PIŠE: JASNA LOVRIĆ
Postojala je jedna žena koja je dugo osećala da unutar nje nešto nije u redu, da je iz nekog razloga tužna i nepotpuna. Sve dok nije shvatila da više ne zna ko je. To je jako pogodilo, ne znati ko si veoma boli. Verovala je da je put ka pronalasku sebe dug i naporan i nije znala odakle da krene – jer nije znala ko je. Nije znala gde i kako i koliko će trajati to putovanje. Da li je cilj u drugom dalekom gradu, u nekom biću ili unutar nje same. Bilo joj je neophodno da se pronađe i oseti jer više nije mogla dalje da živi na isti način. Prvo da pronađe sebe ženu, svoje žensko biće, kako su pričali: moćno u nežnosti, podatnosti, intuiticiji, senzualnosti i prijemčivosti za mudrost. Pre svega ima li pravo na svo to bogatstvo? Zatim da oseti muški deo sebe, onaj koji je trebala utisnućem da nasledi od oca a pošto to utisnuće baš nije bilo impesivno, onda da sama izgradi snagu i načine kako da samu sebe vodi i zaštiti, kako da postiže ciljeve i pronalazi rešenja. Nije znala odakle da krene.
Tražila je odgovore u očima drugih ljudi, njihovim postupcima, obećanjima, dolascima i odlascima. Tražila je ljubav koja bi je ojačala. Kroz koju bi sebe osetila u rukama koje su je grlile i potvrdu u rečima koje su joj govorili. Dom na mestima gde nikako nije mogla sasvim da se nastani.
A onda je, jednog dana, ostala sama.
Ne u onoj lepoj vrsti samoće, u kojoj čovek ima dovoljno prostora da čuje svoje misli, već onoj dubokoj, nemilosrdnoj samoći u kojoj više nema kome niti gde da pobegne.
Tada je počeo Nigredo. Suočavanje sa Senkom.Crnilo je došlo tiho. Tamna noć duše. Simbolična smrt.
Sve ono što je godinama gradila počelo je da se raspada. Slike o sebi pucale su jedna za drugom. Uloge koje je nosila postale su pretesne. Ono što je nazivala snagom pokazalo se da je strah. Ono što je nazivala ljubavlju bila je potreba da bude voljena. Ono što je nazivala slobodom bilo je bekstvo od sopstvenih dubina i potreba, od sebe same.
U mraku je prvi put videla koliko je sebe napustila. Nije joj se dopalo ono što je videla. Videla je dete koje još čeka da ga neko izabere. Videla je ženu u sebi koju je sama dugo i podsmešljivo nazivala slabošću. Onu koja oseća, sluti, čeka, neguje, plače bez stida i zna stvari koje razum ne ume da objasni. Videla je utisnuće muškarca u sebi kroz koje je naučila da bude snažna tako što će sakrivati svoju nežnost.
Ali je više osetila nego videla onu sebe koja ume da stoji uspravno, da bira, da preseca, zna i ume da štiti svoje granice i kaže: ovo jesam a ovo više nisam. Da poštuje sebe. Da razume da je poštovati sebe važnije od poštovati bilo koga drugog.
Godinama je pokušavala da utiša taj osećaj jer je puštala da strah i slabost u njoj vladaju. Ali sada, u najdubljoj tami, shvatila je da nije došlo vreme da bira delove sebe, već da ih pomiri, da zavoli celu sebe. I onu iz koje nastaje i onu koja će tek biti.
Tada je počeo Albedo. Faza buđenja i unutrašnje transformacije. Odmicanje od emotivnog haosa u sebi.
Počelo je pranje starih rana, ne tako što bi ih zaboravila, već tako što je prestala da ih se stidi, što ih je prihvatila kao deo puta, procesa ponovnog otkrivanja sebe. Učila je da nežnost nije suprotnost snazi. Učila je da granica nije suprotnost ljubavi. Učila je da može biti mekana bez toga da bude slaba. I snažna bez toga da postane gruba. Počela je da sedi sa sobom u tišini. Da sluša svoje telo. Da poštuje svoj um. Da poštuje i voli svoju. intuiciju. Da ne traži opravdanja za ono što oseća. Da ne kažnjava sebe zato što je nekada birala pogrešno.
Polako je počela da pruža ruku onim delovima sebe koje je nekada opsekla i zaključala u najdublje delove svog bića da bi žrtvujući komade sebe umanjena bila makar malo voljena i prihvaćena. Prišla je svom strahu. Prišla je svojoj tuzi. Prišala je svojoj želji. Prišla je svojoj nežnosti. I umesto da ih pita “Zašto ste takvi?” pitala ih je “Šta vam je potrebno?”. Tada se dogodilo nešto neobično. Ono što je godinama izgledalo kao unutrašnji rat počelo je da liči na razgovor.
Žena i muškarac u njoj (i izvan nje, u spoljnom svetu) više nisu bili neprijatelji. Jedno je donosilo vodu. Drugo vatru. Jedno je znalo kada treba krenuti. Drugo kada treba stati. Jedno je gradilo zidove. Drugo je otvaralo vrata. Jedno je govorilo „Ja jesam.“ Drugo „Ja osećam.“ I prvi put nije morala da bira. I prvi put je u sebi osetila mir.
Onda je došao Citrinitas — zlatna zora unutrašnjeg buđenja, razvoj mudrosti i svesnog razumevanja.
Nije postala neko drugi. Postajala je sve više i više ono što je oduvek bila. Počela je da razume da celovitost ne znači biti bez pukotina. Naprotiv. Pukotine su bile mesta kroz koja je ulazila svetlost. Shvatila je da ljubav prema sebi nije narcizam. Nije ogledanje u sopstvenoj veličini. Ta ljubav je bila mnogo moćnija i prefinjenija od toga. Bila je sposobnost da ostane uz sebe i kada nije savršena. Da ne napusti sebe kada pogreši. Da ne traži od druge osobe da zaleči ranu koju ona sama ne sme da dotakne a koju u stvari samo ona i može da zaceli. Da može primiti ljubav a da od nje ne napravi kiseonik. Da može voleti drugoga, a da zbog toga ne prestane da voli sebe.
Tada je razumela i zašto su je neki susreti toliko boleli. Nije ih uvek volela zato što su bili pravi za nju. Ponekad ih je volela zato što su dotakli nešto što je u njoj dugo čekalo da bude viđeno. Druga osoba često nije bila cilj. Bila je ogledalo. Pokazivala joj je vrata, izlaz. Ali kroz ta vrata morala je sama da prođe.
I konačno, došlo je Rubedo. Proces individuacije, postizanje Sopstva. Spoj ženskog i muškog u sebi, celovitost. Autentičnost.
Crvenilo. Krv. Srce. Život. Sjedinjenje. Nije to bio trenutak velikog bljeska, već jedan sasvim običan dan. Probudila se. Pogledala se u ogledalo. I prvi put nije tražila šta treba popraviti. Samo je gledala kao da vidi sebe prvi put. „Ja sam divna!“ pomislila je. U svojim očima je videla sve svoje prethodne verzije. Onu koja je bežala. Onu koja se plašila. Onu koja se molila. Onu koja nije istinski imala vere. Onu koja je volela pogrešne ljude. Onu koja je zatvarala srce. Onu koji je pokušavala da bude dovoljna. Onu koja je mislila da mora zaslužiti ljubav.
I rekla im je celog srca:
„Sve vas prihvatam.“
Tada se u njoj dogodilo venčanje. Ne venčanje čoveka i žene. Ne susret dve spoljašnje polovine. Već sveto venčanje dve sile koje su sve vreme živele u njoj. Muško je prišlo ženskom. Žensko je prišlo muškom. Nisu se progutali. Nisu izgubili svoje granice. Samo su prestali da ratuju.
Njena snaga zagrlila je njenu nežnost. Njena nežnost omekšala je njenu snagu. Njena odlučnost dobila je saosećanje. Njena intuicija dobila je oblik i pripadnost. Njena vatra dobila je vodu. Njena voda pronašla je posudu. I u tom susretu rodilo se nešto treće. Celina. Ne unutrašnji muškarac koji je pobedio ženu u sebi. Ne žena koja je pobedila muškarca u sebi. Već biće, žena koja više nije morala da se deli. Postala je sopstveni dom.
Od tog dana više nije tražila sebe po svetu. Mogla je da ode ili da ostane. Mogla je da voli ali i da bude sama. Jer samoća više nije značila napuštenost. Tišina više nije bila praznina. Ogledalo više nije bilo presuda. A ljubav više nije bila molba: „Voli me da bih znala da vredim.“
Postala je: „Vredim i zato mogu da volim.“ I možda je upravo to bilo Veliko delo. Ne pretvaranje olova u zlato. Već otkrivanje da je zlato sve vreme bilo skriveno u olovu. Ne postati savršen. Već prestati da ratuješ sa sopstvenom nesavršenošću. Ne pronaći drugu polovinu. Već postati celina.
Jer žena ne dolazi sebi tako što pronađe nekoga ko će ga upotpuniti. Dolazi sebi kada prestane da napušta sopstveno srce. Kada u sebi napravi mesto za i svetlost i tamu. Za kraljicu i dete. Za ratnicu i ljubavnicu. Za razum i intuiciju. Za granice i predanost. Za muško i žensko. Za sve ono što je nekada mislila da mora razdvojiti da bi preživela.
A onda je shvatila: ništa u njoj nije došlo da bude prognano. Sve je došlo da bude upoznato. Sve je došlo da bude zagrljeno. Sve je došlo da se vrati kući. I tako, na kraju puta, nije pronašla sebe. Vratila se sebi. U tom povratku nije bilo trijumfa. Samo tiha ljubav. Ona najdublja. Ona koja ne pita: „Jesam li dovoljno lepa, dovoljno jaka, dovoljno vredna?“ Već kaže jedno moćno: „Tu sam.“ I ostaje.
Kao plamen koji više ne mora da gori da bi dokazao da je vatra. Kao voda koja ne mora da traži obalu da bi znala da teče. Kao žena koja je konačno prestala da beži od sebe. I prvi put u životu, bila je kod kuće.
Napomena: Helenistički Egipat i latinski prevodi arapskih alhemijskih tekstova stvaranja Kamena mudrosti, izrodili su ove termine koje je Karl Jung upotrebio da opiše razvoj i sazrevanje u procesu individuacije.
