ПИШЕ: АНА ИЛИЋ
Идем даље, бежим,
Кријем се:
Дете мрака и прашине,
Прати ме у сну и зове на јави,
Успомене на страни, али своје немире,
Као лепљива црна смеса
Која прелива и крије стварност,
Али да их барем не видим,
Барем не чујем,
Прате ме у сну и зову на јави.
Још увек чујем јецаје,
Јер нисам довољно
Далеко да побегнем,
И никад довољно близу да их стишам.
Било је лако гледати преко рамена,
Сада гледам само испред себе,
Не зато што могу да заборавим,
Већ зато што не желим да видим
Своје утабане трагове и црне обрисе
Неког блиског, неког ко је био ја,
Знам, прати ме сваке ноћи,
Окрећем главу да не чујем,
Али ме дозива,
То дете које је плакало,
Дете које сада мрзи
И још
Увек је
Жива од живота.
И са својом армијом ноћних лептира,
Опет ме враћа,
Ја сам поново то дете.
Поново је мрак и поново се бојим,
Али олуја је стала
И сада влада језива тишина.
Више ме не зове,
Јер све што сада чујем је жуборење у даљини,
И више ме не прати,
Јер ја не идем више даље.
