PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ
INTERVJU/FOTOGRAFIJE: ADRIAN DE GROOT
Adrian de Groot je rođeni Holanđanin, a od juna 2017. živi u Beogradu. Osim što se bavi umetničkom fotografijom, on je i muzičar/muzikolog i teoretičar brojeva i sebe smatra renesansnim čovekom. Radio je i kao grafički dizajner, orguljaš, autor i predavač na konferencijama o teoriji brojeva, a uživa u pripremanju ukusnih tajlandskih škampa ili pilećeg karija. Doktorirao je na Univerzitetu Kolumbija Pacifik i ima diplome mastera u oblasti umetnosti, muzike i kulture sa Univerziteta u Bostonu i Katoličkog američkog univerziteta u Vašingtonu.
Kao fotograf, uglavnom je samouk i nakon što je kao tinejdžer koristio očev 6×9 Brownie, svoj prvi foto-aparat kupio je kad je imao oko 16 godina. Čitavu deceniju radio je kao urednik fotografije u jednom mesečnom časopisu, a kasnije je postao arhivator fotografija za United Press International (UPI). Njegova prva samostalna izložba fotografija u Beogradu sa motivima gradskih prizora održana je u Muzeju Petra Lubarde u Beogradu 2021. Pre toga, izlagao je u Vašingtonu na samostalnim i grupnim izložbama, uključujući i Nacionalni arboretum. Nekoliko njegovih fotografija Beograda noću uvršteno je u izdanje Beograd očima stranaca, knjigu koju je objavio Međunarodni klub žena (IWC) Beograd/RYL 2020. godine, za koju je bio i urednik dela na engleskom jeziku.
ADRIAN DE GROOT SE PONOVO PREDSTAVLJA BEOGRADSKOJ PUBLICI KROZ FOTOGRAFIJU. OTVARANJE NJEGOVE DRUGE SAMOSTALNE IZLOŽBE FOTOGRAFIJA, DREAMSCAPES (PEJZAŽI IZ SNOVA), BIĆE UPRILIČENO 3. OKTOBRA 2023. U 20 ČASOVA, U GALERIJI NIKOLA RADOŠEVIĆ, ULICA DELIJSKA 3.
IZLOŽBU ĆE OTVORITI NJEGOVA EKSELENCIJA G-DIN THEODORUS ANTONIUS REINTJES, AMBASADOR HOLANDIJE U SRBIJI.
KADA STE SHVATILI DA VAŠA KREATIVNA STRANA UKLJUČUJE I FOTOGRAFIJU?
Iako su moje prve umetničke avanture kada sam imao oko šest godina bile inspirisane muzikom, kao tinejdžer sam počeo da se igram tatinim foto-aparatom Kodak Brownie 6×9 cm, snimajući crno-bele fotografije, a kasnije, kad sam imao oko 16 godina, nabavio sam sopstveni aparat od 35 mm. Od tada, moja ljubav prema muzici kao honorarnog profesionalnog klasičnog muzičara i prema fotografiji kao stalno zaposlenog profesionalnog urednika i arhivatora fotografija predstavlja celoživotnu avanturu.
CRNO-BELA FOTOGRAFIJA U POREĐENJU SA FOTOGRAFIJOM U BOJI?
U početku mi je skoro 90% fotografija bilo crno-belo i koristio sam mračnu komoru svog oca za razvijanje i izradu fotografija. A onda sam probao i dijapozitiv, posebno tokom praznika. Većina fotografija koje sam napravio u životu bile su u boji (na prozirnom dijapozitivu), ali imam utisak da je crno-belo fotografisanje izražajnije i prikladnije. Ponekad se tehnički loša fotografija u boji može spasiti pretvaranjem u crno-belu. Sada je skoro 90% mog rada u boji.
VAŠA DELA SU APSTRAKTNA. KAKO STE DOŠLI DO APSTRAKCIJE?
Jednog dana sam snimio fotografiju jednostavnog art deko elementa starog bioskopa koji mi je privukao pažnju divnom igrom svetlosti i senke. Ubrzo sam ga pretvorio u jednostavan kompozit od šest slika okrenutih u različitim pravcima. Time se rodila ideja da radim samo sa jednom fotografijom i pretočim je u fantaziju, ali takvi jednostavni kompoziti mogu se napraviti za nekoliko minuta.
Dakle, uprkos ovoj vrsti početne inspiracije, poželeo sam da stvari uradim drugačije, na daleko složeniji način od jednostavnog preuređivanja ili kaleidoskopskog pristupa. Nakon fotografisanja zadnjeg svetla Honde Accord, dobio sam ideju da uradim nešto zaista „ludo“ sa njim u Photoshopu – ovo je podrazumevalo mukotrpno učenje i niz pokušaja i pogrešaka, ali rezultat mi se veoma dopao i voilà – eureka trenutak se pretvorio u kreativan pristup i metodologiju rada, pomešan sa mnogo više slobodne apstrakcije što ponekad zahteva sate rada.
Neke od mojih fotografija snimljene su sa izričitom namerom da napravim pejzaž iz snova, a takođe sam pretražio i svoju digitalnu foto-arhivu da pronađem fotografije koje mogu da se naprave apstraktnim. Ne ispadne uvek dobro jer čak ni nečija kreativnost i eksperimentisanje nikada ne mogu izbeći zavisnost od originala!
KAKO BISTE OPISALI SVOJE RADOVE KOJE ĆETE IZLOŽITI NA SVOJOJ DRUGOJ SAMOSTALNOJ IZLOŽBI, U GALERIJI NIKOLA RADOŠEVIĆ U BEOGRADU, POD NAZIVOM DREAMSCAPES (PEJZAŽI IZ SNOVA)?
Neki od radova koji će tamo biti izloženi su urađeni tokom proteklih godina, a neki nedavno, kada sam prošlog proleća imao bujicu nadahnuća koja je bukvalno trajala oko mesec dana i izrodila oko 300 pejzaža iz snova (sedeo sam za kompjuterom po ceo dan i noć). Svakako imam više radova nego što tamo ima mesta! Kako da opišem nešto što nikada nisam video da je urađeno bilo gde drugde? Teško je reći. Zbog toga sam ih nazvao „Pejzaži iz snova“.
Nadam se da su dovoljno jedinstveni da privuku publiku koja voli umetnost i koja će shvatiti da ovo nije samo „Photoshop magija ili trik“ niti grafički dizajn, već da je primarna pokretačka snaga iza svih ovih pejzaža iz snova bila veoma snažna energija umetničkog stvaralaštva. Dakle, takve radove mogu da stvaram samo u periodu kada sam potpuno inspirisan i posvećen, stoga je tehnički aspekt koji se tiče načina na koji se sve to radi veoma sporedan. Vizionarske ideje su na prvom mestu.
ŠTA ŽELITE DA IZRAZITE SVOJOM FOTOGRAFIJOM?
Moja fotografija je definitivno bez političke konotacije. Celog života pokušavam da prenesem lepotu prirode, pejzaža i gradova, građevina i arhitektonskih detalja, želim da moji radovi budu nadahnjujući po svojoj prirodi i kompoziciji. Da sa svojim pejzažima iz snova budem čak i sanjar, duhovnik ako hoćete. Da kreiram vizuelne elemente koji inspirišu i bude radoznalost kod ljudi da saznaju kako sam sastavio ove apstrakcije i kako je izgledala originalna pojedinačna fotografija. To je u isto vreme slagalica ili igra pogađanja. Dakle, u mom radu postoji i element razigranosti, zabave ili čak luckasta nota.
VEĆ STE IZLAGALI U SRBIJI I SAD. KOJA JE RAZLIKA IZMEĐU PUBLIKE KOJA VOLI I CENI FOTOGRAFIJU TAMO I OVDE?
Ovo je veoma teško reći. Ove dve kulture su prilično različite. Sve fotografije koje sam izlagao u SAD bile su izuzetno realistične, priroda, pejzaži itd. Jedan od eksponata u Nacionalnom arboretumu u Vašingtonu naišao je na veoma dobar prijem od strane poznate hortikulturistkinje koja nikada nije videla „takve“ fotografije svoje omiljene „bašte“. Galerija ovih fotografija je objavljena u jednom mesečnom časopisu i dopala se umetničkom uredniku, kao i direktoru Arboretuma. U velikom gradu poput Vašingtona, koji je pretežno politički orijentisan grad pun advokatskih kancelarija, teško je ući u jednu od nekolicine galerija i uglavnom sam izlagao u grupnim galerijama u starim umetničkim zgradama.
Ovde, u prijateljskom i otvorenom Beogradu, prvo sam se fokusirao na arhitektonske detalje na izložbi u Muzeju Petra Lubarde, a sada imam svoju prvu izložbu apstrakcija Dreamscapes (Pejzaži iz snova) zbog čega sam veoma srećan. Biće veliko iznenađenje i avantura za mene da vidim kako će se svideti publici. Po svemu sudeći, u Beogradu nikada nije održana izložba ovakvih radova, pa volim da mislim o tome kao o prilično jedinstvenom događaju. Možda je to svetska premijera ove vrste dela.
VOLITE DA FOTOGRAFIŠETE BEOGRAD, POSEBNO NOĆU. ŠTA VAS NAJVIŠE INSPIRIŠE?
Beograd, ako pažljivo posmatrate, ima mnogo skrivenih blaga. Čak i u nekom oronulom zdanju često ostaju neki elementi nekadašnjeg sjaja, ima dosta „patine“. Noću, Beograd sam po sebi poprima potpuno novu magiju koju svakako vredi fotografisati, ali za ozbiljniji rad moram da pređem na kameru koja je pogodnija za noćno fotografisanje. Dakle, ovaj projekat je trenutno na čekanju.
VEĆ DUGI NIZ GODINA ŽIVITE U SRBIJI. KAKO JE VI KAO HOLANĐANIN SA SVETSKIM ŽIVOTNIM ISKUSTVOM VIDITE?
Ovih pet godina je zaista brzo prošlo, a moje prve posete Beogradu bile su dve godine ranije. U ovom gradu i celoj Srbiji ima još mnogo mesta koja treba istražiti, a videti i posetiti nova mesta je uvek inspirativno. Otkad sam ovde, bila je avantura otići do Arilja, Čačka (Zeoke), Oplenca, Novog Sada, Subotice i još nekoliko drugih gradova i mesta u Vojvodini. Tu je i mnogo prekrasnih pejzaža koje treba fotografisati u panoramskom formatu. Plan je da nastavim da istražujem sa foto-aparatom(ima) u ruci!
Pošto sam u osnovi samouk, nedavno sam pregledajući svoje brojne kutije sa fotografijama primetio da imam svoj stil, iako me je inspirisao rad nekoliko fotografa, poput Džefrija Džejmsa, Gerija Irvinga, Klajda Bučera, Džordža Nobleta, Kena Dankana, Šona Kernana, Martina Kersa i umetnička dela M. C. Ešera i Viktora Vazarelija.
Najdivnija stvar je moja stalna fascinacija onim što vidim i što mi dira dušu i budi osećaj lepote. Iskrena mi je želja da u budućnosti imam više izložbi sa mnogo različitih tema iz moje pozamašne kolekcije fotografija. Moj brat Bastiaan de Groot, koji je profesionalni vajar u Groningenu, u Holandiji, rekao mi je da većina njegovih dela predstavlja „umetnost radi umetnosti“ i pretpostavljam da mi je ovaj pristup i u krvi. To je unutrašnji poziv i poriv koji me nagoni da štampam (čak i veće) fotografije u budućnosti.
