PIŠE: LEJLA ALOMEROVIĆ
FOTOGRAFIJE: UNSPLASH.COM
Post nije samo odricanje od hrane, već povratak meri. U ramazanskoj tišini učimo kako žeđ postaje molitva, a glad put ka slobodi (od sebe).
U ime Tebe, Bože!
Postoje meseci koji ne prolaze kroz vreme, nego kroz čoveka. Ramazan je jedan od njih. On ne menja samo raspored dana i noći, nego unutrašnje pejzaže duše, tiho premešta granice između tela i duha, između želje i smisla. U svetu koji neumorno traži više, mesec Ramazan, mesec posta nas uči kako da budemo manje opterećeni sobom, a više otvoreni prema Onome koji nas nadilazi: Stvoriteljem.
Često sam postavljala pitanje zašto nas Uzvišeni poučava kroz glad i žeđ. Zar milost ne znači obilje? Međutim, u dubinama islamske duhovnosti, glad nije odsustvo milosti, nego njen skriveni govor. Ona razotkriva ono što smo naslagali oko sopstvenog bića, navike, strahove, iluziju samodovoljnosti. Kada stomak utihne, počinje govoriti savest, kada se odreknemo želja, prostor zauzima svest budnoga. U toj tišini čovek prvi put jasno susreće sebe. Glad je, paradoksalno, pedagogija slobode.
Savremenost je naučila čoveka da veruje da je slobodan jer može imati sve. Post nas uči suprotnom: sloboda počinje tamo gde prestaje tiranija sopstvenih prohteva. Ego, naviknut na stalno zadovoljenje, susreće granicu i tek tada shvata koliko smo vezani za prolaznost. Post ne slama telo, on slama uverenje da smo centar sveta i da smo sami sebi dovoljni. U tom slamanju ne postoji poniženje, slabost, nego oslobađanje: povratak meri koja čoveka čini dostojanstvenim i smirenim.
U mesecu posta objavljena je Reč, počela je objava Kur’ana. Prva Božja zapovest bila je: “Uči.” Ta koincidencija nije slučajna. Post i znanje pripadaju istom horizontu. Glad ne prazni čoveka, ona ga oslobađa za spoznaju. Kada se čovek odrekne viška, postaje sposoban da čuje ono što je inače prekriveno i zatrpano bukom svakodnevice. Moja nova era počinje upravo tu, u trenutku kada glad za hranom prerasta u glad za smislom, a tišina postaje prostor otkrivanja Njegove tajne i milosti sakrivene obzorjima sopstvenog ega.
Ako ga glad razotkriva, žeđ razotkriva krhkost postojanja. Žeđ je možda najtiši učitelj: ona podseća da je svaki dah dar, a svaka kap vode milost. U tom iskustvu čovek otkriva sopstvenu stvorenost ne kao slabost, nego kao ontološku istinu. Biti potrebit ne znači biti manji, znači biti svestan i budan prema daru koji dolazi izvan nas.
Ramazan je vreme koje odbija ukočenost sveta i privid trajanja. On svake godine dolazi ranije, prelazeći preko različitih godišnjih doba kao hodočasnik vremena, tiho pomerajući granice prostora i ustaljenog ritma života. Njegovo kretanje podseća da svetost nije vezana za jednu klimu niti mesto, već se otkriva onome ko je spreman da prima sa Izvora. Njegova plovidba kroz kalendar nosi univerzalnu poruku: Božja milost kruži svetom poput svetlosti, ne zadržavajući se ni na jednoj granici, već tražeći svako srce koje je spremno da je prima.
Posebnu dubinu daje činjenica da u ovom vremenu poste i druge religijske tradicije. Katolici, pravoslavci i muslimani dele iskustvo uzdržavanja svako na svoj način, ali sa sličnom čežnjom za unutrašnjim pročišćenjem. U svetu prepunom glasnih razlika, post otvara prostor zajedničke tišine. Možda je upravo ta tišina mesto susreta, ljudskog, tamo gde se vera ne dokazuje rečima, nego smirenošću.
Ramazan ne završava prazninom. Njegov horizont je Bajram, praznik koji tišinu posta dovodi do njenog istinskog ploda, darivanja. Bajramska sofra nije samo obilje hrane, ona je metafora Božje darežljivosti. Nakon dana u kojima smo učili meru, dolazi vreme deljenja. Kao da Uzvišeni podseća: glad je bila put, ali milost Njegove jednosti je cilj.
Post nas uči i jednoj istini koju savremeni čovek često zaboravlja: da praznina nije odsustvo, već mesto susreta. U danima kada se telo suzdržava, duša počinje da prepoznaje sopstvene pukotine, mesta kroz koja svetlost može da uđe. Misao davnašnjih učenjaka kaže da čovek ne dolazi do Istine snagom svoje punine, nego iskrenošću svoje potrebe. Zato glad nije samo stanje tela, ona je ontološka opomena da nismo izvor sami sebi, već putnici koji se hrane smislom.
U ramazanskoj tišini reči postaju tiše, smirenije, a srce počinje da pamti ono što je zaboravilo. Možda je najveća mudrost posta upravo u vraćanju jednostavnosti, u učenju kako da budemo prisutni bez viška želja, bez potrebe da stalno potvrđujemo sopstveno postojanje kroz imanje. Ono što je istinski vredno ne dolazi kroz posedovanje, niti je istinska snaga u stalnom uzimanju, nego u sposobnosti da se, prašnjav od strasti, odrekneš.
Mudri učitelji su govorili su da je čovek najbliži Istini onda kada postane lakši od sebe. Post nas vodi upravo ka toj lakoći, ka stanju u kojem više ne nosimo teret sopstvene oholosti. U žeđi se rađa skromnost, a u skromnosti sposobnost da prepoznamo milost i tamo gde je ranije nismo od sebe videli. Kao da Ramazan svake godine briše prašinu sa ogledala duše, ne da bismo videli sebe jasnije, već da bismo kroz sebe naslutili i otkrili tragove Božje prisutnosti, kako bi smo se prepustili Njegovoj bliskosti, bližoj nam negoli srčani otkucaj.
Moja nova era ne počinje velikim rečima. Ona počinje skidanjem još jednog zastora, u nutrini sebe kada pogled postane blaži, kada reč postane smirena, kada tuđa glad postane lična odgovornost. Post nas ne poziva da pobegnemo iz sveta, nego da ga vidimo jasnije, bez vela sopstvene oholosti.
Možda Uzvišeni ne želi da Njegovi robovi budu gladni zbog gladi same. Možda želi da kroz glad naučimo šta znači sloboda, kroz žeđ šta znači zahvalnost, a kroz Bajram šta znači deliti radost. U tom krugu odricanja i darivanja rađa se nova era — era u kojoj čovek ne traži smisao izvan sebe, nego ga otkriva u sopstvenoj preobraženoj nutrini.
Uči me, kako da izgovorim molitve glasove, kada se tišina razlije kroz vene.
Jer ponekad nas Bog ne vodi ka vodi, nego nas najpre uči kako da žeđamo.
Za vrelom Božje ljubavi.
Žeđam…
