PIŠE: ANIMA MUNDI
Ja sam sebi i general i vojnik. Komandant koji izdaje naredbe i vojnik koji ih izvršava. Disciplina je moja prednost i moj put do pobede. Borim se, pre svega, protiv same sebe — i upravo tako napredujem. Korak po korak prelazim zacrtane deonice puta koji sam sama postavila. Nikada nisam čekala da mi neko nacrta mapu. Više volim da je sama napravim, pa da onda imam dovoljno discipline da njome i idem.
Dugo sam mislila da sam žena sistema. Završila sam dva Pravna fakulteta u Novom Sadu i Firenci, položila pravosudni ispit u Beogradu, učila pravila, zakone, strukture i mehanizme po kojima svet funkcioniše. A onda sam shvatila nešto mnogo važnije: nisam ja žena sistema. Ja sam žena koja sistem uspostavlja. Verujem da u čoveku od početka postoji jedna klica — nešto što drugi ponekad vide u nama mnogo pre nego što mi sami postanemo toga svesni. Potencijal, karakter, unutrašnja snaga. Nešto što čeka svoj trenutak.
Moj unutrašnji general često vikne: „Spremi se!“
A moj vojnik mu odgovori: „Rođena spremna.“
I onda kreće moj sistem. Sistem koji sam godinama konstruisala od intuicije, ljubavi, znanja, lepote, duhovnosti, discipline, snage i sile. Od svega što sam bila, što sam prošla i što sam naučila. Oblikovali su me poslovi koje sam radila, sportovi koje sam trenirala, knjige koje sam čitala, gradovi i putevi sveta kojima sam hodala. Oblikovao me je svaki susret, svaki pogled stranca, svaki glas ljubavi i plemenitosti. Oblikovala me je muzika, ali i moj senzibilitet, moja estetika, energija, moj glas i vibracija koju nosim.
Ništa od toga nije bilo slučajno. Sve je postajalo deo mene. A kada jednom uspostavite svoj sistem, onda više nema mnogo prostora za izgovore. Volja je na vama.
Tada sam morala da pronađem još jednu vrstu snage — onu koja nije potrebna samo da pokrenete sebe, već i druge ljude. Da im pokažete pravac. Da im objasnite smisao. Da probudite viziju. Da poveruju u misiju.
Jer liderstvo za mene nikada nije značilo da stojim ispred drugih i govorim im kuda da idu. Značilo je da dovoljno jasno vidim put da bih mogla da kažem: „Hajde. Idemo zajedno.“ Da verujemo da možemo da stignemo do mnogih duša i umova sveta koji možda još ne znaju da čekaju baš naš glas. Zahvalna sam Bogu na toj mogućnosti. Na spoznaji da u sebi imam snagu za više. Za lepše. Za šire. Ne moram da budem vojnik tuđih snova. Mogu da budem vojnik svojih.
Ali danas znam i nešto drugo — ne moram uvek da budem ni general ni vojnik. Ponekad mogu samo da zastanem, udahnem i budem zahvalna što sam stigla dovde.
Jer iza svake moje discipline stoji ljubav. Iza svake borbe — želja za životom. Iza svake pobede — jedno meko srce koje je sve vreme znalo zašto ide napred.
I zato danas kroz život idem da bi živela ono što jesam. Da stvaram, volim, učim, dajem i ostavljam trag. Svojim putem. Svojim srcem. Svojom merom.
A kada se osvrnem, najlepše mi je što mogu da kažem: “Nisam postala neko drugi da bih uspela.”
“Postala sam sve više — ja.”
