PIŠE: VLADAN RAKONJAC
U bezdušnim brojevima pronađoh dušu i zapitah se tada (2007) da li su oni pronašli mene ili smo se prosto sreli. Pitanje na koje sam odmah prestao da tražim odgovor, jer susret je bio neopisiv, pa mi više nije padalo na pamet da o njemu „filozofiram“, a čari prepuštanja obećavale su da će to biti ljubav koja se samo suzama završiti može. Bilo je momenata kada suze i krenu, ali im obostrana ljubav nije dala da liju. I kad god bi krenule, setio bih se one poslovice: „Koji se bez ljubavi sastanu, bez suza se rastanu“ – te shvatih da je na vidiku ljubav prava.
Elem, obuze me tada jedna smela misao – ako je otac algebre Ibn Musa al-Khwarizmi o brojevima pisao čak i u stihovima, ako je Leonardo Fibonacci putovao talasima Sredozemnog mora ne bi li saznao nešto više o tim čudnim arapskim brojevima što su ih talasi sudbine, preko njega, doneli u Rim, ako je Ralph Nelson Eliot mnogo kasnije i na drugoj strani sveta otkrio neke „talase“ na Wall Streetu – ma pisaću o tome!
Ubrzo shvatih, da bih pisao o tome, nedostaje mi životnog iskustva, ma koliko mislio da sam ga imao i da sa brojevima dobro „plivam“. Trejderski posao (FX trading) obuzeo me je dovoljno jako i dovoljno dugo da nisam ni primetio da je 15 godina prošlo kao da je bilo juče – kada onako smelo pomislih – ma pisaću o tome!
Obuzet brojevima i „zlatnim presekom“ koji se formira adekvatnom proporcijom među njima, nisam ni mogao primetiti da mi se i život, polako ali sigurno, oblikuje uverenjem da se sve odvija u onom divnom Fibonačijevom nizu – 0, 1, 2, 3, 5, 8, 13, 21, 34… u kojem svaki naredni broj niza predstavlja zbir prethodna dva i da količnik dva broja u nizu daje rezultat 1,618 – zlatni presek – i da se životni ciklusi masovnih pojava – kao što je i život sam – odvijaju u talasima – i to njih pet – od kojih su prvi i peti jednaki, drugi traje kao prvi x 0,618, treći traje kao prvi x 1,618, a četvrti kao treći x 0,382 (što je još jedan Fibonačijev nivo).
Probajte, vi malo iskusniji, da sumirate protekle godine sopstvenih života i videćete da pomenuti obrazac trajanja „uspona i padova“ možda i ima smisla. Meni je ovaj obrazac pomogao da periode „padova“ savladam jednostavnim saznanjem – proći će kada prođe onih 1,618 ili 0,618 vremenskog trajanja prethodnog talasa.
Ovih dana, nakon 20-ak godina prepuštanju talasima što ih život sa dušom priredi, dva ključna momenta mi posebno naviru u sećanje – jedan je borba sa valutnim parom GBP/USD iz 2007. godine, a drugi je susret sa oštrom štiklom jedne Kubanke u Majamiju iz 2016. godine.
Britansku funtu smatrao sam neuhvatljivom „damom“ među valutama – tek kasnije ukapirah da sam bio mlad i neiskusan za borbu sa tako iskusnom „lejdi“. Bili su to dani kada sam bio pun mladalačkog zanosa smatrajući da mi brojanje talasa i Fibonačijevih nizova ide kao od šale. Tako zanesen, zaleteh se na funtu – ne sluteći da ću završiti sa umokrenim pantalonama i sa prednje i sa zadnje strane.
„Polako, momče” – upozorila me je dama.
„Sa mnom mora nežnije i u mom smeru. Kada me skroz razoružaš, onda sam potpuno tvoja“ – otvorila je vrata lifta levom nogom kroz dugački prorez duge crvene haljine i na crnim štiklama od devet centimetara na izlazu dodala:
„Vatra i strast – u tome je tajna!“
Onako mokrog i smorenog od borbe sa njom, lift me je spustio na nulti nivo. Nivo sa kojeg se moralo krenuti opet, boreći se narednih 15 godina sa znojem sopstvenih talasa.
Morao se naći način da je razoružam! Počela je potraga.
Traje još uvek, ali sa mnogo više iskustva, uzjahanih talasa i lepote u njihovom brojanju. Onaj neiskusni dečak uporno je i sa dušom učio brojanje, a ona dama-funta vremenom je izgubila vatru i strast – i sa ondašnjih 1:2 pala na današnjih 1:1,35 u odnosu na USD. Ali je ipak i dalje volim.
Drugi ključni momenat, zbog kojeg sam i odlučio da svu ljubav prema brojevima, brojanju i zlatnom preseku krunišem knjigom „Među krivuljama“, desio se u Majamiju 2016. godine.
U jednoj mirnoj ulici Majamija, skrivenoj od uzburkanih talasa Atlasovog mora, zadesih se u gradskoj biblioteci, prethodno saznavši da tu čuvaju Fibonačijeve rukopise koje čak ni u Firenci nisam mogao naći.
Pustili su me na dva sata, ali sam se nekako snašao i skriven ispod jedne klupe ostao unutra do 17 časova.
Ostao bih i duže, zanesen mirisom hartije, da me nije nagazila oštra štikla jedne visoke Kubanke koja je vrisnula kada me je ugledala i kao oparena ustala sa klupe ispod koje sam hrabro ćutao i pogledom je molio da me ne prijavljuje.
Ali vrisak je bio neumoljiv, kao i čuvar biblioteke koji me je ljubazno ispratio do izlaza i povratka u onu mirnu ulicu kojom sam jutros šetao svoje misli o Fibonačiju i držao ga za ruku koju je ona oštra štikla maločas nagazila.
Sa bolom u ruci i vriskom Kubanke u ušima, noge me nekako odvedoše do kraja te mirne ulice u kojoj je ležala manekenka u crnim čarapama. Pozirala je po želji svog fotografa kako bi napravili što bolju naslovnu stranu časopisa u kojem će da se reklamira ona i njene čarape.
To poziranje mi je, pored ranjene ruke i ušiju u kojima i dalje odzvanja vrisak, ranjavalo i oči. Nekako izmolih fotografa da joj priđem i predložim neku drugu pozu – u kojoj će, za razliku od prve sa obe ispružene noge, jednu nogu podići pod uglom od 900 – te će zamišljena prava linija od njenih kukova do dna jedne ispružene noge i nazad do vrha druge savijene noge u kolenu – u očima posmatrača formirati figuru „zlatnog preseka“ u obliku trougla.
Fotograf je pristao, ona se nije mnogo bunila što je gnjavi neki prolaznik – i na kraju je sve otišlo na naslovnu stranu modnog časopisa, a ja uronih u talase Atlasovog mora, zaboravivši na onaj bol u ruci i vrisak one Kubanke.
Iz tih talasa, izašao sam samo sa jednom mišlju i željom – istom onom od pre 15 godina – ma pisaću o tome!
I napisao sam. Pišem i dalje. Brojim i dalje. Jer brojevi dušu imaju. A meni se od duše ne rastaje.
Nakon nekoliko beogradskih promocija knjige, naredna će talasati u Novom Sadu. Nosim se mišlju da lokacija bude tamo gde pogled sa Tvrđave izmeri neki zlatni trougao između Dunavske i Hadži Ruvimove ulice u kojima se ostavlja srce.
Fibonacci forever!
