PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ
INTERVJU: MAŠA DRAGAŠEVIĆ
FOTOGRAFIJE: MILANA JOVANOV
Maša Dragašević je preduzetnica i osnivačica kompanije Study Abroad Today, a svoju profesionalnu karijeru rano je usmerila ka obrazovanju, međunarodnom poslovanju i radu sa mladima. Po obrazovanju je pravnica, dok njeni naredni akademski koraci tek slede – master, a potencijalno i doktorske studije, koje želi da usmeri ka temama kao što su rani razvoj deteta, obrazovanje i razumevanje potencijala mladih.
Godine 2023. bila je dobitnica prestižne nagrade U.S. Department of State za mlade lidere, priznanja koje je dodatno potvrdilo njen rad i angažovanje sa mladima i u oblasti obrazovanja. Kao osnivačica kompanije Study Abroad Today, tokom godina je izgradila mrežu saradnje sa više od 200 univerziteta i obrazovnih institucija širom sveta. Kroz svoj rad imala je priliku da isprofiliše više od 5.000 studenata i pomogne im da donesu neke od prvih velikih odluka o svom obrazovanju i budućem profesionalnom putu.
Posebno je zainteresovana za budućnost obrazovanja, razvoj potencijala dece i mladih i pitanje kako da se obrazovni put ne određuje samo prema ocenama i trendovima, već prema individualnim sposobnostima, interesovanjima i potencijalima svakog deteta.
Pored preduzetništva, autorka je i voditeljka Dive In Podcasta, kroz koji razgovara sa profesorima, istraživačima, stručnjacima i inspirativnim ljudima iz različitih oblasti. Veruje da je jedna od najvećih privilegija njenog posla upravo činjenica da može da bude mali deo velikih životnih odluka hiljada mladih ljudi.
Iako je do sada gradila karijeru na preseku obrazovanja, preduzetništva i međunarodnog obrazovanja, danas sve više razmišlja o tome kako da svoj naredni profesionalni i akademski pravac usmeri ka dubljem razumevanju razvoja deteta i načina na koji se njegov potencijal može prepoznati mnogo ranije.
Njena ambicija nije samo da pomogne mladima da izaberu gde će studirati, već da dugoročno doprinese tome da još mnogo ranije naučimo kako da prepoznamo ko su, u čemu su dobri i kakav obrazovni put je za njih zaista pravi.
Vrlo mlada si ušla u preduzetničke vode. Šta te je već tada privuklo preduzetništvu i kako te je ono oblikovalo kao osobu?
Mislim da me je preduzetništvu najviše privukla potreba za slobodom i stvaranjem. Čak i tada, sa 23 godine, oduvek mi je bilo prirodnije da pitam: „Zašto ovo ne bismo uradili drugačije?“ nego da prihvatim da nešto mora da funkcioniše na način na koji je oduvek funkcionisalo.
Nisam tada razmišljala o tome da jednog dana želim da budem preduzetnica. Više sam imala potrebu da napravim nešto svoje i da vidim dokle mogu da ga dovedem.
Kada počneš veoma mlad, nemaš luksuz da prvo naučiš sve što ti je potrebno, pa tek onda kreneš. Učiš usput, često na sopstvenim greškama.
To me je dosta oblikovalo. Naučila sam da ne čekam da se osećam potpuno spremno, da donosim odluke i kada nemam sve informacije i da prihvatim da ne mogu uvek da kontrolišem rezultat. Preduzetništvo me je možda najviše naučilo odgovornosti.
Kada danas pogledaš na početak svog poslovnog puta, šta bi rekla da je bila tvoja najveća hrabrost, a šta najveća greška?
Najveća hrabrost mi je bila to što sam počela pre nego što sam bila spremna. Danas često mladima govorim da ne čekaju trenutak u kojem će imati potpuno znanje, dovoljno novca, dovoljno kontakata i savršen plan. Takav trenutak uglavnom ne postoji.
Ja sam od onih preduzetnika koji ni dan-danas nisu usavršili pravljenje biznis plana, jer ga sama nikad nisam imala. Kada pogledam unazad, shvatam da sam mnogo puta donosila odluke sa vrlo malo informacija. Neke su bile odlične, neke nisu. Ali bez tih odluka danas ne bih bila ovde. Najveća greška mi je verovatno bila to što sam dugo mislila da sve mogu sama. Kada si mlad i ambiciozan, lako počneš da veruješ da je najbolji način da stvari budu urađene dobro – da ih uradiš ti. Vremenom sam naučila da je zapravo suprotno. Danas mnogo više verujem u ljude, delegiranje i sisteme. I mislim da je to jedan od najvećih prelazaka iz faze „ja mogu sve“ u fazu pravog preduzetništva.
Tvoj posao je usko povezan sa mladima i njihovim obrazovanjem. Koliko se promenila generacija mladih ljudi kojoj danas pomažeš da napravi prve velike korake ka budućnosti?
Promenila se ogromno.
Kada sam počela da radim ovaj posao, informacije o studiranju u inostranstvu bile su mnogo manje dostupne. Danas mladi imaju neverovatnu količinu informacija na nekoliko klikova. Mogu da pogledaju fakultet, iskustva studenata, rang-liste, TikTok, Reddit, YouTube, stipendije…
Ali upravo tu nastaje novi problem – odjednom imaju previše informacija.
Danas mi mnogo češće dolaze mladi koji nisu neinformisani, već preinformisani. Znaju za deset fakulteta, čuli su za petnaest različitih karijera i pogledali su stotine videa o tome šta je „najbolje“. I onda više ne znaju šta je najbolje za njih. Takođe, generacija kojoj danas pomažemo mnogo više razmišlja o smislu, fleksibilnosti, mentalnom zdravlju, kvalitetu života i iskustvu koje će dobiti, a ne samo o tome da imaju određenu diplomu. To je pozitivna promena, ali istovremeno donosi i mnogo veći pritisak da naprave „pravi izbor“. Zato danas naš posao nije samo da damo informaciju. Mnogo je važnije pomoći mladom čoveku da filtrira sve što čuje i razume šta je zaista njegovo. Tokom svoje karijere imala sam priliku da isprofilšem više od 5.000 studenata i pomognem im da donesu jednu od prvih velikih odluka u svom životu – gde i šta će studirati.
Mislim da ni sama nisam u potpunosti svesna koliko sam time direktno ili indirektno uticala na živote tih mladih ljudi. Kada razgovaraš sa jednim sedamnaestogodišnjakom o njegovim interesovanjima, sposobnostima i budućnosti, možda u tom trenutku vidiš samo jedan razgovor, jedan savet ili jednu odluku. Ali ta odluka može da odredi gde će živeti, sa kim će se upoznati, kakve će prilike dobiti, čime će se baviti i kakav će život jednog dana izgraditi.
To je ogromna odgovornost, ali istovremeno i jedna od najvećih privilegija koje sam dobila kroz svoj posao.
Teško je pronaći reči kojima bih opisala osećaj kada nakon nekoliko godina sretnete nekoga kome ste pomogli da napravi prvi korak, a on vam kaže da je pronašao svoj put, završio fakultet, dobio posao iz snova ili jednostavno postao osoba kakva je želeo da bude.
Tada shvatite da se bavite nečim što je mnogo veće od same aplikacije, fakulteta ili diplome.
U jednom trenutku shvatite da ste bili mali deo nečije velike životne priče. I mislim da je to najlepši deo mog posla.
Koliko je teško pronaći pravi fakultet za određeno dete? Da li je važnije šta je trenutno popularno ili prepoznati ono u čemu dete zaista ima potencijal?
Pronaći pravi fakultet za dete mnogo je kompleksnije nego što roditelji često očekuju.
Ne postoji univerzitet koji je najbolji za sve. Čak ni najbolji univerzitet na svetu nije nužno najbolji izbor za konkretno dete.
Prvo treba razumeti dete: šta ga zanima, u čemu je dobro, kakav način rada mu odgovara, kakve ambicije ima, koliko mu je važna sigurnost, a koliko sloboda. Tek onda možemo da gledamo fakultete. Naravno da tržište rada mora da bude deo razgovora. Ne možemo ignorisati činjenicu da se neka zanimanja menjaju ili nestaju, a neka nova nastaju. Ali mislim da je greška birati studije isključivo prema tome šta je danas „popularno“. Ako dete ima potencijal za nešto i zaista ga zanima određena oblast, naš posao je da pronađemo način da taj potencijal pretvorimo u karijeru. Ne treba svako dete da bude programer zato što je IT tražen. Kao što ne treba svako dete da studira ekonomiju zato što je ekonomija „sigurna“. Najbolji izbor je onaj u kojem se ukrštaju interesovanje, sposobnost i realna prilika.
Da li mladi danas imaju više mogućnosti nego ranije i šta im donose studije u inostranstvu?
Imaju ih neuporedivo više.
Danas mlada osoba iz Srbije može da razmatra univerzitete u Londonu, Milanu, Amsterdamu, Budimpešti, Madridu, Bostonu ili Singapuru. To je ogromna promena.
Ali studiranje u inostranstvu nikada ne bih posmatrala samo kao odlazak po diplomu.
Kada dete ode sa 18 godina u drugu zemlju, ono prvi put mora da funkcioniše bez poznatog sistema, roditelja i ljudi koji ga poznaju od detinjstva. Mora da nauči da organizuje vreme, novac i obaveze, da upozna ljude iz različitih kultura i da se snađe kada nešto ne ide po planu.
I mislim da je upravo to jedna od najvećih vrednosti studiranja u inostranstvu – naučiš da veruješ sebi.
Danas su se mladi podelili u dva tabora. Ima mnogo onih zagovornika koji negiraju formalno obrazovanje. Šta ti kažeš?
Mislim da je debata „fakultet da ili ne“ potpuno pogrešno postavljena.
Da, postoje ljudi koji su napravili fantastične karijere bez fakulteta. Ali postoje i profesije u kojima bez formalnog obrazovanja jednostavno ne možete da radite. Lekar, arhitekta, advokat, istraživač – ne možete sve naučiti kroz YouTube i nekoliko onlajn kurseva.
Sa druge strane, diploma sama po sebi danas više nije dovoljna. Možete završiti najbolji fakultet na svetu, a da ne znate kako da komunicirate, radite u timu, rešavate problem ili primenite znanje.
Koja osobina ti je najviše pomogla da opstaneš u preduzetništvu – disciplina, upornost, intuicija, hrabrost ili sposobnost da prepoznaš pravu priliku?
Upornost, ali ne ona romantična verzija upornosti u kojoj samo nastaviš da radiš isto. Zatim, intuicija.
Preduzetništvo je svet u kojem vrlo često ne postoji dovoljno informacija da biste mogli da budete potpuno sigurni. Nekada morate da odlučite da li ćete verovati čoveku, prihvatiti saradnju, promeniti pravac ili prepoznati priliku, mnogo pre nego što možete da imate bilo kakvu garanciju da će se to isplatiti. U takvim trenucima intuicija mi je mnogo puta bila važnija od bilo koje tabele ili analize.
Danas upornost i intuiciju kombinujem sa iskustvom, znanjem i podacima. Neke od najboljih odluka koje sam donela počele su upravo – kao osećaj koji sam odlučila da shvatim ozbiljno. Mislim da mi je pomogla i velika radoznalost. I danas imam potrebu da istražujem, učim, razgovaram sa ljudima iz različitih oblasti i gledam šta se dešava van mog tržišta.
Imaš i svoj Dive In Podcast, gde razgovaraš sa profesorima sa značajnih i vodećih fakulteta.
Dive In Podcast je nastao iz moje želje da obrazovanje približim ljudima na malo drugačiji način.
Kada mlad čovek čuje profesora sa vodećeg univerziteta kako govori o svom istraživanju, karijeri ili nekoj velikoj ideji, obrazovanje odjednom prestaje da bude samo „upis fakulteta“. Kroz podcast sam imala priliku da razgovaram sa zaista fascinantnim ljudima. I ono što sam možda najmanje očekivala jeste koliko sam i sama kroz te razgovore naučila. Volim razgovore u kojima ne dobiješ samo odgovor, nego izađeš sa još tri nova pitanja.
Koja je tvoja definicija uspeha?
Dugo sam uspeh merila rezultatima. Koliko smo studenata poslali, koliko smo univerziteta povezali, koliko je kompanija porasla, koji smo novi projekat napravili. I dalje mi je to važno. Ambiciozna sam i neću se pretvarati da mi rezultati nisu bitni.
Ali danas uspeh definišem malo drugačije. Za mene je uspeh da napraviš život koji ti je po meri. Da radiš nešto što te intelektualno izaziva, da imaš slobodu da biraš kako ćeš provoditi svoje vreme, da možeš da putuješ, da imaš ljude koje voliš oko sebe i da osećaš da ono što radiš ima neku svrhu.
I možda najvažnije – da ne moraš da žrtvuješ ceo svoj život da bi napravio uspešnu karijeru.
Ne želim jednog dana da pogledam unazad i kažem: „Napravila sam veliki biznis.“ Želim da mogu da kažem: „Napravila sam život koji sam želela.“
Na kraju, biznis će možda promeniti vlasnika, industrija će se promeniti, projekti će doći i proći. Ali ljudi kojima smo pomogli i trag koji smo ostavili u njihovim životima ostaju.
Volela bih da iza mene ostane upravo to – ti ljudi koji su zbog nečega što sam uradila ili rekla otišli korak dalje nego što su mislili da mogu.
Tema septembarskog izdanja RYL magazina nosi naziv „U fokusu“. Šta je za tebe u fokusu ovih dana?
U fokusu mi je prelazak iz faze u kojoj sam stalno nešto gradila u fazu u kojoj želim da odlučim šta zaista vredi graditi dalje.
Mislim da je to prirodna faza svakog preduzetnika. Na početku ti je cilj da dokažeš da možeš. Onda želiš da rasteš. A posle nekog vremena počneš da se pitaš: „Dobro, ali šta želim da ostane iza mene?“ Zato me trenutno najviše zanimaju dugoročni projekti, tehnologija, obrazovanje i načini na koje možemo da napravimo nešto što će imati mnogo veći uticaj nego što jedna osoba može da napravi sama. A paralelno sa tim, u fokusu mi je i privatni život. Mislim da je to nešto što se često izgubi kada si izrazito ambiciozan – stalno gledaš sledeću stvar koju treba postići, a zaboraviš da pogledaš gde se trenutno nalaziš.
