PIŠE: CECA MARJANOVIĆ, ČITAČ VREMENSKIH LINIJA
Ljubav je često motivacija, inspiracija i tema najlepših dela, ali i glavni pokretač u svakodnevnom životu. Kada volimo svoj posao, lakše nam je da ga obavljamo – bolji smo u tome, kada volimo nekoga – imamo snage za sve, a kada volimo sebe – ništa nam ne predstavlja prepreku.
Pavle jasno naglašava da je najveći duhovni dar ljubav. Ako imamo to na umu, shvatićemo da je ljubav vidljivi rezultat naše vere i naše nade. Ljubav je cilj. Kada započnete nešto novo, najveću prepreku najčešće predstavlja razumevanje suštine, a to je mnogo teže od samog savladavanja fizičkih prepreka. Ljubav ima snagu da nam pomogne da ponovo verujemo i vratimo nadu u druge. Kroz svoj rad sam se srela sa ljudima koji žele ljubav, ali u nju ne veruju, niti joj se nadaju. Bolna iskustva su naše lekcije koje nas jačaju i menjaju. Napušteno srce postaje zatvoreno, samo vera u to da svako ima pravo na ljubav i nove prilike može da drži srce otvorenim. Vera u dobrotu, iskrenost i ljubav može da se rodi ponovo, koliko god da smo povređeni. Otvaranje prema ljudima zahteva spremnost da prvo zavolite sebe i da delite ljubav sa drugima.
Kada ljude izda ljubav, njima se sruši jedan svet. Osobe ispred sebe treba da posmatramo onakve kakve jesu, a ne da ih idealizujemo, koliko god to teško da biva. Nerealna očekivanja i njihovo neispunjavanje dovode do nezadovoljstva, a onda i do osećaja tuge, odbačenosti i otcepljenosti od sebe.
Da bi čovek procvetao i zablistao, prvo mora da pusti prošlost, pomiri se sa njom i okrene se sebi i budućnosti. Tek tada može dobiti blagoslov za svu lepotu sveta u kojoj može ponovo da uživa. Mislite li da to nije moguće, proverite sa svojom dušom za koji kamen je ostala vezana. Tek kad se od tereta prošlosti razvežete, bivate spremni za cvetanje.
