PIŠE: JOVANKA KOZLOVAČKI DAMJANOV
Godinama pišem blog, a imam i naloge na društvenim mrežama. Ja sam ona koja voli da osluškuje duh vremena. Nikada to silno provedeno vreme na internetu nisam smatrala protraćenim, svašta sam zanimljivo tamo pronašla i saznala, ali nisam ga ni za cent unovčila. Shvatam mehanizme, ali nemam volju da pratim taj algoritam. Ono o čemu pišem nije baš zanimljivo širokim narodnim masama, a nemam ni potrebu (niti komptencije) da delim savete kako bi trebalo da se živi, oblači, neguje, leči, ponaša, kako da se hrani… A primećujem da se ljudi sve više vrte u tom krugu, neko je nešto spoznao, ili tek dotakao, i onda to nudi, prodaje, preprodaje, preporučuje, a drugi to iščekuju nestrpljivo, jer im je, pretpostavljam, komfornije, brže, lakše, da se oslone na tuđe iskustvo, stavove, mišljenja i ukuse, nego na svoje. Eto, tako ja vidim da funkcionišu stvari. (Lepota je u oku posmatrača?) Primećujem i da autentičnost i individualnost nisu visoko kotirane vrednosti, a iskustvo mi govori da oni koji su olako skloni da savetuju su obično najnesigurniji u tu svoju spoznaju. Bez ikakve pretenzije delim svoje impresije o lepim stvarima iz sveta oko mene i sveta daleko od mene. (Svet je tako zanimljivo mesto!) Ozarim se kada otkrijem one koji su u srčanoj potrazi za svojom suštinom, za svojim, u stalnoj promeni, bićem. One koji su, što bi šezdesetosmaši rekli, realni i zahtevaju nemoguće. Ne plaše se nepoznatog, niti da smeste sebe usred nepoznatog i uče, upoznaju svet i sebe u tom svetu. A svet, realan i virtuelan, uprkos velikoj mogućnosti izbora, kao da teži uniformnosti, manje-više jedemo istu hranu, nosimo istu odeću, kačimo fotografije jedne iste šoljice kafe i istovetno napućenih usana na Instagramu, trošimo, trošimo, trošimo… I šta se tu može? Da čovek krene u rat protiv pet milijardi, ili koliko nas je već na ovoj planati, i izgine uludo? Ili da se dostojanstveno drži svog sistema vrednosti i brani ga do poslednjeg daha? Kao Ultimus Romanorum.
Ne pamtim šta sam označeno kao “limited edition” kupila, posedovala (a jesam, samo se ne sećam), ali ljude iz te posebne kategorije (skoro) uvek umem da prepoznam. Znam i mnoge nalik inima, i mnogi od tih mnogih su savim u redu, i dobri, i dragi… Ne osuđujem, ne prosuđujem, ne posmatram sa visine, ali ako prijatelje i uzore biramo, ja biram one koji nisu kao svi drugi. To je nešto što sam (pored muzike, knjiga, filmova…) mogla zaista da biram u svom životu. Nisam tražila da budu moje ogledalo, neki su potpuno drugačiji od mene, a neki su mi veoma slični. Ima jedan ruski modni studio – “Your number”. Geslo im je da stvari treba da govore same za sebe i da traju, da ih nosimo bar pola života. Svaki model šešira koji prave ima svoj broj. Rade se ručno, tehnikom starih majstora, 3 do 4 nedelje, po narudžbi, tamo u tom malom ruskom ateljeu. Eto, šešir broj 322 bih volela da imam, ali su taj model, verovatno, odavno prodali…
U decembru sam baš bila srećnica i šetala Madridom. U gizdavoj Calle de Serrano, na jednom izlogu, ugledala sam ispisanu reč koja se retko piše i čuje: intropia! Unutrašnja utopija. Gracias Madrid, pronašla sam svoju omiljenu reč. (Ne mogu za svoju reč da izaberem neku koja se izgovora svake sekunde…)
A ako bih morala da nacrtam foto-robot nekog ko zasigurno nije sa pokretne trake to bi bio lik Tilde Svinton. Osim što sjajno glumi i pažljivo bira filmove u kojima će da igra, iako javna ličnost u svetu terora večne mladosti, ne prikriva svojih 58 godina. Ta talentovana, obrazovana, buntovna i slobodna žena živi svoju složenu autentičnost i prefinjenu jednostavnost. Ne liči ni na koga, do na sebe.
Ovo ne znači da su ljudi koji su svoji prepoznatljivi već spoljašnjim izgledom. Mogu da budu, ali nije obavezno. Neki koje volim su takvi, npr. Harms, Majakovski, Dali, Lu Andreas Salome… A neki su sasvim tihi, zatomljeni, koji bi verovatno postali i nevidljivi da mogu i ostali tamo sami u svom svetu (Bela Hamvaš, Franc Kafka, Terens Malik, Anjes Varda…).
Mlada britanska umetnica, sa njujorškom adresom, Šantel Martin, crnim i belim markerima, ispisuje po celom Njujorku reči: „Who are you”, „You are you” i „Are you you”, na najneverovatnijim i najverovatnijim mestima. I na unutrašnjoj strani vrata svoje spavaće sobe, napisala je „Who are you“, kako bi to prvo ugledala kada ujutro otvori oči. Ne bi bilo loše da i drugi na svojim vratima to napišu…
U “De Profundisu” Oskar Vajld kaže: “Većina ljudi su neki drugi ljudi. Njihove misli su tuđe misli, njihovi životi podržavanja, strasti krivotvorene.”
Mada, ponekad ne bi bilo loše biti neko drugi. Neko drugi u odnosu na ono što jesi. Što si već tvrdoglavo dugo. Kada si se umorio i od samog sebe. Kada ti ceo život stane u jedan dan nakon što si živeo hiljadu godina. Kada bi želeo da pokušaš da živiš drugačije, smelije… Ili da budeš neko drugi iz puke radoznalosti, zbog igre, da se i sam iznenadiš…
Jednom je moj omiljeni modni kreator Jodži Jamamoto rekao: „Kada ste nesigurni, odeća vam može pomoći da se sakrijete ili da promenite sebe. Ja vam preporučujem da postanete neko drugi.“ Mislim da shvatate da Jamamoto ne govori o napuštanju identiteta i autentičnosti.
Dešun Vang, 82-godišnji pozorišni i filmski glumac iz Kine, sa 49 godina je ostavio sav dotašnji život i otišao u Peking da živi kao skitnica, u pedesetoj je prvi put ušao u fitnes klub, sa 57 se vratio na scenu i stvorio svoj jedinstveni umetnički program, a u 79. godini se prvi put okušao kao model na reviji visoke mode i prošetao besprekoran torzo. Dakle, nikada nije kasno da postavite sebi ona pitanja koja markerom uporno ispisuje Šantel Martin, ne morate da idete ni do proročišta u Delfima.
p.s. Jasno nam je da je najvredniji limited edition “proizvod” – život?
