PIŠE: BRANKO MALEK
Naslov koji me je zagolicao. Prvo sam pomislio da se nekako vežem na sećanja Ericha von Danikena na budućnost, ali nekako mi nije legao. Video je temu na sasvim drugačiji način. Čak i ako su nas posetili vanzemaljci u nekoj dalekoj prošlosti i možda ostavili tragove i uputstva za budućnost, moja su sećanja na budućnost ipak ovozemaljskija (ako je to uopšte reč).
Dakle, rođen pre više od pola veka, svetlost sam ugledao u glavnom gradu jedne velike evropske države koja je u međuvremenu prestala da postoji, cepkajući se na gomilu manjih teritorija nalik „jumbo“ njivama. I u toj velikoj zemlji, najpre su me pogledale tople majčine oči, a zatim u moja sećanja dolaze i mnogi drugi ljudi. Prvenstveno tetka, sestra, deda, baba… E da, baba i deda! Oni su me u ranom detinjstvu često čuvali dok je majka gradila socijalističku budućnost za svoje dete, predano radeći od 7 do 3 (da, od 7 do 3, a ne od 9 do 5) i tako provodila popodneva sa mnom kao drugo radno vreme, pazeći da izrastem u korektnog čoveka. Baba i deda su pre podne delili sa mnom sve ono što su smatrali da pravo i dobro vaspitanje treba da nosi sa sobom. Dok se baba utapala u pričama o sunčanim ulicama Pariza i predivnom pogledu sa balkona garsonjere na Monmartru, gde se zatekla nakon bežanije na Korziku posle Prvog svetskog rata, deda je bio kreativniji. Kupio je školski geografski atlas i umeli smo satima da putujemo tako što bih ja žmureći prstom ubo neku tačku na mapi, a onda bi mi deda o tom mestu (obično je to bio neki grad) ispričao priču i sve što je znao. Nekada bi se poslužio i trotomnom enciklopedijom Larousse, koju je mama kupila na kredit od trgovačkog putnika koji je svratio u njenu firmu. Popodne, mama je preuzimala i ako nismo išli u šetnju po Kalemegdanu, onda smo bili kod kuće i dok sam se ja igrao sa drvenim kamiončićima, ona bi mi čitala neke smislene dečje knjige. I danas pamtim Sivog ponija usamljenog lovca, Poslednjeg Mohikanca ili Sina puka. Kada niko ne bi imao vremena za mene, što se dešavalo retko, napadao bih stari babin pijanino, „komponujući“ tako dobro da bi neko od ukućana brzo odlučio da ipak treba da mi se posveti više pažnje. No, „drombuljanje“, kako je to moja baba zvala, ubrzo je postalo moj odlazak u druge svetove, a pijanino moj najbolji drug sa kojim do današnjeg dana delim dobro i zlo, radost i tugu, želje i sećanja.
Zahvaljujući tome, u školu sam pošao godinu dana pre svog uzrasta i prilično pismen, a već u drugom razredu se regularnoj školi pridružila i muzička, te je moj pijanino dobio i formalno priznanje mog najboljeg druga. U obe škole, poštovani autoriteti su radili isti posao kao i moji ukućani, pričali su neke lepe priče koje sam pamtio i gutao, a koje su u mojoj mašti formirale slike budućnosti kako ona treba da izgleda i kako se do nje dolazi.
Iz te perspektive, budućnost je delovala prilično dobro. Zemlja je bila velika, raznovrsna i bogata, ljudi nasmejani (uglavnom) i mahom dobri. Beograd je bio metropola. Pun stranih studenata, čist, sa decom koja su furala srećno detinjstvo. U školu se išlo peške (verovali ili ne, nisu nas mame i tate vozile u školu), krkao se burek na velikom odmoru, iz odbrane i zaštite su nas učili da je ova planeta sigurno mesto ako znamo kako da se, i kako da je, čuvamo. Učili smo strane jezike ne da bismo komunicirali sa nekim mehaničkim napravama nego među sobom. Čak smo se takmičili ko će bolje da ih savlada tako što smo pravili žurke na kojima bi se govorio samo francuski ili engleski. Tada sam zamišljao budućnost u kojoj se živi pristojno, vole prave stvari (po tadašnjem sistemu vrednosti, koji je „Pink“ i njima sllične svrstavao u tri kafane na Ibarskoj magistrali, koje je svako normalan zaobilazio u širokom luku) i rade prave stvari. U tom smislu, u srednjoj školi usmerio sam se kroz program „usmerenog obrazovanja“, uradio dobar posao u muzičkoj školi, ispratio baku i deku u „večna lovišta“ zadržavajući onu najlepšu emociju za njih u srcu, otišao u vojsku na vreme i kada se to od mene očekivalo, sve vreme sa vizijom budućnosti u srećnoj velikoj zemlji, čistoj i lepoj, punoj nekog lepog sveta od svuda, nekih moćnih koncerata i izložbi, fenomenalnih andergraund diskoteka (ne izbijah iz kluba Likovne akademije, koji je tada bio bolji andergraund klub od berlinskih) i razbludnih letovanja po Jadranu na kome prosto nisi mogao da se ne provedeš dobro. To je bila budućnost koja mi je obećana i to sam obećanje u svojoj glavi, kao zvezdu vodilju, gajio kao svilenu bubu.
A onda… Onda je budućnost počela da dolazi, korak po korak. Prvo je umro Tito, onda je zemlja počela da se osipa kao grudva od prhkog snega u šaci i komad po komad se odvajao, dok se ovo parče u kome sam sada nije svelo na teritorijalnu mizeriju. Nekako paralelno su ljudi izgubili osmehe i počeli da se mrze (osećanje koje mi je do tada bilo nepoznato jer mi nismo mrzelli nikoga, a sada smo počeli da mrzimo sve). One uštve sa Ibarske magistrale su se razmilele kao bube po celom parčetu moje otadžbine koji sam još mogao zvati svojim i krenule da kao smrdljivi martini kade i preoblikuju i zemlju i ljude, pa do toga da sada i vladaju. Dobri, pametni i misleći ljudi su se povukli u sigurnost svojih domova, koji su zatim prestali da budu sigurni. Povremeno bi se ukazivale iskre obećane mi budućnosti i nada da se ovo parčence moje zemlje vraća na pravi put, ali bi ovi sa Ibarske to ili te slovom i rečju ubili i satrli. Mrak je bivao sve gušći i gušći. Onda su nas i bombardovali i unazadili za još koju dekadu. Nakon toga su ovi sa Ibarske zaposeli sve što se moglo – ovi prefarbani smradom, koji su počeli sa mržnjom, postavljeni su da seju seme zla svuda i na svakom mestu, a oni prefarbani bez mozga su postavljeni da im budu instrumenti za satiranje svega što je prethodno mi obećana i očekivana budućnost nudila. Moj lepi grad je počeo da biva razaran sad i od ovih domaćih sa Ibarske, i betoniran, popločavan.
Sve to prati globalno obezličavanje svakog pozitivnog identiteta pod fensi etiketom „globalizacije“ i povampirenje nekih bajatih budalaština prošlosti i njihovo pomodarsko transformisanje u glorifikaciju ljudske gluposti, pa je sada ful fora krstiti se u gradskom autobusu kada se prolazi pored nekih bogomolja koje su odjednom postale bitne ili kremirati badnjak od bar dvadeset metara na nekom gradskom trgu, jer je navodno to tamo neki Džizs smislio. A u stvari, oni koji time truju papane iza tih bogougodnih kretenizama zidaju nelegalne kvadrate koje, opet tim papanima, uvaljuju za grdne pare. I to je sada svima ok, makar tako forsira ona Ibarska magistrala koja se nacrtala kao moja i naša budućnost.
Sve to hvalospevno podržava kultura elektronskih uređaja, koja u formi neonarkomanije zaokuplja današnje mlade (kojima i da se oprosti zbog mladosti) i one starije (kojima se poniznost ka filozofiji Ibarske nikako ne sme oprostiti).
Šta još reći kada se sve vidi i zna? U stvari, ne vidi se. Jer je mrak već toliko gust da je svetlost postala apstrakcija. I tako, danas kada sedim u mraku, oslanjam se još samo na svetlost sećanja na budućnost koja mi je jednom davno obećana. I to je još jedini tračak toplote u ovom mračnom i ledenom okruženju, jedina nada da će makar to sećanje opstati. Ko zna, možda će se jednom i naći neko ko će obećanje budućnosti ispuniti da ono više ne bude samo sećanje.
