GO, GO MY BEAUTY MIND

PIŠE: MAJA JOVEŠKOVIĆ, PROF. PEDAGOGIJE I ANDRAGOGAIJE, LIFE COACH

– Golicaju me tabani.

– Šta ti je?

– Biće da moram krenuti na put?

– Kakav sad put? Kuda u ovo doba? Da li si do­bro?

– Moram da idem. Gušim se. Da, idem, odlučila sam.

– Ti nisi normalna, a deca, kuća, životinje? Za­tvoriće granice! Sad si našla da kreneš, ni pre, ni kasnije, svašta!

– Mama, ja idem. Idem da prodišem, idem po cenu svega. Ne bežim, ne tražim izgovore, ne izvoljevam, nisam razmažena, mislim na sve i sve ću organizovati, ali odlazim. Znam da me ne razumeš, znam da je kasno… ma nema priče… pakujem se.

Dok je zora još bila u plaštu noći, dok pevci još nisu zapevali, dok sav svet još spava, kofer je bio nabacan osnovnim stvarima, pasoš spre­man, rezervisan termin za testiranje, natočeno gorivo… čujem motor automobila, radio ukl­jučen… krenuli smo… Od štikliranja planiranog trgoše me pogledi u ravnice… e moj čoveče, obični mali čoveče, krećeš se i sve liči na ono, kao nekada… Ovaj put ne znaš, ni gde, ni da li ćeš stići? Samo ti srce igra, jer se krećeš. Prolazimo kroz Beograd. Osetim grč na licu. Dragi moj, zašto si mi tako siv, tako tužan, tako uronuo u izmaglicu? Promaljaju se prva brda, ej brda, planine! Nestaje grč sa lica, o Jare moje pa ti ponovo skačeš, već mislima osetiš zov divljine, teraj, teraj dalje!

Jedna granica, druga granica…

Ne, nemoj da staješ na isto mesto, kod konte­jnera, pomeri se, da bi se sve pomerilo… sve je već poznato, ali ja nisam ista… prošle su skoro dve godine gladi za životom… izlazim iz kola i gledam u nebo… Bože, daj mi znak, daj mi samo jedan znak da ću probuditi dete u sebi, ono radoznalo, kreativno dete koje ne preza od izazova, daj mi da još jednom budem ja… put je trajao šest dana… konačno na odredištu… izu­vam japanke i silazim do vode. Zaranjam ruke, gotovo ritualo, u slano, beskrajno plavetnilo i šapućem tiho, kao da ne želim da uznemirim ni jedno biće tog divnog sveta. Hej ljubavi, doš­la sam ti, tu sam da te ponovo zagrlim, da te pomilujem i osetim da ti potpuno pripadam, amore mio, amore… dijamate moj, bogatstvo moje, oko moje sjajno… ustajem i širim ruke ka suncu i nebu. Hvala Ti što si me vratio kući, što si mi dao šansu za osmeh, za udisaj punim plućima. Hvala Ti večnosti za ovaj tren posto­janja!

Ne. Ne. Nije to luksuz. Nije to pet zvezdica. Nije tu udobno, otmeno. Nije to ono, bazeni, ležal­jke, suncobrani, posluga, ne, ne. Daleko sam ja od toga. Nisam ni pomislila da me takvo tutnjanje sudara energija, mešanja frekvenci­ja, promena vibracija može dotaći. Ovde toga nema. Ovde se stopala zapliću u šljunak sitno mleven majstorstvom talasa, u morsku travu tek izbačenu preko noći, vlažnu od neprestnog lahora. Ovde nabiješ palčeve o stenje, koje se prkosno pomalja u inat perfektnim peščanim plažama, u inat svemu što je čovek dotakao, da napravi bolje, no što priroda jeste. Ovde se hlad traži pod šibljem za koje nisi siguran je l’ buja od mora il od kiše. Ovde je istorija na sva­kom koraku, pa hodaš i maštaš, ko li je ovde hodao pre 100 ili 1000 godina i još više i još pre. E da, ovde na skrivenom mestu od pogle­da turista i meštana, tu negde na mom kraju sveta, ovo se zove Sloboda.

Sloboda izbora mesta na Zemlji, sloboda emocija, tona glasova, rapsodije oseta. U isto vreme i sloboda izbora ljudi sa kojima ostaješ prijatelj zauvek ili biraš da eto, baš danas ne vidiš nikoga i zakupiš par kilometara, dobrom voljom, samo zato što tako želiš, a da ti za to nema ko zameriti. Ovde ne ležiš na plaži. Nema se za to vremena. Vreme je neprocen­jivo. Isražuješ i ni jedan dan, ni put nisu isti. Deset dana ti traje kao godina, a mesec kao deset.

Prvih par noći spavam dugo, ajde što spavam, ali šta sanjam… Sanjam svaku noć da odlaz­im sve dalje u svoju prošlost. Snovi su bogati događajima i likovima… po buđenju sećam se snova, od početka do kraja. Nisam bila lenja… pišem svaki fragment, rešena, da kad prođe invazija snova izanaliziram odsnevano. Dolaz­im do perioda vrtića, ali ja iz sada u ono pre. Srećem momke blizance iz susedne zgrade naselja i pitam ih da li me se sećaju? Nji­hov odgovor je… možda, sa fakulteta… Ali ne, kažem, ja sam ovde odrasla… gledaju me čud­no… bacam pogled na stare zgrade, a tamo sve sija u belom, sređeno. Ni traga oronulim fasa­dama, ni traga paučini, buđi, memljivim podru­mima, koji su se uvek osećali na vlažan ugalj i drva… prelećem pogledom rastinje, očekujući stara stabla i vidim redove mladih sadnica, uredno posađenih i okrečenih. Pored svakog drveta par uredno složene obuće raznih veliči­na i boja… budim se, zapisujem i kažem – Stop! Gde ćeš ti bre? U majčinu utrobu?

Zauzdaj!

Uključi kontrolu snova!

Sledeću noć odlazim u budućnost. Prostrans­tvo je blještavo belo i sjajno, hodam po drag­om kamenju, pa plovim nekim čudnim barka­ma. Stropovi su visoki i sunce po njima šara plavičaste senke… ne govorim srpskim jezi­kom… nekim nepoznatim, ali sve razumem. I bu­dim se, budi me pesma i osmeh sa usana. Ma je li moguće? Hvata me radost i mir. Osećam dolazi nešto mnogo moćno. Energije sličnih se um­nožavaju. Koristim ponovo usporavanje vreme­na, ma nek’ ide za svaki cvonjak, jedan je život, neka traje što duže… Pa se ljudi počeše približa­vati, a energije prožimati. Osmesi postaše kao dobro vino, a muzika zazvoni oko cele planete, te i ribe počeše, u jatima, praviti piruete po vodi, obasjanom mesečinom.

Ajde što se nađosmo, mi obični mali zemljani, što predstavismo čitav svet. Ma kako li se nove UN stvoriše na toj mrvi planete? Kako se duše ot­voriše, pa prepoznaše i zajedničku misao izgov­oriše? Ovo je sve što životu treba od nas: radost, igra, pesma, nabodi zalogaj što ga ima ispred nas, pij vode, ako nema što drugo, strči do mora, uzmi taj besplatni SPA, kupaj se u doboj vibraciji, zaplači od sreće ili tuge, život je to, jedan, jedin­stven, božanstven. Bogati se na izvoru, a ne na lestvicama uspeha. Ta, sve je savršeno u svom nesavršenstu, ovde dišu ostvareni bez pečata na leđima da su uspeli. Ovo su maestri života. Bla­go meni da me Bog posla među takve, dušom predane, mudrošću pomilovane, iskrenošću pro­buđene, dobrotom beskonačne!

Dvadeset peti dan. Budim se iz sna. Čujem sebe kako govorim, grčki, francuski, italijanski, engles­ki, bugarski, nemački, hebrejskom… Ej, pevam, pa se smejem, pa mi se ne budi od miline… Doručak, ma opet pevam, opet igram, nema se vremena kada se radost pojavi… Zovu nas deca… sad već brinu. Jeste da izgledamo trideset godina mlađi, ali počinju da sumnjaju na čemu smo mi to?! Ne­moguća je tolika sreća, kažu. To je život u svom pravom obliku, samo Slobodan život deco! I pu­camo od smeha… oni nas gledaju, kroz one male prozorčiće na ekranu i krste se, takođe smejući se…

Trideseti dan. Izlazim na terasu i vidim okolo po­maljaju se vesele glave… Hallo, Buon Giorno, Ja­sas, Bonne journee, Dobur den, Guten Tag. I na­ježim se, kroz glavu mi prođe ideja vredna za ceo svet… Podelim zrno vizije sa prijateljima sveta i oni se naježiše isto…. Are you ready? There is no going back, I’m jumping!

‘’Raskoš prirode zatvara nemilom svaka usta.

Nema teorije i filozofije ljudske, za koje se u toj raskoši ne bi moglo naći mnogo dokaza.

Učini li ti se sva priroda sam razum, raskošna priroda odma’ ti pruža hiljadu dokaza.

Učini li ti se sva priroda samo instinkt i volja, raskošna priroda oruža te sa hiljade dokaza.

Učini li ti se sva priroda samo emocija – evo, zgrabi iz te raskoši koliko hoćeš dokaza.

Učini li ti se sva priroda kao jedna genijalana igra od ja i ne – ja, ili od svetlosti i mraka, ili od Maje i Atmana – išti dokaze od raskošne gospođe i ona će ti napuniti ruke.

Učini li ti se, najzad sva priroda kao jedna divlja borba za opstanak, za opstanak bezuman i bes­ciljan i za ovo ćeš napuniti torbu dokazima.

No, kada ma koja od ovih teorija i filozofija za­siti tvoj razum toliko, da on počne likovati zbog ‘’nađene’’ istine, utišaj svoj um i srce i dušu i drži ih dugo u tišini. I osetićeš najedanput protest gde se diže kao vulkan, bilo iz jedne iz ove tri dubine u tebi, bilo iz sve tri zajedno. Ovim trima dubinama razum je samo sluga i poklisar. Slugu je lako nah­raniti, ali je teško nahraniti gospodara.

Zato, budi oprezan da te ne prevari raskoš prirode. A prevariće te uvek dokle god ne budeš osetio, da si ti bogatiji od nje i da se u tebi skriva raskoš koja prevazilazi raskoš prirode.

Čuvaj se, dakle, da te raskošna Kirka ne zapleni svojom muzikom i ne pretvori u skota. Čar protiv njene muzike nosiš ti u duši svojoj. Ako znaš ovo, raskošna čarobnica saviće se u klupče i leći pred tvoje noge.‘‘

Vladika Nikolaj

U to ime:

Jiamas!
Salute!
Sante!
Cin cin!
Cheers!
Nazdravlje!
Prost!
Le haim!