ČOVEK SVETA – PREVODILAC, UREDNIK, IZDAVAČ

PIŠE/FOTOGRAFIJE: MIA MEDAKOVIĆ-TOPALOVIĆ
INTERVJU: ALEKSANDAR V. STEFANOVIĆ

ALEKSANDAR V. STEFANOVIĆ JE ROĐEN U NIŠU, 25. APRILA 1926. GODINE, U DOBROSTOJEĆOJ PORODICI. ŠKOLOVAO SE U RODNOM GRADU, A U BEOGRADU JE ZAVRŠIO FRANCUSKI LICEJ SAN ŽOZEF. POSLE II SVETSKOG RATA, DIPLOMIRAO JE PRAVO I ENGLESKI JEZIK I KNJIŽEVNOST, A PARALELNO JE STUDIRAO MUZIČKU AKADEMIJU, ODSEK FLAUTA. PO ZAVRŠETKU STUDIJA, ZAPOŠLJAVA SE U PROTOKOLU MINISTARSTVA INOSTRANIH POSLOVA. FINESE TOG LEPOG I ODGOVORNOG POSLA UČIO JE OD PAVLA BELJANSKOG, VELIKOG ERUDITE I KOLEKCIONARA NAŠEG SAVREMENOG SLIKARSTVA.

KRAJEM PEDESETIH, POČINJE DA SE BAVI KNJIŽEVNIM RADOM, KAO I PREVODILAŠTVOM. KAO ISTAKNUTI ČLAN PEN KLUBA I UREDNIK KNJIŽEVNOG LISTA „DANAS“, PRISUSTVUJE U ŠVEDSKOJ KRALJEVSKOJ AKADEMIJI, U STOKHOLMU, DODELJIVANJU NOBELOVE NAGRADE IVI ANDRIĆU. POLOVINOM ŠESDESETIH GODINA, NA PREPORUKU A. STIVENSTONA, DOBIJA FULBRAJTOVU STIPENDIJU. SHODNO TADAŠNJIM OBIČAJIMA, PUTUJE PAROBRODOM UNITED STATES U AMERIKU, GDE TOKOM ŠESTOMESEČNOG BORAVKA, OBILAZI SVE ZNAČAJNIJE UNIVERZITETSKE CENTRE I DRŽI PREDAVANJA. TOKOM POSETE, KORISTI PRILIKU DA UPOZNA VODEĆE LIČNOSTI AMERIČKOG KULTURNOG ŽIVOTA, PRE SVEGA KNJIŽEVNIKE. PO POVRATKU U ZEMLJU, BAVI SE KNJIŽEVNIM I PREVODILAČKIM RADOM, PIŠUĆI PREDGOVORE I UREĐUJUĆI EDICIJE U BEOGRADSKIM IZDAVAČKIM KUĆAMA. AKTIVAN JE U PEN CENTRU, A POSEBNO NA SVETSKOM KONGRESU PEN CENTRA NA BLEDU. AKTIVAN JE UČESNIK STUDENTSKIH DEMONSTRACIJA 1968. GODINE NA FILOZOFSKOM FAKULTETU U BEOGRADU.

U JESEN 1968. GODINE, PRELAZI U ITALIJU, GDE I DANAS ŽIVI, RADEĆI NA KLJUČNIM POZICIJAMA U IZDAVAČKIM KUĆAMA SANSONI FIRENCA, RICOLI MILANO, MC GROU HILL NJUJORK – ŽENEVA I JACA BOOK MILANO. NEUMORNO RADI, UREĐUJUĆI EDICIJE I PREVODI SA ENGLESKOG I ITALIJANSKOG JEZIKA, UKLJUČUJUĆI KAPITALNA DELA ŠEKSPIRA, UMBERTA EKA I DRUGIH.

DOK SAM GA INTERVJUISALA U BEOGRADU, GOVORIO MI JE PUŠKINA NA RUSKOM, ŠEKSPIRA NA ENG­LESKOM JEZIKU. UŽIVALA SAM U DRUŠTVU ERUDITE, ČOVEKA SVETA, KOJI U 93. GODINI ŽIVOTA I DAL­JE RADI 10 SATI NA DAN I PREVODI. TO GA ODRŽAVA U ŽIVOTU.

Više nema nikoga iz moje generacije, svi su otišli. To nije lako podneti, ali tako se mora. Verovatno je u pitanju volja, želja, smisao za avanturu, započinje svoju priču Aleksandar V. Stefanović za RYLmagazin.

ODAKLE JE KRENULA VAŠA ŽIVOTNA AVANTURA?

Pripadam onoj generaciji koja je učestvovala u ratu, koji je ostavio na mene značajan uti­sak. Pripadam generaciji koja nije dospela do Sremskog fronta, srećom. Ranjen sam pre, a mnogi moji dugovi nisu se vratili – to su bili mladići od 18 godina koji su otišli u rat. Imao sam tu sreću da se vratim i da maturiram nak­nadno, posle toga da odem na studije. Studirao sam u Beogradu Pravni i Filološki fakultet, a pošto sam voleo muziku bio sam i na Muzičkoj akademiji. To mi je pričinjavalo ogromno za­dovoljstvo. Kasnije sam bio na Oksfordu i u Americi na specijalizaciji. Dosta sam naučio i u Firenci. Moja specijalnost je filologija.

KOLIKO JEZIKA GOVORITE?

Govorim 5-6 jezika. Kada sam bio mali, imao sam sreću da učim engleski jezik od učiteljice, koja je pobegla iz Rusije, bila je nastavnik na dvoru u Rusiji, pa se našla u Nišu, odakle sam ja. Onda su me roditelji poslali u francusku školu, pa mi je francuski postao prvi jezik. Italijans­ki jezik sam naučio za vreme rata, imao sam profesora Bara Vukasovića, Dubrovčanina, predavao je latinski i meni italijanski kod kuće, privatno. Nemački sam naučio na Muzičkoj akademiji, a ruski ne računam u jezike, jer mi je išao tako lako.

KAKO STE ODLUČILI DA IZMEĐU PRAVA I FILOLOGIJE IPAK BUDETE PREVODILAC?

Pravo sam završio zato što me je interesovao opstanak države, društva, politike. Nije mi bilo dovoljno, pa sam otišao da studiram engleski jezik kod profesora Pavla Popovića. Posle toga sam radio u Ministarstvu inostranih poslova (1949/50) kao nastavnik engleskog jezika.

Najpre sam davao časove Rankovićima, nje­govoj supruzi i sinu, koji je još uvek živ, tri go­dine sam im bio profesor. Zatim su me primili u Ministarstvo inostranih poslova, bio sam di­rektor za usluge diplomatske misije, gde sam proveo nekoliko godina, upoznajući se sa di­plomatskim svetom i imao sreću da radim sa dva čoveka – Pavlom Beljanskim, koji mi je bio šef, i pre njega Slavenom Smolnakom. Usluge u diplomatskim misijama značile su razmenu nota, koje sam morao da pišem, jer u to vreme nije bilo mnogo ljudi koji su znali i francuski i engleski jezik. Iako sam bio van partije, neka­ko sam prolazio.

Međutim, knjige su me mnogo više privlačile i posle nekoliko godina sam dao ostavku i pos­tao slobodni umetnik, odnosno prvo sam bio urednik u Izdavačkom preduzeću „Beletra“, koje je kasnije postalo „Prosveta“, uređivao sam časopis „Savremenik“, a u listu „Danas“ sam bio od početka do kraja. Išao sam u Stok­holm, prilikom dodele Nobelove nagrade, sa Ivom Andrićem i Ivanom Lalićem, koji je bio sekretar Udruženja književnika. Išao sam kao predstavnik lista „Danas“ i o tome sam pisao. Ni Ivo, ni ja nismo imali frakove, pa nam je Jovo Kapičić rekao: „Ima ovde jedna radnja koja se zove Radost i žalost, tu možete da nabavite frakove.“

KOJE STE ZNAČAJNE PISCE SRETALI TOKOM KARIJERE?

U Engleskoj postoji značajan fakultet Saint An­tony, tu sam imao prilike da sretnem veliki broj pisaca. Bio sam prijatelj sa Lorensom Darelom, o kome sam napisao esej, objavljen u prevodu njegovog prvog romana. Doveo sam ovde An­gasa Vilsona, čije je knjige izdavala „Prosveta”. Imao sam profesora Škotlanđanina, koji me je jako vezao za taj oksfordski period i tu sam doživeo vrlo interesantan momenat. Dolazim sa suprugom na jednu večeru i u mračnom kabinetu srećem Kerenskog, vođu Februarske revolucije. Imao sam sreću da ga vidim pred kraj života, a on nam je ispričao zanimljivu stvar: „Znate, ja sam Srbima mnogo dužan. Mene je ministar Spalajković povezao sa mor­naricom, koja me je prebacila u inostranstvo. I ja sam mu zahvalan za života.”

Preveo sam biografiju Džona Kenedija, koji tada još nije bio izabran za predsednika SAD, pisao sam dosta o američkoj literaturi, američka ambasada me je pozivala. Došao je potpredsednik SAD Stivenson i pozvali su me na prijem. Za vreme večere, Stivenson me je pitao: „When have you been lost in USA?“ Od­govorio sam: „I have never been in the States.“ Pogledao me je i rekao savetniku ambasade: „I would like this man in the States.“ Posle me­sec dana, dobio sam Fulbrajtovu stipendiju i bio nekoliko meseci u Americi, gde su mi svi univerziteti bili otvoreni. I tu sam se sretao sa mnogim piscima i pesnicima. U to vreme, Srbi su bili persone grate, nismo bili ovako zapost­avljeni, tako da sam bio na svim književnim koktelima u Njujorku, San Francisku…

KADA SUMIRATE SVE – KOLIKO STE KNJIGA PREVELI I UREDILI?

Bio sam direktor književnog udruženja Ricoli­ja i doprineo sam otvaranju Ricolijeve radnje u Njujorku. Prvo sam bio u Firenci, pa su me headhuntersi odveli u Milano kod Ricolija. Potom sam tri godine bio u Švajcarskoj, gde sam uredio mnogo knjiga. U Izdavačkoj kući „Jaca Book” sam bio do penzionisanja. Posle toga sam vrlo intenzivno počeo da se bavim prevođenjem. Do sada sam preveo osamdeset knjiga.

I DANAS AKTIVNO RADITE 10 SATI NA DAN.

Da, to me održava. Druge interese nemam. Trenutno prevodim divnu knjigu V. H. Odena „Predavanje o Šekspiru“, a biće objavljena ove godine u izdanju Službenog glasnika, koji mi je dao i Nabokovljevu knjigu o američkoj literatu­ ri. On je bio profesor u SAD. Zatim, tu je knjiga o stvaranju i političkom kraju I svetskog rata, koju treba da radim za „Prometej”. Radna go­dina je preda mnom.

Svi prevodi su mi u rukopisu. Valjda je moja generacija još uvek vezana za ručno pisanje i pisaću mašinu, ali je to moja greška. Sada ću, pod stare dane, morati to da promenim, jer mi komplikuje život.

JOŠ UVEK ČESTO PUTUJETE.

Moja ćerka živi u Italiji, sin u Americi, tako da odlazim često u Njujork, ali i u Bel Porto na Long Ajlendu. Tamo mogu mirno da radim. Putujem još uvek, tim pre što se deca smeju mojim godinama i ne prihvataju da sam star, puštajući me da letim sam. A ja ne znam da li će to da traje još dugo. Umorio sam se.

KOJI JE BIO NAJSVETLIJI I NAJSREĆNIJI TRENUTAK U VAŠEM ŽIVOTU?

Bilo je to pre odlaska u inostranstvo, 1968. godine. Bio sam u prijateljskim odnosima sa Vaskom Popom, Mijom Pavlovićem, u to vre­me uređivao sam „Savremenik“ i bio zame­nik predsednika književnih prevodilaca Srbije. Na poziv Dragoljuba Mićunovića, otišli smo uveče na Filozofski fakultet i zamolili su me da pozdravim studente u Sali heroja. Ostali smo cele noći. Ujutro kad smo izlazili, milicija nas je mlatnula, ne mnogo, ali nije bilo prijatno ni Miji, ni Vasku, ni meni. Bio sam ljut i rekao sam ženi: „Ja neću više da sedim ovde.“ Mada je to bilo srećno vreme i bilo je divno družiti se, raz­govarati o pesništvu, književnosti. Pozvao sam prijatelje u Oksfordu i pitao ih da li imaju mes­to za mene, na šta su mi odgovorili da ću ga imati ako dođem. Mi smo došli do Italije, u Trst, bio je kraj septembra, predivno vreme, sunce, more, šarenilo, i moja žena kaže: „O, Bože, mi idemo u one kiše.“ I ostali smo nekoliko dana u Milanu, gde su mi ponudili mesto u jednoj izdavačkoj kući. U ono vreme, u Italiji, govoriti engleski jezik je bio veliki plus. Dosta su me cenili i ostali smo u Milanu. Potom sam radio u Sansoniju, u kojem sam proveo tri godine. To su bili divni dani u Firenci. Iz Firence odlazim opet u Milano. Moja familija je ostala u Firen­ci i ja sam svake subote dolazio u taj čudesni grad, stanovali smo u Belosguardu, odakle se videla cela Firenca. Imali smo 60 maslina, svoje ulje, baštovana. Sve je to trajalo dok ni­sam osnovao svoje izdavačko preduzeće Arte e Pensiero, u kojem sam izdao oko 20 knjiga.

Učestvovao sam na najvećim svetskim saj­movima knjiga, upoznao sam najeminentnije pisce sa kojima sam održavao veze i usput prevodio.

S OBZIROM NA TO DA GOVORITE NEKOLIKO STRANIH JEZIKA, NA KOM JEZIKU STE NAJVIŠE SVOJI?

To je francuski jezik, zato što sam imao sedam godina kada su me poslali u San Žozef, kod francuskih jezuita, koji su bili vrlo strogi i za svaki detinji prestup sam morao da naučim 50 linija napamet. U to vreme su dolazili politički predstavnici iz Francuske i mi smo ih dočekiva­li, jer je francuska škola u Beogradu u to vreme, u neku ruku, bila predstavnik Francuske. Tu sam ostao do početka rata, kad su Nemci sve proterali, a ja sam se vratio u Niš. Ne bih že­leo da zvučim kao snob, ali francuski ima veće mogućnosti elegantnog izražavanja od svih drugih jezika. Engleski je praktičniji. Šekspira ne ubrajam u klasike, već u četiri najveća pis­ca sveta. Engleski je divan jezik, naročito ako uzmete Lorensa Olivijea. Italijanski je predi­van, ruski mi je blizak, on nije mnogo daleko od francuskog, naročito Puškin. Volim sve jezike, iako postoji razlika u eleganciji, u izgovoru i temperamentu.