PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ
INTERVJU: RADMILA BOROJEVIĆ
FOTOGRAFIJE: NENAD VELJOVIĆ
Radmila Borojević je vizuelna umetnica, edukator, preduzetnica i osnivač dve obrazovne ustanove, rođena 1977. godine u Skoplju. Njeno delovanje objedinjuje umetnost, obrazovanje i savremene društvene tokove sa jasnom misijom — stvaranje drugačijeg, živog i savremenim generacijama prilagođenog sistema obrazovanja.
Završila je VI beogradsku gimnaziju, nakon čega upisuje Fakultet primenjenih umetnosti u Beogradu, odsek Dizajn tekstila. Već početkom 2000-ih, kao jedna od najmlađih kreatorki, osvaja nagradu „Srebrno lane“ na međunarodnom sajmu mode, čime potvrđuje svoj autorski potencijal i prepoznatljiv senzibilitet za moderan izraz.
Tokom studija, usled životnih okolnosti, u četvrtoj godini privremeno prekida školovanje i započinje profesionalni put u oblasti neformalnog obrazovanja dece, u okviru Škole za talente pri Udruženju za mlade Srbije. Upravo u tom periodu oblikuje svoju ključnu ideju — da obrazovanje mora da prati vreme, dete i njegov unutrašnji potencijal, a ne rigidne modele sistema.
Vođena tom vizijom, 2010. godine osniva srednju umetničku školu Artimedia, u kojoj je i danas osnivač i menadžer. Škola je pri osnivanju verifikovana za obrazovni profil Likovni tehničar, a kroz njen autorski i strateški rad razvijena su i četiri potpuno nova obrazovna profila u oblasti kulture, umetnosti i javnog informisanja, koji su dobili zvaničnu verifikaciju Ministarstva prosvete Republike Srbije. Time aktivno učestvuje u modernizaciji obrazovnog sistema i uvođenju savremenih modela učenja. Paralelno osniva i vodi Internacionalnu školu „Valentina Tereškova“, šireći svoje delovanje na polje međunarodne saradnje i interkulturalnog obrazovanja. Kroz rad na međunarodnim projektima, kao i kroz razvoj savremenih edukativnih i komunikacionih modela, gradi most između lokalnog i globalnog obrazovnog prostora. Njeno delovanje obuhvata i društveni angažman — inicira i učestvuje u programima prevencije vršnjačkog nasilja, kao i u projektima koji podstiču razvoj emocionalne inteligencije, samopouzdanja i ličnog identiteta kod mladih. Poseban fokus stavlja na stvaranje sigurnog, podsticajnog i kreativnog okruženja za učenike.
Kao preduzetnica, razvija i snažan segment marketinga i strateške komunikacije u obrazovanju, prepoznajući značaj načina na koji se znanje danas prenosi, prezentuje i doživljava. Njene institucije funkcionišu kao dinamični sistemi koji prate potrebe novih generacija. U cilju unapređenja poslovnih znanja, diplomirala je na Poslovnom i pravnom fakultetu u Beogradu.
U njenom radu umetnost i obrazovanje nisu odvojeni svetovi — oni su deo jedinstvene misije: osnaživanje mladih da pronađu sopstveni glas i oblikuju svoju budućnost.
Radmila Borojević imaće dve velike izložbe — 05. do 17. maja u Galeriji Nikola Radošević i počekom jula u Kulturnom centru u Šapcu. Predstaviće se delima iz ciklusa „Ko sam?”.
Tvoja radna biografija je izuzetno slojevita i inspirativna — kao osnivač dve obrazovne ustanove koje si pokrenula zajedno sa suprugom, ali i kao majka, supruga i umetnica, uspevaš da spojiš različite svetove u autentičnu celinu. Kako balansiraš između ovih uloga i na koji način se one međusobno prožimaju i obogaćuju tvoje stvaralaštvo?
Svoje uloge ne doživljavam kao nešto što treba razdvajati i balansirati, već kao jedan isti tok koji menja oblik. U jednom trenutku sam majka, u drugom umetnica, u trećem gradim nešto zajedno sa suprugom — ali suština je ista.
Sve što živim, ulazi u moj rad.
Porodica me uči dubini emocije, ona me sidri, rad sa ljudima i decom me uči razumevanju, a umetnost mi daje prostor da to pretočim u formu. Nadam se da će me ubuduće umetnost osloboditi i te forme u smislu ograničavajućeg momenta.
Ne razdvajam — ja povezujem.
I mislim da upravo u toj povezanosti nastaje autentičnost.
Koja je tvoja formula uspeha?
Ako bih morala da je svedem na jednu misao, rekla bih: Ostati u kontaktu sa sobom, čak i kada je to najteže.
Uspeh ne treba da bude spoljašnja potvrda, već osećaj da ono što radiš ima smisla, da je iskreno i da nekoga dotiče. Rad, disciplina i posvećenost su važni — ali bez unutrašnje istine, sve to ostaje prazno.
Kako bi opisala svoje slikarstvo i kako je ono došlo u tvoj život?
Slikarstvo kod mene nije počelo kao odluka — već kao potreba.
Iako me je, nakon studija na Akademiji primenjenih umetnosti, život odveo u obrazovanje, na moju radost i taj put je bio ispunjen kreativnošću. Razvoj originalnih obrazovnih ustanova sa autorskim obrazovnim programima je dozvoljavao, ali i zahtevao inovativnost i stvaranje nečeg drugačijeg, a umetnost je bila sveprisutna u svakom segmentu.
U pripremi su tvoje dve velike izložbe, 05. -17. maja u Galeriji Nikola Radošević i početkom jula u Šapcu. Koliko si dugo radila na radovima i čime ćeš se predstaviti?
Sada me je život nagradio i ostavio dovoljno prostora da se posvetim svojoj umetnosti. Iako sam u zrelim godinama, gledam ovo kao na novi početak.
Svoj slikarski put započinjem kolekcijom slika pod nazivom „Ko sam?”, koja će biti prikazana na dve samostalne izložbe tokom maja i jula ove godine u Galeriji Nikola Radošević u Beogradu u i Kulturnom centru u Šapcu.
Na ovim radovima radim već duže vreme — ali ne u linearnom smislu.
To je proces koji sazreva, vraća se, menja se zajedno sa mnom.
Predstaviću se delima iz ciklusa „Ko sam?” — kroz različite faze tog pitanja.
Od tišine i introspekcije, do pokreta, zajedništva i energije. Biće tu i slika većeg formata, ali i intimnijih radova — jer mi je važno da se zadrži i širina i blizina.
Šta istražuješ kroz svoje slike — da li su to slojevi unutrašnjih stanja, tragovi sećanja, odnosi između vidljivog i nevidljivog, ili potraga za nečim što se ne može izgovoriti, već samo naslutiti kroz boju i formu?
Rekla bih da moj slikarski izraz karakteriše intimna introspektivnost i simbolika ženskog principa, najčešće izražena kroz kombinovane tehnike — ulje na platnu, tekstilne intervencije i slojevite teksture. Kompozicije se kreću između figuracije i apstrakcije, sa naglaskom na harmoniju boje, ritam linije i narativnu tišinu.
U fokusu je žena kao nosilac sećanja, stvaranja i preobražaja — kao arhetip naše prošlosti. Ona je tiha čuvarica onog što nas oblikuje i povezuje. Kroz kombinaciju elemenata tradicije i savremenog izraza, sa snažnim simbolizmom i naglašenim osećajem nacionalnog identiteta, nastojim da otvorim prostor u kojem se lično i kolektivno prepliću.
U okviru ciklusa “Ko sam?”, moje slikarstvo je posvećeno duhovnom pamćenju naroda. Tradicija, nošnja i dukati nisu samo estetski izbor, već oslonac identiteta i most između prošlosti i sadašnjosti. Kroz ovaj ciklus, istražujem kolektivnu emociju narodne igre kola, snagu ženskog identiteta, ritam pokreta i mitološki duh zajedništva. Radim u tehnici ulja na platnu u velikim formatima, s fokusom na detalj, teksturu i unutrašnju simboliku svakog pokreta i pogleda.
Veliki format slike vs. mali format?
Veliki format mi daje slobodu tela — tu slika postaje pokret, disanje, energija.
Mali format je intimniji — kao šapat. Ne biram između njih, već slušam šta sam motiv i kompozicija traže.
Da li postoji boja koju doživljavaš kao svoj lični lajt-motiv: ton koji se, svesno ili nesvesno, provlači kroz tvoja dela i postaje svojevrsni potpis tvog senzibiliteta?
Često mi se vraćaju tonovi purpurne, zlatne i duboke tamne osnove. Purpurna nosi emociju i unutrašnji svet. Zlato za mene nije dekoracija — već energija, trag svetlosti, nasleđe, sugeriše vrednost, a tama je prostor iz kog sve nastaje.
Kako vidiš estetiku svojih dela — da li je doživljavaš kao promišljen likovni izraz koji gradiš kroz vreme ili kao spontani odraz unutrašnjih stanja i emocija koje se prenose na platno?
Rekla bih da je spoj. Postoji unutrašnji impuls koji je potpuno spontan, potpuno intuitivan, ali kroz godine rada razvija se i svest o jeziku kojim govoriš. Tako da estetika kod mene nije planirana unapred — ali nije ni slučajna.
Ona se gradi kroz sam proces rada i iskustvo.
Neke tvoje slike kao da prevazilaze granice vizuelnog — u njima se osećaju i zvuk, i boja, i oblik, pa čak i reč. Kako nastaje ta slojevitost izraza i koliko ti je važno da delo komunicira i izvan samog likovnog jezika?
Možda zato što ne doživljavam umetnost kao samo vizuelnu.
Slojevitost nastaje upravo iz potrebe da slika ne bude samo viđena, već doživljena. Da u sebi nosi dodir, šum, melodiju i neku unutrašnju reč koju možda ne umemo odmah da izgovorimo. Za mene slika ima ritam, zvuk, tišinu.
Ponekad možeš da „čuješ“ sliku pre nego što je razumeš. Važno je da delo komunicira i van forme — da te dotakne na nekom dubljem, možda nesvesnom nivou, da probudi osećaj ili sećanje koje nismo znali da postoji. Jer kada bi slika dotakla sva naša čula, onda ne bi postojao čovek—posmatrač koji bi ostao nem pred njom.
Tema aprilskog izdanja RYL magazina nosi naziv „Zagrljaj“. Šta je zagrljaj za tebe i koga tvoje umetničke ruke grle najsuptilnije?
Zagrljaj je za mene prostor u kom prestaje razdvojenost. To je trenutak sigurnosti, ali i prepoznavanja.
Ne samo između ljudi — već i između čoveka i sebe, čoveka i svog porekla, svojih predaka, čoveka i života. Moje umetničke ruke, rekla bih, najviše grle upravo to — ono nevidljivo u nama što traži da bude viđeno i prihvaćeno.
