PIŠE: ZARATRUSTRA
FOTOGRAFIJE: UNSPLASH.COM
„Šta bi voleo? Voleo bih sladoled. Pa što ga ne kupiš? Ugojiću se. Što si nervozan? Pa nervira me što ne mogu da kupim sladoled!”
Pitate se zašto nema više navodnika? Pa zato što je sve ovo komunikacija unutar jedne glave. Jedna želja, jedan strah i jedna mala unutrašnja skupština koja pravi kompromis.
Od nekih sedamnaest-osamnaest godina počinjemo sami sebi da namećemo ono što nam je do tada, uglavnom, nametalo okruženje. Nešto mora. Nešto se ne sme. Nešto nije za nas. Nešto nije pristojno. Nešto nije ozbiljno. Sada već nije „za čoveka u tvojim godinama”.
A kada si već punoletan, moraš, manje-više, da poštuješ zakone. Sve ostalo je tvoj život. Radi i uživaj. Ili samo uživaj. Ali da li je ispravno ako tako sebi postavim život?
A šta je, uopšte, ispravno?
Slično pitanje je: kako napraviti razliku između dobra i zla? Zbog toga su, na kraju krajeva, i Adam i Eva izbačeni iz Edena. Nije to samo priča o jabuci, zmiji i neposlušnosti. To je priča o trenutku kada čovek prestaje da bude nevin jer počinje da zna. A kada znaš, više ne možeš da kažeš da nisi odgovoran.
Nije ni čudo što se svakome ko prati svoj put, naročito ako taj put nije u skladu sa vrednostima i obrascima okruženja, lako nametnu stid, strah i potreba da sakrije svoje inspiracije. Čitaj: ono za čim duša vapi.
Društvo, po prirodi stvari, ima svoj instinkt samoodbrane. Ono voli red, predvidljivost i ponavljanje. Zato svako odstupanje često proglašava greškom, slabošću, nezrelošću ili grehom. Ako ne želiš ono što drugi žele, onda si problem. Ako ne pristaješ na već utabanu stazu, onda si nezahvalan, čudan, sebičan ili opasan.
I kada sve to čuješ, čovek samo pomisli:
„Meni ovo ne treba. Recite mi samo kako se beše živi da ne budem u problemu?”
Pa ništa lakše.
Budi dobar učenik. Završi fakultet. Nađi dobro zaposlenje. Oženi se ili udaj. Napravi decu. Kupi stan. Kupi auto. Nemoj mnogo da talasaš. Nemoj da filozofiraš. Nemoj da rizikuješ. Nemoj da se zanosiš. I bićeš srećan.
Tako bar piše u uputstvu koje niko nije potpisao, ali ga svi nekako generacijski prenose.
A onda vidiš ljude kako šetaju gradom kao zombiji, tražeći sreću u materijalnoj realizaciji, seksu, statusu, potrošnji, nekim još kraćim zadovoljstvima i tuđim pogledima. Često pogrešno mesto, ali odveć prijatna kratkotrajna satisfakcija. Šećer za dušu koja je gladna hleba.
Onda to nazovemo krizom srednjih godina.
Imamo fenomen, jer nemamo dovoljno srećnih ljudi koji su pratili doktrine ljudi koji su im, naravno, želeli sve najbolje.
Kulturološki obrazac je velikim delom došao kroz teologiju, ekonomiju, tradiciju, porodični moral i psihologiju upravljanja ljudima. Malo zvuči čudno i grubo za tekst o duši, ali i duša danas živi u svetu ugovora, plata, kredita, performansi, rokova, statusa i straha od sutra.
Promenili su se zakoni, ideje, politički sistemi i predstave o pravima. Ali se nije u potpunosti promenila osnovna logika: čovek je često i dalje posmatran kao resurs. Samo se rečnik prolepšao.
Nekada je čovek bio vezan lancem, danas kreditom, strahom, navikom, školovanjem dece, statusom i mišlju da može i gore.
Koga god da pitaš, mnogi su nezadovoljni poslom, supružnikom, vremenom, politikom, državom, sistemom, šefovima, cenama i sopstvenim životom. Nemaju vremena. Ništa se ne dešava. Sve je neko drugi uništio. Niko ništa ne može da promeni, ali bi svi rado promenili sve. Kada bi nekako moglo bez rizika, bola, odgovornosti i prvog koraka. Svi žele da se promeni okruženje oko njih, ali da njih niko ne menja.
Iskreno, živeti sa tolikim nezadovoljstvom je put u bolest. Prvo unutrašnju, pa onda često i fizičku. Telo retko ostane ravnodušno na život koji duša ne može da svari.
Često vidimo ljude koji bi voleli da žive tuđe živote, uglavnom onu bolju stranu sa Instagrama, ali ne bi da se bakću svojim. Ne bi da čiste sopstveno dvorište, samo bi da gledaju tuđu terasu sa zalaskom sunca. Nekada su umorni. Nekada su puni straha. Nekada su toliko dugo učeni da ne mogu da su prestali i da pokušavaju.
I to je sasvim legitimno. Samo onda gubite pravo na reklamacije kod proizvođača.
Postoji i druga strana.
Ima ljudi koji žive emocijom, zanosom i lepotom. Ljudi koji imaju čak i više obaveza, rade mnogo više, nekada zarađuju manje nego oni koji žive ustaljenim životom, ali se ipak osećaju ispunjeno. Ne zato što im je sve lako, već zato što im ono teško ima smisla.
Oni nisu uvek nasmejani. Nisu stalno inspirisani. Nisu oslobođeni računa, rokova, bolesti, strahova i poreza. Ali u njima postoji nešto što ih nosi. Neka unutrašnja vatra koja kaže: ovo je moje. Ovo sam ja. Ovo bih radio i kada niko ne bi aplaudirao.
A takvim ljudima često niko i ne aplaudira. Ili bar ne na vreme. Zato oni nauče da najviše uživaju u sopstvenom aplauzu i da svaki dan izađu na bis.
Od čega žive?
Od ljubavi koja nekim kosmičkim putevima obezbedi njihovu odvažnost. Svaka šara, oblik, misao, nota, rečenica, usluga, proizvod, ideja ili pokret jednog dana nađe svog obožavaoca. Ne odmah. Ne uvek lako. Ne bez gladi, sumnje i poneke gluposti.
Od komunikacije koja pogađa dušu, zaobilazeći glavu. Prave proizvode, usluge, slike, tekstove, melodije, koncepte, softvere, događaje i susrete koji hrane emocije i potrebe drugih ljudi. Često i one poslovne. Jer i posao je, kad se oguli do kraja, razmena ljudskih potreba. Samo što smo ga obukli u fakture, tabele i prezentacije.
Zar to nisu samo umetnici?
Nisu. Odnosno… jesu.
To su svi oni ljudi koji počnu da veruju, ako ne odmah u sebe, onda makar u svoje ideje. Oni koji se ne plaše da rade ono što vole. Oni koji pojedu sladoled i sa velikim zadovoljstvom prošetaju tih deset hiljada koraka. Ili prosto ne večeraju, srećni što su uživali u tom sladoledu.
To su ljudi koje smo na Divljem zapadu zvali pionirima. Oni koji su otkrivali nova prostranstva, dok su ih drugi posmatrali kao ludake, diletante i očajnike. A onda, kada sve postane komforno, uređeno, bezbedno i profitabilno, dođu i oni oprezni i kažu: „Pa dobro, ovo sada ima smisla.”
Pa šta je onda život po meri duše?
Iskreno, ne znam tačno šta je duša. Ne znam, ali osećam.
Velika je to reč. Ili smo mi samo premali da je smestimo u jednu definiciju.
Možda je prevelika za svakodnevni život, račune za struju i poruku iz banke da je rata kredita legla. Ali zvuči mi kao sloboda da živim na način koji me što manje zarobljava strahom. Kao sloboda da biram svoje napore. Kao pravo da ne budem stalno tuđa verzija pristojnog čoveka. Kao mogućnost da radim ono u čemu dajem sve od sebe, ne zato što moram, nego zato što mi je stalo.
Ono što mogu da kažem je da život po meri duše nije bežanje od života. To je prestanak bežanja od sebe. Nije odbacivanje odgovornosti, već hrabrost da proverimo koliko od svega što zovemo „moram” zaista pripada nama, a koliko smo samo davno prihvatili kao ogradu oko sopstvenog života.
Ako i dalje tražite potvrdu od drugih da li je to pravi put, setite se detinjstva. Tada su nas učili da ne grešimo. A sada, kada smo biološki porasli, u biznis školama nas uče da je jedini put ka uspehu upravo to — da probamo, grešimo i učimo. Pa ako već nismo stigli da pojedemo plod sa drveta života pre nego što su nas isterali iz Edena i ostali smo smrtni, barem možemo da živimo po meri duše, svesni da možda nije svaka sloboda — greh.
Možda i nije svaka želja — slabost.
Možda nije svako odstupanje od obrasca — pobuna ili izdaja.
Možda nije svaka radost — neozbiljnost.
Možda nije svaki sladoled — poraz karaktera. Nekada je samo sladoled.
A možda je ponekad samo duša konačno progovorila:
„Kolariću, paniću, pletemo se samiću.
Sami sebe zaplićemo, sami sebe rasplićemo.”
Možda se nismo zapleli zato što je život nerešiv. Možda smo se samo zapleli jer smo predugo verovali da su tuđi čvorovi — naša sudbina.
