A JOURNEY TO YOURSELF

PIŠE: ALEKSANDRA VESIĆ, MASTER PREVODILAC I PROFESOR RUSKOG JEZIKA

Osećaj pripadnosti slovenskim narodima utkala sam u svoju profesiju prevodioca. Imajući prilike da prevodim na različitim konferencijama, skupovima i u različitim institucijama čiji su gosti bili Rusi, naučila sam da prevodilac treba da bude vrsni poznavalac jezika, kao i kulture i običaja svojih sagovornika. Zbog toga sam svoje osnovne studije posvetila izučavanju jezika, master – književnosti, a doktorske – kulturi.

Posao prevodioca ljudi često ne shvataju ozbiljno. Pored vremena uloženog u proučavanje samog jezika, potrebno je i dobro razumeti način mišljenja ljudi sa drugačijeg jezičkog podneblja. Ako pokušate da vodite pregovore bez prevodioca i shvatite da lako dolazi do nesporazuma, možete uvideti koliko je ova profesija važna i u isto vreme divna, jer predstavlja kariku u povezivanju kultura. Fascinantna mogućnost čoveka da usvoji nekoliko (ponekad potpuno različitih) jezičkih sistema dokaz je da jezik nikada neće i ne sme biti nepremostiva prepreka između dva bića.

Savet prevodioca: ne zaboravite da upoznate svoje prijatelje, poslodavce, sagovornike – strance. Saznajte šta je u njihovim zemljama prihvatljivo, a zbog čega možete dobiti upitne poglede. Jer pažnja je u detaljima!

(Bonus savet: ako se upoznajete sa Rusima – sa ženama se obično ne rukuje, uglavnom se samo muškarci pozdrave.)

Osim kulturoloških razlika, bitno je razmišljati i o kulturološkim sličnostima i tome šta posedujemo kao takozvani „soft power“. Smatram da je posebno važno, u doba kada je pažnja omladine na minimumu, pokrenuti mlade ljude da budu kreatori, a ne samo konzumeri – podsticati kreativnost, inspiraciju i razvijati interesovanja!

Obrazovanje filologa mi je dalo podstrek da se pored pisane reči pozabavim i usmenim uobličavanjem svojih misli, pa sam tako dobila priliku da vodim emisije koje kao urednik redakcije za slovenske jezike pravim sa svojim timom u okviru produkcije alumnija Filološkog fakulteta. Produkcija priprema različit sadržaj koji može pomoći mladima da nauče nešto novo, da se uključe u neke nove projekte i da pokažu svoju kreativnost i talente. Zainteresovani se mogu oprobati u sekcijama za montažu, snimanje ili pak vođenje nekog priloga ili emisije… A za moju zainteresovanost za digitalni i analogni svet, kadriranje i fotografiju su zaduženi baka i deka, koji su 1956. godine otvorili radnju „Foto Vesić“ u Banji Koviljači. Radovan i Radojka Vesić su doneli prve foto-aparate, boje za slike i razvijače u taj deo Srbije. Od deke sam u nasleđe dobila deo fotografske opreme i neodoljivu želju da ne zapostavim porodični zanat, a od bake talenat za slikarstvo. Baka je bila jedna od prvih fotografa koji su tada radili slike u boji. Fotografije u boji su se u to vreme bojile ručno, tako da je baka razvila istančan ukus za estetiku, detalje i kolorizaciju crteža. Taj nasleđeni talenat mi je pomogao da otkrijem radost koju pronalazim u slikarstvu i fotografiji. Obe ove radosti nastojim da objedinim u grafičkom dizajnu i u projektima koje planiram u budućnosti.

Verujem da su ove potrebe za stvaranjem moje duše s razlogom tu i da sa svakom od njih upoznajem novi deo sebe. Nadam se da ću prateći taj put uspeti da inspirišem i unesem isto toliko sreće i ljubavi u ljude koliko su drugi za sve ovo vreme darovali meni.