PIŠE: ANA GOLOVIĆ, AKADEMSKA SLIKARKA
FOTOGARFIJE: IZ PRIVATNE ARHIVE I UNSPLASH.COM
Tek kada se nađemo okruženi nepoznatim pojedinacima, mi počinjemo da se sećamo, da vidimo prošlost u očima drugih. Počnemo da prerađujemo prošlost u okviru svakodnevne svesti – potiskivanjem, relativizovanjem, izmišljanjem i planskim zaboravom. Sve te konstrukcije stvaramo kako bi uz pomoć sećanja protumačili sadašnjost i stvorili viziju budućnosti, ali i odredili sopstvene identitete.
Preispitujući i razmatrajući vezu između sadašnjosti i prošlosti, mi konstantno radimo na određivanju budućnosti i tako nam fragmenti prošlih zbivanja postaju deo pamćenja tako što ih biramo, sortiramo, organizujemo, dajemo imena i “pakujemo” u ladice naše privatne ideologije. Kao kada umetnik stvara umetničko delo, gde on koristi i svesno i nesvesno, sublimira sva svoja lična iskustva, meša sa aktuelnim događajima i prezentuje ga u svom vizuelnom jeziku.
U sećanju, mi i interpretiramo i kreiramo prostore/objekte sećanja. Drugim rečima, rekonstruišemo mesta da bismo rekonstruisali događaj, iznova i iznova gradimo lokacije u kojima su se odigrali. Prostor je neraskidiv sa događajima, a njegovim rekonstruisanjem dajemo dokaz zbivanjima. Ovi prostori sećanja nisu identični s mestima koje smo doživeli u trenutku koji sećanjem rekonstruišemo, ni njihova vremenska rastojanja nisu linearna, ali smo mi glavni i jedini konstruktor, arhitekta, umetnik.
Ovo konstruisanje sećanja oblikuju interesi, gde zaborav postaje jedan od osnovnih alata za taj proces, a cilj je izgradnja skladne i afirmativne slike o sebi. Razlog je uglavnom kao i kod stvaranja umetničkog dela – potreba da ličnost u svojim očima ostane pozitivna i da održi samopoštovanje.
Ovako shvaćeno sećanje nas može podsetiti na film i sve njegove komponente, pa prošlost možemo gledati kao dramu, gde uspomene postaju tekst ili scenario filma, oštrina naših sećanja jasno odabrana scenografija i kompozicija, a tema i ideja filma emocije koje su subjektivno odabrane od strane nas – reditelja, dramaturga i glavnog glumca.
Da li su iz sećanja na budućnost nastale Kurosavine filmske tragedije, Bergmanovo stalno pokušavanje da otkloni autobiografiju kao fiksaciju, filmski prikazi Tarkovskog koji podsećaju na tradiciju romantičnog idealizma ili pak Bertolučijevi grozničavi unutrašnji svetovi koji se opiru stvarnosti koja ih okružuje?
Ali kako sećanje nije tačna predstava onoga što smo doživeli, tako ni film nije tačna reprodukcija života.
Naš proces pamćenja zapravo nije reprodukcija već rekonstrukcija, kao što i slikar ne reprodukuje i puko preslikava svet oko sebe. U procesu sećanja, kao i slikanja, neki delovi se gube, neki transformišu, novi elementi se dodaju, neki se uprošćavaju, nepovezani događaji se uvezuju u čvrste sudbinske veze, pa im tako dajemo smisao. Neretko se i sam sadržaj menja, briše i piše ponovo kako bi bio logičniji i prihvatljiviji. Boje se menjaju i mešaju, svetlost ne dopire uvek iz istog ugla, kompozicija raste, a perspektiva se deformiše. I na kraju, detalji slike se filtriraju kroz osećanja nade, zebnje, strahove, nedoumice i drugačija uverenja.
Strategije veštine pamćenja i implementacije u umetnosti definisane su u antici i tokom istorije nisu izgubile svoju privlačnost. Tako Salvador Dali jedno od svojih kapitalnih dela naziva “Postojanost sećanja”, Đorđo de Kiriko čitav svoj “metafizički svet” gradi na sopstvenim i kolektivnim sećanjima, dok se svi tražimo u enterijerima Edvarda Hopera, zavirujemo u sobe i prazne kafee tražeći u njima sopstvena sećanja na usamljenost, izolaciju, balast konvencija i tradicije. Fascinacija bolom i užasom sećanja na taj isti bol iznova i iznova postaje gorivo Bejkonovog stvaralaštva i tu se moramo složiti.
Proces sećanja je vrlo individualan jer na rekonstrukciju realnih iskustava utiču znanja i iskustva koja smo stekli tokom vremena, kao i naše stanje u trenutku sećanja. Slikarstvo, film, kao i multimedijalne umetnosti, bazirane na svesnom i nesvesnom, racionalnom i intuitivnom, predstavljaju se adekvatnim poljem za konstruisanje i insceniranje sećanja kroz perspektive umetnikovog sećanja.
Trajanje samog procesa sećanja vremenski je ograničeno, ono je trenutak koji u sebi sadrži sve karakteristike realnosti, ali izmenjene i tek kada to sećanje postane umetničko delo, ono ima moć da deluje na recepciju primaoca i postaje neko novo njihovo sećanje sa kapacitetom beskonačne repeticije.
