PIŠE/FOTOGRAFIJE: ANIMA MUNDI
“Ko će znati vremenu kraj, vetru put, tišini ime?” Ivo Andrić
Vremenu nema kraja, ono se obnavlja i teče iz početka. Početak je uvek tu, kraja ne mora da bude. To dokazuje i grad u gradu Andrićgrad smešten u srcu Višegrada između dve reke Drine i Rzava, na tristotine metara udaljen od višegradske ćuprije. Andrićgrad je genijalna ideja i ostvarenje prof, Emira Kustirice, reditelja, planetarnog čoveka.
Kako samo volim ovaj grad i crkvu u njemu koja je replika Gračanice sa Kosova. Leta Gospodnjeg avgusta meseca 2016. imala sam priliku da budem na liturgiji u crkvi koja me opčinjava svojom arhitektonskom jednostavnošću i lepotom u Andrićgradu. Sveštenik je pričao o čudesima koja se dešavaju na zemlji. Sve je čudo, kao i sam Andrićgrad. I to ono najsjanije čudo zemaljsko proisteklo iz vere i misli čoveka. U arhitektonskom smilu grad je mešavina stilova i epoha, prepiliću se vizantijski stil, otomanski, renesansni. Prepliće se pošlost, sadašnjosti i budućnosti. Šarm ovog grada koji je u belom mermeru isklesan, kao najčistija beličasta duša, daje i stanovništvo koje živi u njemu. Duhoviti, veseli, direktni kao da znaju da žive na svetom mestu koje ima svoje večno trajanje. Trajanje kroz roman, život, priču, most, film, lepotu prirode i duha koja provejava i koje se ocrtava na kaldrmi. Kada bi kamen progovorio, ispričao bi nam priče koje nosi Višegrad i njegov neraskidivi deo Andrićgrad.
Grad u gradu. Istorija u sadašnjosti. Budućnost u prošlosti! Lepota trenutka.
„Život je neshvatljivo čudo, jer se neprestano troši i osipa, a ipak traje i stoji čvrsto kao „Na Drini ćuprija“ Ivo Andrić
