sećao njegovog rođenja, one razoružavajuće sekunde kada je prvi put čuo sinovljev plač. Ali godine su prohujale. Tate moraju da žive u sadašnjosti, tate moraju da imaju osećaj za trenutak, jer detinjstva su kao mehuri od sapunice i imate ih tek nekoliko sekundi na raspolaganju da uživate u njima.”
Nisam mislila da ću u ovim godinama postati fan! Volim da čitam Fredrika Bakmana, čijim rečenicama iz romana “Mi protiv vas” počinjem ovaj tekst. Mnoge njegove knjige sam pročitala (ponekad je taman kao nebo nad dalekim severom, a aurora borealis još nije stigla nad njegovu rodnu Švedsku gde je najpristupačnija onima koji žele da je vide – uživo, ne na YouTubu!).
Ali nije ovde reč (samo) o Bakmanu. Ovde je reč o njegovim rečima, o sadašnjem trenutku koji jeste “mehur od sapunice”.
Roditelj(i) najbolje osećaju da je sadašnjost krhka i tanušna i da već u ovom trenu dok o njoj pišem nije više sadašnjost.
Roditeljstvo jeste investiranje u budućnost, pri čemu ta investicija nije (samo) bankarski termin. Roditelji su često one vile koje pokušavaju da zaštite dete od neke moguće “trinaeste suđaje”. I bdiju nad svakim trenom svog deteta. (Jesam li u pravu? Svi roditelji to rade?)
Nedavno sam čula da su u mnogim zemljama Zapadne Evrope bajke, to arhetipsko korenje, izbačene iz štiva namenjenog deci!? “Mnogo su surove” je objašnjenje.
Roditelji (svi to rade?) investiraju i prošlost i sadašnjost u budućnost deteta. Čuvaju predačke njive i hektare šuma ne bi li ih jednog dana pretvorili u betonske kvadratne metre u centru grada.
- SLIKA
Dan je sunčan, jedan od onih koji jesu proleće.
Dva dečaka sede u polupraznom autobusu. I nećete mi verovati (!!!) – ne gledaju u ekrane svojih mobilnih telefona. Verovatno ih i oni, kao i svi ostali dvanaestogodišnjaci, imaju u rančevima.
Jedan dečak ima dugu plavu kosu, do pola leđa, urednu i čistu, nosi vijetnamku i duboke cipele. Drugi ima kratku kosu, bomber jaknu i crne farmerke.
Razgovaraju!
Dva dvanaestogodišnjaka razgovaraju u polupraznom autobusu u kom skoro svi putnici različitih uzrasta (od pet godina do onih “zlatnih” drže svoje ekrane ili ispred očiju ili pored ušiju – skroluju, kuckaju, razgovaraju (ponekad veoma glasno: ”Ma, šta ONA misli!? Nije mi donela ni sto grama kafe u životu! A sad hoće skupi poklon za rođenje deteta!?)”
Suđaja!?
Dakle, dva dečaka razgovaraju. Ne možete mi zameriti što sam radoznala ili nepristojna jer slušam o čemu pričaju.
O sušiju!!!
“Znaš, to i nije tako teško napraviti”, kaže dečak u bomber jakni.
“Ponekad tata, mama i ja idemo u jedan takav restoran. Smejali smo se mami što ne ume da koristi štapiće, a mene je tata naučio.”
Sadašnjost! Kao da osećam u vazduhu miris tamari sosa, “vidim” njih troje kako jedu suši, a mami se sve prosipa iz male zelene rolnice.
(Ili se to dvanaestogodišnjaci samo malo nadmeću – već znaju koliko (kod nas) košta suši. Život ih često i prerano “tresne” po glavi mnogo težim predmetom od štapića za suši iz majčine ruke.)
Evo ih, rečenicu po rečenicu, zidaju sećanje koje će im u budućnosti itekako biti možda i jedini oslonac!
- SLIKA
Dvadeset i jednu godinu je trajalo istraživanje o najranijim sećanjima koje je objavljeno u magazine Neuroscience News Science. I evo zaključka: ”Nova studija otkriva da su ljudi u stanju da se prisete događaja koji su se zbili kada su imali dve i po godine. Nalazi se suprotstavljaju prethodnim istraživanjima, koja su tvrdila da se najranija sećanja obično formiraju nakon tri i po godina života. Ovi podaci, objavljeni u časopisu Memory, potiskuju prethodne zaključke o prosečnoj starosti najranijih sećanja za celu godinu.”
Sećanje traje.
Ono koje će nam u budućnosti svesno, podsvesno ili nesvesno, mapirati staze kojima koračamo! To izgleda zavisi od sadržaja kojim se puni.
