PIŠE: LJILJANA GRUBIĆ
Poziv da pišem kolumnu za oktobarski RYL i to pod nazivom „Živim svoj bestseller“, stigao je u mom rođendanskom mesecu. Život volim da slavim svaki dan, koliko god je to moguće, ali taj mesec posebno obeležim uz puno proslava i druženja i nekako mi je i ovaj poziv došao kao podsetnik da je moj život, kao i život svakog čoveka ponaosob, bestseller, ispunjen usponima, padovima, preobražajima i da je razlika između nas samo u tome kakav je naš odgovor na životne situacije. Ono što je sigurno, dat nam je na poklon, kao prazno slikarsko platno koje bojimo i kreiramo po svojoj volji, čak i kada ne preuzimamo odgovornost za njega, jer i to je kreacija.
I dok sam razmišljala (vrlo kratko, jer je Miomira nadahnjujuća da vas pokrene na akciju) koliko moj život odražava naslov ove kolumne, shvatim da svako ima svoju definiciju bestsellera. U svakom slučaju, u mojoj definiciji bestsellera je to lepota svakodnevnog žvota, što sam shvatila i počela da živim sa svojih 40 godina, po završenom NLP business practicioneru davne 2012. godine. Do tada sam živela po principu obaveza, kalendara, puno planiranja, življenja za godišnji odmor i novu destinaciju da osvežim sumornu svakodnevicu. Posle NLP business practicionera, promenila mi se percepcija celog života, bila sam iznenađena koliko mi je fokus bio u budućnosti, na ostvarenju cilja, koliko sam trošila svoje dane propuštajući da razmenim nešto lepo sa bliskim ljudima, da osetim dan, a ne da se projektujem tamo negde. Znanje i alati koje sam dobila na NLP business practicioneru, a kasnije produbila na raznim drugim obukama, su me menjali, a moja promena se prenela i na druge oblasti života, bez mog direktnog uplitanja u te situacije. Šta se tu desilo u stvari? Počela sam mariti za svoja htenja, jer sam u bavljenju drugima zaboravila šta ja želim, šta me čini srećnom, ka čemu idem. Menjanje ugla gledanja na naše odnose, na druge ljude, preispitivanja da li nešto može drugačije, oslobodi čoveka vekovne zavisnosti od moranja i trebanja. Posle NLP-a, otvorila su se nova interesovanja.
Sećam se da me je kada sam upisala vežbe „Razvoj pokreta” instruktor Dejan, koji je i tvorac ovih vežbi, pitao na prvom času šta sam do tada vežbala. Odgovorila sam da sam svaštar i da je moje vežbanje tradicionalnih veština trajalo oko 5-6 godina, a ulazak u neke netradicionalne vežbe se skraćivalo do maksimum godinu ili godinu i po dana, sa stalnim stremljenjem ka novom. On mi je odgovorio da mu ih nabrojim sve po redu, pa će proceniti. Krenula sam – aerobik, taj bo aerobik svih nivoa, pilates tri nivoa, joga, potom či gong, aikidio i sada razvoj pokreta, a posle je došao i klasičan ples pa argentinski tango. On se oduševio i odgovorio da baš takav redosled aktivnosti govori o razvoju duše. Sa druge strane, razvoj se dešavao i sa putovanjima, pa sam sa hotela i aviona i gradskih destinacija aterirala i počela da putujem autobusom sa planinarima, po planinama i kanjonima, shvativši da mi je neudobnost privatnog smeštaja po planinskim selima i nepredvidivost prirode u smislu promene meteoroloških uslova donela fleksibilnost, strpljenje, da zavolim jednostavnost, da se prila godim, da smanjim strahove. Sećam se kako sam sa lakoćom posle prezentacije za investitore u Londonu u vrlo luksuznom hotelu iste nedelje otišla na Staru planinu u privatan smeštaj, gde je 10 ljudi koristilo jedan toalet, a krevet je tada koštao 300 dinara. To pomeranje iz jednog u potpuno drugačiji ambijent je bio rezultat boravka u prirodi koja neverovatno balansira sve naše neravnoteže, strahove, mentalne preokupacije. Priroda nameće da razvijamo prihvatanje jer se inače u njoj ne može opstati, dok u gradu uvek ima neka opcija da se nedostatak bilo čega vrlo brzo zameni drugim iskustvom. Sećam se i kada nas je jednog proleća u blizini Crnog vrha kod Bora uhvatila zimska oluja sa niskom vidljivošću, snegom i GPS aparatima koji su prestali da rade – strah preplavi jer gradski čovek tek tad shvati ogromnu moć prirode, ali i prepozna da i on ima moć, a to je vera u Boga da će pomoći u bilo kojoj situaciji. Nije ni čudo što je ta vera na jako niskom nivou u razvijenim civilizacijama i velikim gradovima, jer uvek postoji oslonac na nešto spoljno, neka kompenzacija, neko instant zadovoljstvo u nedostatku pravog načina zadovoljenja potrebe.
Kada bih pričala sa ocem o nekoj novoj radionici illi kursu koji sam upisala, on bi me saslušao i pitao da li ima još nešto u ovom gradu a da ja nisam obišla. Da, uvek ima, jedino što sam usporila tempo i volim da podelim svoja iskustva sa ljudima koje srećem, možda nekog inspirišem, kao što sam i ja bila inspirisana nekim ljudima kada sam krenula u avanturu ličnog upoznavanja.
Nakon svih tih iskustava i pored još uvek velike želje za putovanjima i upoznavanjem različitih kultura, odlascima u pozorišta, restorane, kupovine haljina i još mnogo toga, ja iznad svega volim svoje jednostavne dane i svoje rutine, koje su se sa godinama i raznim edukacijama i životnim iskustvom menjale i nekako svele na jednostavnost. One mi daju snagu u kriznim periodima. Ujutro se budim prirodno u šest sati, ležim, ćutim, ulazim u dan, ustajem kad osetim da sam spremna za jutarnju aktivnost, a to je kuvanje biljnog čaja, vežbe života u trajanju od pet minuta koje sam naučila dok sam išla na aikido, vežbe snage pet minuta, onda se bavim našim mačorom Božom, doručak sa partnerom i pravac posao. Aktivnosti su mi mirnije i svode se na oslikavanje staklenih tegli akrilnim bojama i slikanje na platnu, šetnje, plivanje na Adi koju obožavam, ispijanje kafi sa drugaricama i komšijama, odlasci u prirodu.
Kažu mi ljudi – Blago tebi, nemaš decu i obaveze, loše šefove, imaš sreće u životu, pa možeš imati takav ritam života.
Nasmejem se i potvrdim njihovo mišljenje da baš imam sreće što mi je Bog meni dao mene sa radoznalim duhom, velikom otpornošću na razne životne izazove i otvorenošću da tražim pomoć kada ne mogu naći rešenje za neku situaciju. Svakako, snagu daje porodica, partner i divne prijateljice koje su mi kao rodbina, ma i više od toga. A opet, moj duh je takav da sam otvorena da tražim rešenja na raznim mestima, kroz psihoterapiju, aikido, energetske tretmane (skalarni talasi, reiki), porodični poredak… i tako sam upoznavala ljude koji su svojom stručnošću i ljubavlju davali prave savete na zadatu temu koju sam tokom života savladavala. Uvek sam razmišljala da mi je suvišno trošiti energiju ostajući u krizi, problemu i o tome svaki dan lamentirati, nego bih se odlučila ako to potraje da tražim rešenje od pametnijih od sebe, psihoterapeuta ili koučeva. Ljudi prihvataju da izgube zdravlje na prvom mestu jer nisu sredili emocije, nešto oprostili, prihvatili… prihvataju da stalno imaju neke probleme – od nedostatka novca, konstantnih prepreka u saobraćaju, u redovima, svađa sa raznim ljudima i da tako provedu život, ne pitajući se da li ima nešto do njih. I potpuno je u redu tako voditi život, ali mi se čini da je ipak lakše potražiti savet i pomoć, ispitati zašto mi se nešto dešava, jer mora da nešto u meni to privlači, ima neku poruku, nauk za mene, pa da to rešim, naučim i krenem dalje.
Kroz životne izazove koji su me pokrenuli na put ličnog razvoja, imala sam mnogostruke koristi u svim segmentima života i sada sam tim izazovima zahvalna, jer bih bez njih stajala na istom mestu, ne bih se razvijala, a u sopstvenom sistemu vrednosti, lični razvoj je vrhunska vrednost – kad je ona ispunjena, sve u mom životu funkcioniše.
