PIŠE: DR TATJANA MRKIĆ
Budim se bez budilnika. Ne zato što nemam obaveze nego zato što sam svoj život organizovala tako da mogu da ustanem kada moje telo odluči da je vreme. Nekada sam živela po alarmima, rokovima i tuđim rasporedima. Danas živim u ritmu koji sam sama postavila. To je mali luksuz koji sam sebi dala i na koji sam tiho ponosna.
Svako jutro započinjem u zagrljaju sa ćerkom Sofijom i našom čivavom Čednom. Taj mali ritual daje snagu, smisao i sigurnost. Koja se prva probudi, dotrči u zagrljaj. Naše malo sveto trojstvo. Nekada samo ćutimo. Nekada razmenimo nekoliko rečenica. Uvek ostaje onaj miran osećaj da sam tačno tamo gde treba da budem.
Jednog takvog jutra sačekala me je poruka drage Mije, urednice RYL-a. Tema za novi broj: Moja nova era. Dugo nisam pisala za RYL i iskreno sam se obradovala. A onda sam zastala.
Dok sam razmišljala šta to za mene znači, Sofija je rekla onako usput: „Mama, ti si na pola života. Napiši svoj primer kako žena može da bude lepa, zavodljiva i zdrava kada ima takav mindset kao ti. Pre neki dan si rekla da si mlađa od same sebe bar 15 godina.“
Nasmejala sam se. Ali njena konstatacija me nije napustila.
Tačno, na pola puta sam.
U proteklom periodu sam imala tiho vreme za sebe, za retrospektivu svog života. Više vremena sam provodila u introspekciji. Sva ispijanja kafe koja me nisu jako motivisala eskivirala sam uljudno, ali iskreno i prvi put bez pravdanja. To me je iznenadilo jer sam vaspitana i smatram sebe kulturnom i ljubaznom osobom.
Dane sam počinjala doručkom i kafom koju oduvek pijem sama sa sobom. Samo čivava Čedna ima tu privilegiju da mi se, ako baš mora, ugnezdi u krilo. Ona ćuti i to mi je dovoljno. U mojoj boho stolici za ljuljanje, na jugoistoku dnevne sobe, sa pogledom na reku, Hram Svetog Save i osvetljene nove nebodere, prolazile su misli, strahovi, delovi prošlosti i projekcije budućnosti. Sedela sam tu sa namerom da pravim nove planove.
A onda razočaranje.
Planovi više nisu ambiciozni. Nema više velikih ciljeva bez kojih ne mogu. Ne interesuje me dokazivanje u poslu niti održavanje pozicije po svaku cenu. Ne maštam više o gospodinu savršenog izgleda, intelekta i šarma koji me obožava. Ne vodi me strast kao nekada, ali mi nije dovoljna ni mirna luka definisana tuđim kriterijumima — zgodan ili dobar provajder.
Želim mirnu luku, ali u meni je još živa devojčica da bih se bez ostatka sklupčala uz sigurnost. Još uvek želim i iskru.
Isprva sam to tumačila kao nedostatak ambicije. Pokušala sam da sebe „disciplinujem“ strategijom prihvatanja. Da odbacim strahove o sutra, o svetu, o pravilima igre u kojima više ne želim da učestvujem. Shvatila sam da nemam snage za korporacijska takmičenja, ali nemam ni potrebu da se vraćam u nepromišljeno ludilo. Ne pripadam više ni jednoj krajnosti.
I tu je nastala tišina.
Posmatram žene oko sebe. Neke se prerano odreknu sebe, kao da su godine dozvola za povlačenje. Druge se grčevito takmiče sa vremenom. Ni jedno ni drugo mi nije blisko. Ne želim borbu sa godinama. Želim savez sa njima. Polako, dan po dan, osetila sam tihu snagu. Ne onu staru, glasnu: „Ja mogu sve.“ Već mirniju: „Ja znam ko sam.“ To je razlika između samopouzdanja i samopoverenja. Više se ne trudim da budem u pravu. Ako osetim da nešto narušava moj mir, distanciram se. Bez drame. Moj mir je dragoceniji od poslednje reči. Stanem pred ogledalo. Vidim promene. Tonus kože više nije isti. Ima bora — bilo je briga. Ima pega — bilo je sunca i života. Ali u tom licu vidim smirenost. Tihu lepotu koja se stiče, ne dobija. U očima je i dalje iskra.
Zato nisam ni baba ni devojka.
Na pola puta sam.
Ali prvi put bez žurbe.
Bez potrebe da dokazujem.
Bez moranja.
Razmišljam o sledećih 12 do 20 godina kao o novom ciklusu. O vremenu koje želim da iskoristim da sebi obezbedim zdravu, sunčanu, svesnu starost. Onu u kojoj ću piti aperitivo u Parizu, Rimu ili Valensiji, mirna, vesela i svoja. Zato biram zdravlje – fizičko, mentalno i duhovno. Biram trening. Biram brigu o sebi bez preterivanja. Biram veru – u Boga, u život.
Možda ne mogu sve.
Ali mogu mnogo.
Za početak, kupila sam crvenu skijašku jaknu. Ne zato što mi je bila potrebna nego zato što sam je poželela. Vratila sam se na stazu. Mislila sam da idem po mir. Pronašla sam energiju. Dok sam se spuštala niz padinu, shvatila sam da godine nisu oduzele moju sposobnost da osetim uzbuđenje. Samo su mi dale meru.
To je moja nova era.
A kada je trebalo da dam naslov ovom tekstu, shvatila sam da izbor nije tehničko pitanje, već stav. Mogla sam da ga nazovem „Na pola puta“, „Godine između“ ili „Drugo poluvreme“. Sve bi to bilo tačno, pristojno i konceptualno uredno. Ali nijedno od toga ne govori dovoljno hrabro. Jer ja nisam ni povlačenje, ni nostalgija, ni ironija zrelih godina. Nisam ni devojka koja juri, ali nisam ni žena koja se odrekla. Ja sam između – ali svesno između.
