DŽINDŽER

PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ-TOPALOVIĆ
INTERVJU: MILA MARČETA

MILA MARČETA, ROĐENA U BEOGRADU JED­NOG OKTOBRA PRE 58 GODINA. KAŽU DA JE PRAVI PRIMERAK SVOG ASTROLOŠKOG ZNAKA VAGE. PO PROFESIJI JE MASTER MATEMATIKE I RAČUNARSTVA SA PMF-A U BEOGRADU. TRIDESET GODINA RADILA JE U IT KORPORACIJAMA U BEOGRADU I BUDIM­PEŠTI. KAO PIONIR KARTIČARSTVA U TA­DAŠNJOJ ZEMLJI, JUGOSLAVIJI, PUSTILA JE U RAD PRVU MREŽU BANKOMATA. NAJ­DUŽI PERIOD U KARIJERI JE BILA DIREKTOR KORISNIČKOG SERVISA ZA EMEA REGION U VELIKOJ AMERIČKOJ KORPORACIJI I SARA­ĐIVALA SA NAJVEĆIM BANKARSKIM GRU­PACIJAMA IZ EVROPE, BLISKOG ISTOKA I AFRIKE. BILA JE I JEDINA ŽENA GENERALNI DIREKTOR INOSTRANE IT KOMPANIJE U SR­BIJI. OD 2017. VODI SVOJ COACHING CEN­TAR SIDRO. MILA JE SERTIFIKOVAN BUSI­NESS I EXECUTIVE COACH, A OD NEDAVNO I LICENCIRANI MEDIJATOR U REŠAVANJU SPOROVA. PRAVI NAKIT U SVOM STUDIJU “MILAMA”. UDATA, MAJKA DVOJE ODRA­SLIH MLADIH LJUDI. IMA 3 PSA I MAČKU. PIŠE BLOG ZA ORIGINAL MAGAZIN.

AUTORKA ZBIRKE PRIČA „DŽINDŽER“, KOJA JE NJENA PRVA KNJIGA.

KOLIKO SI DUGO PISALA KNJIGU I ŠTA SE KRIJE IZA TOG NASLOVA?

Sam čin pisanja je trajao vrlo kratko. Najveći deo zbirke sam napisala u vreme karantina, na Kosmaju. No, to je samo onaj fizički deo pisanja, materijalizacija svih ideja, emocija i misli koje su se taložile u meni punih 40 godina. Tako da, zapravo, „Džindžer“ je nastajala jako dugo. Ima­la sam 18 godina kada sam vrlo jasno znala da želim da pišem knjige. Ali, za sve postoji pravo vreme kada treba da se dogodi. Za „Džindžer“ mi je bilo potrebno životno iskustvo i doživljaj emocija koji mogu doneti samo zrelost i mud­rost. Zato se „Džindžer“ pojavila baš sada.

Naslov zbirke je i naslov jedne od priča, koja u sebi nosi eho svih ostalih priča. Priča o istinskoj dubokoj ljubavi prema drugom ljudskom biću.

Moja prva knjiga se morala zvati „Džindžer“, jer sam ja prirodna riđokosa i ta specifična boja kose i milion pegica koje idu uz nju su umno­gome uticale i na moj karakter, ali i na moje poimanje i prihvatanje sebe. „Biti riđokosa nije stvar boje kose, već stvar naravi“, govorila je moja baka.

DANAS JE DOSTA TEŠKO DOĆI DO IZDAVAČA. KAKAV JE BILO TVOJE ISKUSTVO?

Ja sam samo čula da je u Srbiji teško doći do izdavača. Moje iskustvo je potpuno suprotno. Izdavač je našao mene. Nakon što sam obja­vila nekoliko mini priča na FB, moj poznanik, a kasnije i urednik i izdavač, sa puno uvereno­sti u ispravnost svog suda, rekao mi je da su moje priče vredne knjige. I nije prestajao da me ubeđuje dokle god nisam konačno rekla: „U redu, hajde da izdamo knjigu.“

Zahvalna sam što je, zatim, u potpunosti ispra­tio moj ritam. U svemu što mi je važno treba mi jako puno vremena dok donesem odluku. Ali onog trenutka kad tačno znam šta hoću, onda se to mora desiti odmah. Ne prihvatam odlag­anje, neefikasnost, neodlučnost. Valjda je to moj matematički mozak i decenije korporativ­nog iskustva. Izdavač je sa mnom radio upravo tako. Od konačnog izbora priča, preko dizajna korica, preloma, štampe – sve je bilo munjevito i vrlo profesionalno.

KOJA JE ZAJEDNIČKA NIT PRIČA?

U recenziji, koju je napisala Svetlana Fucić, kaže se, između ostalog:

„Njene priče su slojevite, i često liče na literarni triptih – naizgled nevezane, pa ipak povezane u savršenom skladu ljubavne amplitude prepune boja. Iako Mila piše o, reklo bi se, neobičnim dešavanjima, svaka njena priča sadrži dovoljno detalja koji naprosto postaju putokazi – na taj način njene pripovesti su žive, opipljive i lako prepoznate kao model u životima mnogih od nas.“

GLAVNA EMOCIJA KOJA SE PROVLAČI I DOMINIRA JE LJUBAV. DA LI SI TI SA LJUBAVLJU U PRIČAMA NA TI ILI NA VI?

Ljubav pišem velikim slovom i poštujem je kao osnovnu meru vrednosti svega. U Ljubavi se dobro osećam i bez straha joj se predajem, uvek iskreno i do kraja, bez ostatka. Upravo zato što je poštujem, Ljubav shvatam veoma ozbiljno i njome se ne igram. Ne rasipam je, ali je sa zadovoljstvom delim kroz svoje priče, isto koliko i kroz pažnju i nežnost koju poklanjam ljudima koje volim.

Ljubav i ja se dobro poznajemo. U našu blis­kost smo puno investirale, puno primile nazad i, ponekad, gubile. Kada podvučem crtu, veru­jem da je Ljubav investicija koja se isplati.

ZAŠTO POSTOJI POTREBA DA SE PIŠE O EMOCIJAMA?

Uz poštovanje fiziologije kao ozbiljne nauke, verujem da su emocije čista energija. I sama reč „emocija“ kažu da je izvedena iz latinskog „emotere“, što bi značilo „energija u pokretu“. Ponekad, dođu nam emocije koje su prejake i ne znamo kako da izađemo na kraj sa njima. I u tom neznanju, učinimo ono što je štetno za nas – zakopamo emocije i ne dozvolimo sebi da ih preradimo, doživimo i proživimo. Tako za­kopane, emocije postaju naš balast, teret koji nosimo i koji na mnogo negativnih načina utiče na naše odnose sa drugim ljudima, i što je još gore, i na odnos koji imamo prema svome biću. Često se taj emocionalni teret zove „crna tor­ba“, jer tamo gde su zakopane emocije nema svetlosti.

Jedan od načina da se crna torba otvori i ispraz­ni je pisanje. U zavisnosti od toga koliko je pi­sac iskren u svom pisanju i koliko je, kao čovek, spreman da se suoči sa sopstvenim emocija­ma, pisanje može biti i svojevrsna katarza.

GDE NALAZIŠ INSPIRACIJU?

Ne tražim je i ne nalazim, inspiracija mi dolazi. Sama. Iz najobičnijih i nejneobičnijih pravaca. Vremenom sam naučila da budem uvek budna i otvorena da primetim neobične sitnice, detal­je života koji se dešavaju meni ili ljudima oko mene. Ponekad čak i potpuno nepoznatim lju­dima, jer u prolazu čujem neku rečenicu i, ne znajući kontekst, od nje napravim celu priču, dozvoljavajući sebi da nedostajući kontekst – izmaštam.

Vrlo često sebi postavljam dva, po meni, suš­tinska važna pitanja, a to su: „A šta ako bi to bilo moguće?“ i „Šta je najgore što može da desi?“

Oba pitanja zahtevaju od mene da situaciju u kojoj sam ih postavila prvo dobro promislim, a zatim mi daje mogućnost da izmaštam na­jbolji mogući i najgori mogući scenario, prepoz­nam kako se osećam i oslobodim se straha od odluke i od akcije, jer znam da ću podneti i na­jbolje i najgore. Negde u tom procesu nastaju moje priče.

KNJIGA NIJE AUTOBIGRAFSKA PO DOGAĐAJIMA, ALI JESTE PO EMOCIJAMA. KAKO EMOCIJE STRUJE KROZ TEBE?

Predugo sam živela u okruženju gde je poka­zivanje emocija neprimereno. Od direktorke koja barata velikim novcem i zauzima visoki položaj u korporativnoj hijerarhiji očekuje se da bude sve, samo ne emotivna. A ja sam rođena kao emotivna i osetljiva. U tom rascepu izgradi­la sam svoj način preživljavanja, koji je podra­zumevao da emocije struje samo unutar mene, neprimetno za spoljni svet, sve u okvirima soci­jalno prihvatljivog ponašanja.

Tek u svojim zrelim godinama dala sam sebi dozvolu da budem ono što jesam. Dozvolila sam da se čuje kako zvone moje strune kad emocije struje kroz njih. Taj zvuk je mnoge iz moje okoline iznenadio, neke ljude oterao od mene, neke izazvao da me ismevaju kao „njan­javu“. Ljudi se plaše emocija, i svojih i tuđih. Uz mene su ostali oni kojima muzika mojih emoci­ja prija. Srećna sam što tih „mojih“ ljudi ima. A takvi su i ljudi koji čitaju i vole moje priče.

Sve emocije svih junaka mojih priča sam doživela. Zbog toga je pisanje nekih priča za mene bilo i bolno i lekovito. Zbog toga neke priče nisam pročitala kad su odštampane.

KAKO BIRAŠ NASLOV? I KADA GA DAJEŠ?

Proces nastajanja priče se odvija u mojoj maš­ti, od prve ideje koja ponekad bude samo nejas­ni titraj emocije, do definisanja strukture priče i načina na koji želim da je ispričam. I pre nego što otvorim laptop i počnem da ređam reči po belom ekranu, priča postoji. I naslov postoji kao neka moja asocijacija. Zbog toga pojavl­jivanje priče u svom materijanom obliku počin­je naslovom koji uvek napišem velikim slovima, poravnat uz levu marginu. To je neki moj mali ritual kojim dajem sama sebi znak da je priča spremna da se rodi.

KAKO SE REAGOVALI ČITAOCI NA TVOJE PRIČE? PRVO SI IH OBJAVILJIVALA ONLAJN NA FB-U.

Bez obzira što pišem oduvek, nikada nisam ništa objavila. Znajući koliko iskrenosti ima u mom pisanju, doživljavala sam deljenje mojih reči sa drugima kao neku vrstu emocionalnog striptiza za koji nisam bila spremna. Isto tako, nisam verovala jednom prijatelju, poznatom piscu, koji mi je rekao da priča kada je podeliš sa čitaocima prestaje da bude tvoja i počinje da živi neki svoj život.

Dogodilo mi se da se u jednom trenutku u meni sakupilo toliko emocija i toliko reči da je to moralo da pokulja iz mene, jer u meni nije bilo dovoljo mesta da sve to skladištim, kako sam to uspešno godinama radila.

Kao u nekom loše režiranom filmu, jedno jutro, krajem februara, ustala sam iz kreveta i pot­puno bunovna, pre popijene jutarnje kafe, sela za laptop, otvorila FB, „iz ruke“ napisala priču „Ledadžija“, i bez zadrške impulsivno pritisla „post“. I osetila sam ogromno olakšanje, čes­titala sebi na hrabrosti i otišla da popijem kafu.

Još pre završetka kafe, počele su da stižu reak­cije na priču. Ja nisam „influenserka“ tako da na moje postove reaguje uglavnom mali broj ljudi. „Ledadžija“ je izazvao poptuno neočekivan broj emotikona i još više direktnih poruka u mom inboksu. Da li sam bila iznenađena? To je vrlo skroman opis mog ushićenja koji sam doživela čitajući komentare i poruke.

Ono što je bilo najznačajnije da nastavim sa objavljivanjem priča je što su u komentarima čitateljke delile sa mnom svoj lični doživljaj, ne samo doživljaj moje priče, već svoja iskustva iz sličnih životnih situacija. U tom trenutku sam shvatila da je moj prijatelj pisac bio u pravu.

ZA KOGA JE TVOJA KNJIGA? KO JOJ JE ČITATELJKA?

S obzirom na to da priče nisam pisala sa ide­jom da će od njih nastati knjiga, nisam ni pisala za neki posebni ili unapred smišljeni profil či­talaca. Kada je knjiga izašla, posmatrala sam kako se knjiga i čitaoci prepoznaju. Za sada, čini mi se da su emocije pronašle svoj put do čitalaca i one povele i knjigu sa sobom.

Dobijam komentare u kojima čitaoci potvrđuju identičnost doživljaja emocija, a u istom obimu i one kako su u sličnim situacijama čitaoci doživeli neku drugačiju senzaciju. Najveći broj čitalaca mi kaže da im je čitanje „Džindžer“ po­moglo da tačno verbalizuju svoje osećanje, drugi da im je knjiga pomogla da razumeju zašto su u nekoj situaciji reagovali na određeni način. Izgleda da priče iz knjige nagnaju čita­oce na razmišljanje i ličnu refleksiju. Drago mi je zbog toga.

TEMA SEPTEMBARSKOG IZDANJA RYL MAGAZINA NOSI NAZIV „TI SI KLJUČ“. KOJI JE TVOJ ŽIVOTNI KL­JUČ?

Jedna od životnih mudrosti je prihvatiti da se lepota i sreća nalaze u jednostvanim, bazičnim ljudskim osobinama. Dobrota, nežnost, pošto­vanje su neke od njih u koje ja duboko verujem. Nije lako otrgnuti se od mainstream glorifiko­vanja materijalnih vrednosti, izabrati istinsku posvećenost ljudskosti i priznati sebi da nam je, suštinski, jako malo potrebno da bismo žive­li ispunjen život koji nas čini boljim ljudima.

Ja tvrdoglavo verujem u bezuslovnu ljubav, koja je skup svih vrhunskih ljudskih vrednosti koje smo spremni da dajemo – dobrote, pošto­vanja, iskrenosti, nežnosti, empatije, poštenja. Ljubav jeste investicija, kao što rekoh ranije, ali nije trgovina. Ne verujem u razmenu emocija – „ja tebe volim samo ako ti voliš mene“. Ja vo­lim ljude za koje verujem da su dobri ljudi. Nji­ma sam posvećena, njima dajem svoju pažnju i nežnost, o njima brinem. Baš kao što je mala Džindžer rekla u istoimenoj priči: „Druge žene su te volele zato što im trebaš. Njoj trebaš zato što te voli.“

Moj ključ za sva vrata koja vredi otvoriti je uvek i samo bezuslovna ljubav.